Поводом празника Светог Василија Острошког редакција Журнала у наставцима доноси расправу исповједника православља епископа далматинског Никодима Милаша под горњим насловом. Расправу је првобитно објавио епископ Милаш у Дубровнику 1913. године, у штампи Српске дубровачке штампарије.
Пише: Епископ Никодим Милаш
Године 1639. постао је требињским митрополитом Василије (Јовановић). Одмах у почетку свога владиковања Василије се показао поборником православне вјере и великим противником римске пропаганде; нарочито је често дизао свој глас противу фратара, који су постали били безобзирни у прозелитизму међу тамошњим народом, ради чега је фратар Вињалић, као што ћемо даље видјети, назвао митрополита Василија „scismatico cocciuto“. Да је ово морало изазвати незадовољство, а уједно и реакцију код фратара, појмљиво је по себи; и они почеше свима средствима роварити у народу противу Василија. Главну је улогу у овој агитацији водио босански фратар Бонифације, за кога фратарске хронике говоре као о врло живом раденику за ослобођење хришћана у Босни и Херцеговини у половини XVII вијека, али уједно и као о врло ревносном браниоцу римске вјере противу „шизматика“. Противу митрополита Василија дигао је овај фратар све што је могао, и митрополит је у тој прилици морао много да трпи, чак и од појединих између својих, и да се бори јавно за вјеру. Ова радња Василијева много је жестила фратре, између другога и с тога, што су у то вријеме почели били и у Риму сумњати о озбиљности и истинитости онога, што су они извјештавали конгрегацију о својим успјесима у ширењу римокатоличке вјере у Босни и Херцеговини и у Црној Гори. На приговоре за то из Рима, они су свима начинима настојали и радили да се оправдају, не зазирући ни од лажи, као што о овоме најбоље свједочи познати нам онај лажни извјештај Пропаганди, који спада управо у ово доба (1648.), о обраћењу свега оног мноштва православног народа и свештенства у поменутим земљама, па и у Далмацији, а у којем се извјештају казивало о обраћењу у римокатоличку вјеру и тројице српских владика, између којих је и Василијево име.
Док су овако заваравали Рим, радили су уједно свима средствима, да сатру у Требињу митрополита Василија, главно лице, које им је сметало и на путу стајало, да слободно врше свој посао.Успјеше на посљетку отуђити од митрополита Василија неки дио заблуђелих православних Срба, те учинити, да 1651.године буде подигнут на требињску митрополитску столицу неки калуђер по имену Арсеније, а противу законитог митрополита, Василија. Ко је тога Арсенија посветио за митрополита, и да ли је у истини био он посвећен за тај високи јерархијски степен, не зна се. Једини, који је имао право на то, био је тадашњи српски патријарх Гаврило (1647-1654). А овај патријарх није то учинио, јер је он, као што ћемо одмах видјети, штитио митрополита Василија и његова јерархијска права.
Само се по себи разумије, да појавом оног лажног митрополита Арсенија у Требињу, поред законитог митрополита Василија, морао се јавити метеж у народу и изазвати трзавице. У посао се тај тада уметнуо патријарх Гаврило. Упражњена је била у то вријеме сусједна источно херцеговачка епархија, која се звала: никшићком, планском, колашинском и морачком у кадилуку пријепољском, са столицом у Оногошту (Никшићу). Ову епархију патријарх Гаврило споји са требињском и преда је на управу митрополиту Василију, као што о томе свједочи патријархова синђелија од 29.новембра 1651. (која је наштампана овдје у Додатку под бр. IX). Овијем је хтио патријарх да јавно жигоше оног Арсенија и да обеснажи противуправославну радњу Требиња, пренијевши тежиште епархијске управе у област, која је удаљена била од западњачких интрига и чиста у православљу. Остао је митрополит Василије у Требињу све дотле, док се нијесу утишали немири, који су ту изазвали били смутљивци и непријатељи православне цркве. А онај лажни митрополит Арсеније увидио је на посљетку и сам, да при енергичној одбрани цркве и црквене управе од стране патријарха Гаврила, њему нема даље станка у Требињу, те се у почетку 1654.уклонио из Херцеговине и прешао у Русију. У Русији је свршио онако, како је заслужио: био је заточен у Павловски манастир, и мало за тијем је и умро. Одласком овог неваљалца утишао се немир у требињској епархији, који је он и његови штитници изазво био, и наступио је доста нормални црквени живот, тако да је слиједеће године (1655.) митрополит Василије могао миран пријећи на стално борављење у Оногошт, од куда је, као митрополит све Херцеговине, управљао црквом све до блажене смрти његове. Ово што сада наведосмо служи потврдом онога, што је казивао некада онај острошки архимандрит покојноме Караџићу. А ово већ и одвише јасно свједочи, да 1661.митрополит Василије није био у требињском манастиру, и дакле да није могао од туда никоме тада писати и слати своја писма.
Још мање је могао Василије да пише римскоме папи „из манастира блажене Госпође у Требињу“ 1671.године, кад се зна, да је у априлу те године умро, и да је посљедње године свога живота провео готово искључиво у свом манастиру Острогу као испосник.
Па од куда тада она два писма римским папама митрополита Василија, која је Тајнер објавио, и којима су послије дали толико важности?
У одговор на ово питање ми се не бојимо јавно исказати, да су она фалсификати.
Два игумана требињскога манастира, најприје игуман Кирил, а послије игуман Атанасије, ради простих материјалних интереса, саставише она писма, или сами, или што је много вјероватније, пустише да их други, вјештији у таквим нечистим работама саставе, метнуше на та писма име митрополита Василија, и тада их понесоше, или послаше, као Василијева писма, у Рим. Ово ми отворено тврдимо на основу онога, што је досада било овдје приведено, а што нам уједно расвјетљује, и како су та писма могла да постану.
Да кажемо најприје о првоме писму, ономе од 1661.године, које, као што рекосмо, не постоји, а о којем тек знадемо из писма папе Александра VII од 25. априла поменуте године.
Послије одласка митрополита Василија из требињскога манастира, између многих калуђера тога манастира било је доста и таквих, који су противни били мислима и правцу у радњи митрополита Василија, и који су живјели у традицијама злосретног оног лажног митрополита Арсенија, стојећи у вези са тамошњим фратрима и у добрим односима са сусједима, који су помагали и штитили римску пропаганду. Између тих и таквих калуђера треба бројати и Кирила, тадашњега игумана требињскога манастира. А лако да се нашао тада у манастирској околини и какав нови фратар Павлин, ако не и онај исти, познати нам из оне посланице измишљеног морачкога сабора 1654.године, или можда какав нови фра Бонифације, којима је задатак био, да примамљују римскоме папи православне епископе и православне калуђере знатнијих манастира. Међутијем познато је, с каквим одушевљењем и заносом папе су примали к себи нове прозелите између српског свештенства, и колико су они штедри били у даровима, да би задржали у привржености к себи те прозелите и евентуално нове добили. Ово и друго још, а користећи се релативном удаљеношћу од Требиња митрополита Василија, навело је дотичне требињске калуђере, који су нагињали западњаштву, а између њих оног игумана Кирила, на мисао, да би се оним расположењем римских папа ускористили за свој манастир, а наравно на првом мјесту за своју животну угодност, и да би ради тога требало обратити се папи посебним писмом. Ту своју мисао и остварише, и саставише односно писмо; а да би писмо бољег успјеха имало, ставише име митрополита Василија, као да писмо полази од њега заједно са браством требињскога манастира.Судећи по папином одговору, писмо је морало садржати изјаву покорности и послушности римској цркви и њеном поглавици, и обећање, да ће у тој послушности за свагда остати и митрополит и све манастирско браство.Осим овога, писмо је морало приказивати велику оскудицу манастира у материјалним средствима, те молбу, да би папа помогао тој оскудици и послао манастиру милостињу; а уједно и да би препоручио манастир заштити и помоћи дубровачке републике. Па да би се боље у томе успјело, нађоше, да писмо мора лично понијети у Рим сам игуман Кирил. И ово је све било учињено ваљда у почетку 1661. године. Папа Александар VII, познат за своју енергију у одбрани интереса римске столице и за свој занос у пословима ширења власти те столице, повјеровао је без ограничења оном игуману, и учинио одмах све оно, о чему нам казује његово писмо од априла исте године, адресовано на име митрополита Василија, и које ће без сумње бити предао истом игуману да га уручи митрополиту. Али као што је без знања Василијева састављено било оно писмо, које је у име његово понио у Рим игуман Кирил, тако се тај игуман знао већ постарати, да ни папин одговор не дође у Василијеве руке. А што много поткрјепљује ово наше мишљење, то је околност, да у актима старог архива дубровачке републике, нема ни једног акта ни из оне, па ни из слиједећих година, који би доказивао ма какав писмени однос републике са митрополитом Василијем у послу требињског манастира. Што се пак тиче папинога писма републици, пажње је достојно, што тога писма нема у републичком архиву, не само, него при свој мојој марљивости у прегледању архивских списа, ја нијесам могао да нађем ни у регистрима аката, ни у записницима „вијећа умољених“, па ни у другим писменим збиркама, никаква спомена о том папином писму. Шта се с тим писмом догодило, и да ли је оно уопште и дошло у руке дубровачког кнеза и сенатора, ја не знам; а нећу да кажем, да је можда папа предао оном игуману и ово писмо, и да га је он ради својих рачуна затајао, као и оно за митрополита Василија. Свашта се може мислити, кад је ријеч о оном требињском игуману Кирилу, који је ради новца кадар био да тргује са највећом светињом и да гази вјеру своју.
А шта да кажемо о оном другом писму, које је у име митрополита Василија послато било 3.јануара 1671. из истога манастира тадашњем папи Клименту X?
Кажу, да је у то доба врло ревносно радио у Требињу око обраћања православних Срба у римокатолицизам неки босански францишканац фра Иво, који да је знао вјешто подилазити православнима и да је у том послу толико успјевао, да га је за то конгрегација Пропаганде писмено похвалила. Ако је тако, а немамо узрока да томе не вјерујемо, тада се нећемо преварити, ако у фра Ивину заслугу упишемо и ово писмо требињских калуђера папи Клименту. Митрополит Василије, далеко од Требиња, докончавао је дане живота свога у манастиру Острогу, те је и фра Иви лакше било радити. Нашао се тада у требињском манастиру за игумана неки Атанасије, за кога не можемо држати, да је био онако вјешт и окретан, као прије десет година игуман Кирил, јер улога, која му се у писму даје, не показује човјека од већега рада; а морао је бити и врло слабо писмен, судећи по стилизацији самога писма, која, у осталом, може бити да и није његова, него фра Ивина. Да је пак био сумњивог карактера и готов да за новце погази и свој образ, то показује садржај истога писма, ако га је понављамо, он сам саставио. Таквога човјека није било тешко оном похваљеном од Пропаганде требињском фратру подвргнути свом моралном утицају; и тијем лакше, што је и њему и још ваљда којем требињском калуђеру жива била у успомени милостиња и дарови, што су прије десет година стигли били манастиру из Рима, а и обећање папе Александра, да неће ни унапријед заборавити требињски манастир својом помоћу. На ово посљедње биће подсјетио игумана фра Иво, те га склонио да састави посебно писмо за папу. Прво оно писмо уродило је богатим плодом највише сигурно с тога, што је било написано у име митрополита Василија, те одлучише и ово друго писмо написати у његово име, у нади, да ће проћи утајено као и оно прво, или да ће га бар знати притајати. И писмо је било састављено и отправљено у Рим по двама требињским калуђерима. Шта садржи и како је оно стилизовано, знадемо већ. Колико је пак оно сервилно по изразима, и колико је ниско по садржају, и достојно само људи, који ни најмањега појма немају о људском поносу, нека покаже сами текст писма, који смо нарочито хтјели да у Додатку наштампамо. Али то је писмо и светогрдно наспрам узвишене личности митрополита Василија, јер га приказује, као ниског пузавца и као човјека, који не зна ни за свој људски понос, ни за епископско достојанство. Само писмо нема ничијега потписа, нити бар печата манастирског, али оно се налази у архиву конгрегације Пропаганде међу другим епископским писмима (Vol. 54. f. 5), и ми немамо права да сумњамо о постојању његовом.
Кад успоредимо ово писмо са познатим нам писмом оног црногорског митрополита Мардарија, или са оном тобожњом посланицом 1654.године из Морачког манастира, ми морамо опазити велику сличност између тих списа, и према томе закључити, да сва три потичу из једне те исте ковнице. Само то писмо лако да није ни дошло у руке болежљивога осамдесетогодишњега старца, папе Климента X, него ће га бити примио кардинал Paluzzo Altieri, који је тада водио послове римске цркве, и учинио од истог писма ону употребу, коју је оно заслуживало: предао га је у архив пропаганде без икаквога ријешења. Тим се писмом само осрамотио онај игуман Атанасије и они требињски калуђери, који су уз њега били и писмо отправили у Рим, али који се тиме уједно и светогрдно огријешише о свијетло и свето име митрополита Василија, који је управо у то вријеме докончавао свој земаљски живот и посљедна богоугодна дјела на земљи чинио.
И овијем, како мислимо, доказано је до очигледности, да митрополит Василије није имао, нити је могао имати икаквог удјела у оним писмима, која се њему приписују, нити је он за њих ишта знао, него бесавјесна нека лица злоупотребише његовим именом ради нечисте своје сврхе, да би из Рима измамили новаца и дарова.
На допуну и ради свестранога разјашњења онога што рекосмо о карактеру, и особито о тврдоћи у православној вјери и оданости православној цркви митрополита Василија, приводимо двије биљешке из XVIII вијека, које, ма да су и кратке, али много кажу.
Између мноштва књига, које су написане биле на западу противу православне цркве, има једна, која је штампана 1764.у Загребу са насловом: Brevis notitia schismatis graeci et contraversarium orientalium, коју je написао P. Ioann. Bat. Simunics e Soc. Iesu. Један примјерак те данас ријетке књиге, која је сада моја својина, припадао је некада ученом фратру Г. Вињавићу, који је умро 1781. На том примјерку овај фратар својом је руком записао у кратко о вјерским приликама у Босни и Херцеговини у другој половини XVIII вијека, и ту је ставио биљешку и о митрополиту захумском Василију, да је био „un uomo molto pio e religioso, ma cocciuto scismatico, e ostile al nostro ordine“. Фратар Вињалић ради своје објективности саставља ријетки изузетак између друге браће му, који су писали о православној цркви и њеним истакнутијим раденицима у посљедњим вијековима у српским земљама.Он је искрени приврженик своје цркве, али уједно и правичан у суђењу о православној цркви, противу које није никада допустио себи неприличне ријечи, а што показује његов састављени на италијанском језику историјско-хронолошки компендијум о Југословенима, који долази до 1769.године. Ради овога ми и приведосмо ону његову биљешку, која сама би довољна била да покаже, колико је митрополит Василије одан био својој православној вјери.
Савременик Вињалићу био је православни далматински епископ Симеон Кончаревић. У познатом свом љетопису владика овај под 1654.годином спомиње херцеговачког митрополита Василија. На л. 271-273. он говори о догађајима у Далмацији и околним земљама у вријеме кандијскога рата између Млечића и Турака, те биљежећи тадашње вјерске прилике у Далмацији, Босни и Херцеговини, казује за митрополита Василија, како се морао борити противу иновјерне пропаганде у Херцеговини, и како су фратри непрестано ровали и бунили народ противу њега. Спомиње га и под 1667.годином, и хвали га за његову велику побожност и за његово старање о манастиру Острогу. Ту биљежи и његов полазак исте године из Острога у Пећ. А биљешке епископа Кончаревића у његовом љетопису увијек су тачне и историјски оправдане, као што смо то на другом мјесту споменули. Да поткријепимо ове двије сада наведене биљешке свједоџбом, ма било и негативног карактера, једног љутог противника православне вјере из прве половине XVIII вијека, некадашњег барског архиепископа, а послије архиепископа задарског, Викентија Змајевића, из његовог Specchio della veritá. У том својем добро познатом спису овај Змајевић устаје највећом жестином противу православне вјере, и посебно противу православних Срба и њихових епископа.У 9.глави тога свога списа он говори о требињском манастиру за вријеме папе Александра VII, оног истог папе, којему је, како се казује, слао 1661. године митрополит Василије познато нам своје писмо из требињског манастира. Између осталога ту Змајевић пише, како је у то вријеме један игуман тог требињског манастира, по имену Симеон, ишао у Рим папи Александру VII.и исповједио римокатоличко вјероисповједање, признавши папино старјешинство, и како га је папа за то богато обдарио; али послије, кад се повратио из Рима, si burló della professione di fede, јавно опорекао je оно исповједање, и уз то се још хвалио, како је знао вјешто да превари Рим (con maggior piacere di aver ingannato Roma). Je ли ово истина, или није, што је ту казао Змајевић о том требињском игуману Симеону, ми нећемо да испитујемо. Може бити да је истина; јер у свему оном своме спису Змајевић показује опширно познавање прилика требињске области, и посебно православног требињског манастира и његових тадашњих калуђера; а могао је он то и познавати, јер је званично био, прије него што ће заузети задарску архиепископску столицу, visitatore apostolico alle chiese della Serbia, Albania, Macedonia e Bulgaria, и као такав обишао је све српске земље и лично се упознао са свим црквеним приликама у тим земљама. И сада питам ја, је ли могуће допустити, да онако енергичан човјек, и уједно онакав фанатични римокатолик, какав је био тај Змајевић, да би он у реченом својем спису, или у другим својим многим опширним извјештајима конгрегацији Пропаганде о православним Србима у Босни и Херцеговини, у којим извјештајима он стотине потанкости спомиње о дотичним православним владикама и манастирима, је ли могуће, велим, да би он, говорећи о добу папе Александра VII и о оном требињском игуману Симеону, који је ишао томе папи, а то је све могло бити између 1655. и 1667, кад је тај папа владао, и кад је Василије био одавна херцеговачки митрополит, да би исти Змајевић пропустио био да спомене о онаквом крупном догађају, какав би био превјера једног онако истакнутог српског православног митрополита, митрополита Василија, кад би истинит био тај догађај? И сада смо, ја мислим, на чисто са питањем о превјери митрополита Василија, коју са онаквим триумфом истакоше западњаци.
Никодим Милаш – Свети Василије Острошки, Разјашњење једнога питања из светитељевог живота (први дио)
Са свога гледишта и у интересу своје цркве ти западњаци могоше то истакнути. С те стране не може им за то бити замјерке.Чули су свједоџбу једнога папе, да му је митрополит Василије 1661.године слао писмо своје покорности римској цркви и одступања од православног вјеровања, а затијем су прочитали писмо истога митрополита од 1671. године другоме папи, у којем му писму свечано понавља ону исту покорност, и то је већ оним западњацима довољно било, да истакну, како је „митрополит Василије са цијелим требињским манастиром остао вијеран католичкој цркви и уз то гојио најњежније осјећаје према папи, главару кршћанства“. Да ли су пак била аутентична она два писма папи истога митрополита, то се њих није тицало, као што се то није тицало ни свих оних других, који досада говорише о тим писмима.
Ми смо међутијем видјели да она писма нијесу аутентична, и према томе да је измишљотина све оно, што се рекло о митрополиту Василију на основу тих писама.Па ко је онда крив за постанак оних писама, и да је на основу истих могла пасти онаква црна љага, као што је апостасија од вјере, на успомену херцеговачког митрополита Василија, оног „добляго вѣры православныя поборника, отгонящаго оть церкви еретическія горкія плевели“?
Криви су калуђери, који су у она времена били у требињском манастиру, а посредно и они калуђери, који су првих година XVII вијека били у морачком манастиру. Ово смо видјели, и ово је до очигледности доказано.
Наставиће се.
