Пише: Елис Бекташ
Премда изгледа као непотребно усложњена, административно-територијална подјела Босне и Херцеговине на ентитете, кантоне и дистрикте не представља проблем сама по себи. Проблем лежи у политичкој, али и цивилизацијској визури овдашњих друштава и њихових политичких елита у којима се стапају вијекови проведени под туђинском влашћу а потом искуство живљења у дисфункционалној монархији и конзервативном комунизму те трагичном искуству транзиције у којој је довршено гашење мукотрпно грађене и скромне, чак кржљаве свијести о стварном значењу појмова државе, нације, грађанства, субјективитета, суверенитета и легализма.
Бесмислена је, дакле, свака дискусија о функционалности дејтонског административно-територијалног устроја Босне и Херцеговине уколико се претходно не сагледају исходишне позиције актера у политичком животу те земље и ако се претходно не схвати да су те позиције чврсто смјештене у XIX и XX вијеку, те да оне неупоредиво више одражавају интересе страних ментора и центара моћи него овдашњих друштава.
Најпоједностављенији модел приказа политичких проблема у Босни и Херцеговини своди се на тезу да се Бошњаци плаше сецесије и подјеле државе, а Срби и Хрвати да се плаше унитаризације и мајоризације. То је уједно и најпогрешнији модел, јер почива на извитопереном колективном мнијењу и на пропагандним конструктима без упоришта или са веома лабавим упориштем у стварности.
Бошњачки политички корпус пристао је на заблуду да је примагенитурни посједник суверенитета и да је позван да другим житељима Босне и Херцеговине нормира однос према тој земљи. Та је заблуда обликована накарадним читањем ЗАВНОБиХ-а, а да читава ствар буде још бизарнија, то су читање у име колектива обавили идеолошки насљедници квислинга и огорчених противника политичких снага које су учествовале на засједању у Мркоњић-Граду и које се нипошто не могу свести само на КПЈ.
Српски и хрватски политички корпус пристали су на заблуду која проистиче из накарадног читања идеје суверенитета и самоодређења, а донекле и на заблуду да у Србији и Хрватској имају своје матичне државе а не културне матице. Због тога се често доводе у схизофрену и бизарну ситуацију да њихове политичке елите у свом аутохтоном простору одбацују оне механизме, па чак и принципе, за чију се примјену здушно залажу у „матицама“.
На тај начин створена је парадоксална ситуација: Бошњачке политичке елите, које више или мање отворено заступају идеју унитарне или, у најбољем случају, интегралне Босне и Херцеговине, уживају у благодетима кантоналне децентрализације и било би буквално илузорно очекивати да би се кантоналне партијске структуре одрекле својих привилегија зарад успостављања чвршћег модела централне власти.
С друге стране, српске политичке елите, које се опиру унитаризацији, у ствари су најчвршћи поборници унитаризације, јер је Република Српска, у структуралном и функционалном погледу најближа Социјалистичкој Републици БиХ, па тако када српски политичари критикују унитаризам они у ствари критикују мајоризацију, али ни то не чине принципијелно, већ селективно по етничком кључу, односно водећим политичким структурама у Српској мајоризација не смета тамо гдје су оне у прилици да мајоризују.
Хрватска демократска заједница БиХ, као доминантна партија у хрватском политичком корпусу, својеврстан је крижанац пред-четрдесетосмашке КПЈ и провинцијалне подружнице загребачког ХДЗ и као таква ужива у благодетима своје флуидне позиције која јој омогућава двојно држављанство и сисање двојног буџета уз плаћање само једног а понекад и ниједног пореза, те кукњаву о угрожености док истовремено контролише кључне полуге власти у Федерацији БиХ и користи порозну границу са Републиком Хрватском која је, разумљиво, порозна само у случају етничке подобности.
Те су политичке елите успјеле креирати ситуацију у којој друштва вјерују да живе у идеолошким и историјским конструктима умјесто у реалном простору и на тај начин су пасивизирале друштва, одузеле им имунитет на корупцију и учинила их импотентним за модернизацију и еманципацију, али и за заштиту виталних националних и друштвених интереса који су сведени на флоскуле о заштити од угрожености и на вулгарни ревизионизам.
Трагати за рјешењем кроз моделе које нуде доминантне политичке структуре у Босни и Херцеговини није само бесмислено и узалудно, већ је и апсолутно немогуће, јер те структуре почивају на експлоатацији конфликта као нужности и служе се дедискурзацијом као механизмом разарања функционалости, о чему је у својим студијама и есејима вишекратно писао Дражен Пехар.
Због тога је Босни и Херцеговини, као и њеним друштвима, за њихово добро, потребно мање Босне и Херцеговине, мање Сарајева, Бањалуке и Мостара, мање историје, а више Семберије, Источне и Западне Херцеговине, Средње Босне, Подриња, Крајине, Посавине… Другим ријечима, постојећи устрој те државе, без обзира на пут којим се до њега стигло, може бити сасвим функционалан уз одређене адаптације које подразумијевају задржавање ентитета као жираната националних интереса.
Чак ни успостављање трећег ентитета не би суштински угрозило Босну и Херцеговину, али склон сам вјеровати да би Хрватска демократска заједница БиХ подигла оружану побуну када би је неко принудио да коначно формира тај трећи ентитет и лиши се свих благодети које ужива у дејтонско-федералном лимбу. Поред тога, елементарна алгебра, статистика и демографски процеси неумољиво показују да би тај административно-територијални оквир био кратког даха, а његово би формирање, по закону спојених посуда, само убрзало и ентропијске процесе у остатку земље.
Босни и Херцеговини потребни су кантони. Половина земље већ их има али не зна како да се њима користи, друга половина још увијек се мучи са социјалистичким концептом државе у пост-транзицијском и корпоративном лавиринту. Поред кантона, прогрес би био олакшан и давањем статуса града што већем броју мјеста, те додјељивању што ширих политичких овласти градовима.
Мање државе, више локалне заједнице, то је пут којим би се друштву вратила свијест да не живи у историји већ у конкретном временско-просторном одсјечку. Са редукцијом државних функција на нужни минимум и повећавањем овласти локалних заједница успоставила би се ефективна барикада не само пред идејама централизма, унитаризације и мајоризације, већ и пред економском експлоатацијом провинције од стране центара.
Таква децентрализација уједно би умањила и опасност од сецесионистичких идеја јер би људи у локалним заједницама добили могућност да унапређују властити живот без сувишног притиска одозго, а са умањивањем тог притиска временом би се развила свијест да Босна и Херцеговина, Република Српска и Херцег-Босна могу коегзистирати као концепти уколико се одбаце малигни и злогуки, интервенционистички узгојени наративи о нужности конфликта, као и они о нужности суживота. И једна и друга нужност су погубне по друштвену свијест, управо стога што су наметнуте одозго.
Све ово може се и знатно једноставније рећи босанскохерцеговачким друштвима. Пут којим вас воде ваше политичке елите пут је рата као нужности и питање је само када ће одређене структуре моћи процијенити да им је тај рат лукративан. Да ли сте, дакле, приправни на рат и да ли сматрате да су прежвакане идеје и магловита историја вриједни погибије вашег дјетета сутра? Уколико не сматрате, па онда престаните насиједати на превару.
Босна и Херцеговина пред собом има историјску прилику, која почива на идејама Денија де Ружмона и његовог концепта регионализма, као спаса од централизованих националних држава, али и од безличног технократског универзализма. Начела регионализма, како их де Ружмон артикулише, јесу децентрализација политичке моћи, снажна локална самоуправа, федерализам, културни плурализам и сарадња регија умјесто ривалства држава.
Ружмон, као просвијећени хуманист, чврсто вјерује да човјек може бити слободан и одговоран искључиво у заједницама довољно малим да их може доживјети као стварне, али и довољно отвореним да не склизну у трибализам.
Нажалост, дуготрајна запуштеност босанскохерцеговачких друштава, склоност њихових елита да се препуштају вољи страних центара моћи и да им се стављају на располагање чак и када то захтијева изравно противљење интересима властитог друштва, те сурово урушавање и карикатурализација вриједносног система, које се рефлектује чак и кроз образовни апарат, остављају мало наде да је у догледно вријеме могуће очекивати појаву политичких снага које ће понудити такво рјешење које не завршава нужно у новом рату.
Наредни темељни проблем Босне и Херцеговине, институт високог представника који је успостављен као негација сваке аутономије, суверенитета и субјективитета, односно као неоколонијално и интервенционистичко тијело меке окупационе управе чији је задатак бескомпромисна борба за корпоративне интересе, овај пут сам прескочио јер је илузорно очекивати да се тај проблем рјешава без претходног рјешавања унутрашњих проблема Босне и Херцеговине и без корјените, коперниканске промјене политичких парадигми у њој.
