Иако нам је држава препуна проблема ми је храбримо и убјеђујемо да је чека вјечност у којој ће бити довољно времена да се ријеше сви њени проблеми. Другим ријечима бјежећи од реалног времена ми присежемо вјечности спајајући је барабар са државом.
Пише: РАНКО РАЈКОВИЋ
Kада пишемо о великим цивилизацијама обично им додајемо придјеве, старе, минуле, древне, ишчезле, изумрле. То радимо знајући да су цивилизације ограниченог рока трајања баш као и човјеков живот, односно да су смртне као што су смртни и људи по којима се цивилизације памте.
Нема вјечних цивилизација. Постоје вјечна достигнућа, постоје културна и умјетничка дјела које су цивилизације изњедриле. На исти начин, иако нерадо, морамо прихватити чињеницу да не постоје ни вјечне државе. Постоји само насушна потреба за њиховим спомињањем било да бијаху стварне или измаштане. И данас се с пуно жара пише о Атлантиди, Хипербореји, Египту, Персији, царствима Инка, Маја, Астека…
Из историје и сопственог искуства знамо да вријеме гута све. Ратови, кризе, болести, природне катастрофе убрзавају пропаст и нестанак цивилизација. Наше вријеме је поштеђено већих убрзања. Вјероватно због тога када славимо државу Црну Гору олако јој приписујемо вјечност. Последњи стих наше химне гласи „Да је вјечна Црна Гора“. Тај стих је све присутнији у свакодневници. Почели смо да га практикујемо и као поздрав и као отпоздрав дајући тиме држави ексклузивитет над ексклузивитетима.
У својој „Историји вечности“ Хорхе Луис Борхес пише: „Вријеме је недокучив проблем а вјечност је клонула нада”. У нашем случају, контра Борхесу, вријеме као да нам је лако докучиво а вјечност чврсто обећана. Чини се као да је наш државни залет стартовао с великом снагом из давне, миленијумске прошлости и да ће се без по муке домоћи вјечности, којој смо државу и на званичном мјесту завјетовали.
Иако нам је држава препуна проблема ми је храбримо и убјеђујемо да је чека вјечност у којој ће бити довољно времена да се ријеше сви њени проблеми. Другим ријечима бјежећи од реалног времена ми присежемо вјечности спајајући је барабар са државом.
Можда баш из тог разлога, не бирајући ни мјесто ни прилику, несвјесно понављамо последњи стих химне „Да је вјечна Црна Гора”. У духу пјесништва је да химне и оде спомињу вјечност, али није у духу језика нашег свакодневног да се на вјечност нонстоп позивамо и заклињемо.
Сматрам да је неукусно и депласирано у Скупштини Црне Горе и на другим јавним мјестима говоре завршавати поруком „Да је вјечна Црна Гора”. Још горе од тога је оптуживати онога ко ту поруку или паролу у тили час на прихвати, изговори и прослиједи даље, да не мисли добро Црној Гори. Зар није смијешно стварати вјечност за домаћу употребу и позивати се на вјечност из патетичних политичко профитерских разлога. Фразе и поштапалице повезане с државом треба избјегавати макар у официјелним наступима.
Kада кажемо некоме „вјечити сам ти дужник то значи да ћемо му се захваљивати док смо живи. Kада за некога кажемо да је „вјечити сањар” значи да ће та особа сањати док год му је сан органски могућ. И „вјечити губитник” ће губити све док се одржава у животу. Вјечна држава би подразумијевала, вјечите дужнике, вјечите сањаре, вјечите губитнике и још много вјечитих по разним основама. А таквих је већ пуна и препуна Црна Гора. Премного их имамо и без позивања на вјечност Црне Горе.
Не знам тачно од када је параметар патриотизма на нашој политичкој сцени постао последнњи стих химне – „Да је вјечна Црна Гора“, али знам да се увријежио код манипулативних политичара који се обраћају свом бирачком тијелу.
Док је обитавао у музици и у свечаним извођењима химне стих „Да је вјечна Црна Гора” био је природан и непренаглашен. Kада се из химне преселио у политички говор, када је надрастао куртоазне хвалоспјеве држави и постао лозинка за провјеру патриотизма стих се искомпромитовао. Оголила га је диспропорција и са временом и са именом које се равна са вјечношћу.
Kолико ли смо само пута чули Viva Italia, E viva Espana, Vive le France, Да здрасвует Росија…Било би природно том низу додати и наше „Живјела Црна Гора”. Kод малог дијела популације одомаћило се поздрављање Црне Горе на туђем језику. Можда је E viva Montenegro само музикалнијији усклик а можда се ради и о везаности за колонијалне успомене једне државно урушене заједнице. У сваком случају ни тај поздрав домовини не одудара од сличних поздрава присутним у другим државама.
Било како било сматрам да је довољно исказати оданост држави преко химне која се изводи у свечаним приликама. Послије тога химну треба оставити на миру до следеће свечане прилике.
Наставимо ли да своје крајње профане, паланачке, агресивно скоројевићке, дјетињасте, патетичне, лакомислене, уображене говоре завршавамо последњим стихом химне наносимо штету озбиљности државе. Није ни разумно ни културно сваки се час заклињати у вјечност државе и тражити од других да исто раде. Држава вам није ни брат, ни сестра, ни мајка, ни отац, ни господ Бог. У фигуративном смислу држава вам може бити и изнад брата и мајке и сина и оца и самог господа Бога али то неће утицати да вам држава буде вјечна, нити ћете јој преко вјечности исказати већу љубав.
У том смислу за онога ко не упражњава усклик „Да је вјечна Црна Гора“ не смијемо рећи да жели пропаст Црној Гори. Напротив. Прије ће бити да се ради о просвећеном појединцу који се свјесно супротставља наметању још једног идеолошког обрасца. Путем тест патриотског обрасца о вјечности државе, политички нејака Црна Гора испољава своју несразмјерно велику државну амбицију. Црна Гора себи наноси штету када преко својих изабраних представника пречесто и ултимативно саопштава грађанима – Или вјечност или ништа.
