I spolja i iznutra raste pritisak na izraelskog premijera Benjamina Netanjahua. SAD, uz Nemačku najverniji saveznik Izraela, su konačno dopustile da Savet bezbednosti izglasa rezoluciju o situaciji u Gazi. Međunarodni sud pravde (MSP) je opomenuo Izrael da poveća dotok humanitarne pomoći u Gazu. U svetskom javnom mnjenju više niko ne pokazuje razumevanje za izraelskog premijera sem najdešnjih opcija na političkom spektru. Iznutra, Netanjahuova nezainteresovanost za živote talaca koje je Hamas oteo 7. oktobra, i politička kalkulacija da se nastavi sa povlašćenim položajem najreligioznije jevrejske grupe, Haredima, je izazvao proteste i možda pukotine u vladajućoj koaliciji. Pa ipak, Netanjahu ima obraz od đona i sposobnost da istrpi ogromne pritiske. On je i ranije preživeo slične krize, ali se nikada toliko kriza nije otvorilo istovremeno. U njima se vidi sva kontradikcija Izraela i nimalo svetla budućnost. Ni za Izrael, ni za Palestinu, ni za ceo Bliski istok.
Razvodnjeno, nejasno
Savet bezbednosti je u ponedeljak 25.marta izglasao treću rezoluciju, broj 2728, od početka rata u Gazi u kojoj se zahteva primirje u toku svetog islamskog meseca Ramazana. To je prva rezolucija koja izričito spominje primirje. Rezolucije 2712 iz novembra i 2720 iz decembra su spominjale „humanitarne pauze“, što je novoizumljeni eufemizam za kratke stanke u ratovanju zarad dostavljanja humanitarne pomoći. Pored zahteva za primirjem, nova rezolucija daje nešto i Izraelu – zahteva puštanje talaca na slobodu. Na taj način, postignuto je ono što je velikim silama najbitnije – ravnoteža u postavljanju zahteva obema stranama, bez osude ili čak spominjanja ijedne strane. Ni Izrael ni Hamas nisu spomenuti poimence, nego samo kao „sve strane“ u konfliktu. U rezoluciji je naglašena i potreba da se uklone prepreke dostavljanju humanitarne pomoći civilima u Pojasu Gaze, bez spominjanja onoga ko je te prepreke podigao. Ta razvodnjenost i neodređenost su bile cena ne američkog izjašnjavanja, nego neizjašnjavanja. Ambasadorka SAD u UN, Linda Tomas-Grinfild, se uzdržala od glasanja, i na taj način dopustila rezoluciju. Šta Izrael misli o rezoluciji bilo je jasno već u sredu, dva dana nakon što je rezolucija izglasana. Bombardovana je bolnica al-Šifa, na severu Pojasa Gaze, gde su se pripadnici Hamasa, po izraelskoj vojsci, ušančili. Za vikend je bombardovan šator ispred bolnice „Mučenici al-Akse“, u centralnom delu Pojasa Gaze. Izrael tvrdi da je ciljao sedište organizacije „Islamski džihad“. Kao kolateralna šteta je poginulo i sedam novinara. Što se tiče Hamasa i puštanja talaca, nema napretka u pregovorima u Kataru. Poziv na primirje je vremenski oročen na „tokom meseca Ramazana“, koji je već bio na polovini kada je rezolucija 2728 bila izglasana, a od kojeg će ostati manje od nedelju dana u trenutku kada ovaj broj Novog magazina bude izašao iz štampe. Poziv na koji se niko nije odazvao ističe za manje od 120 sati.
Američka uzdržanost i dopuštanje rezolucije su protumačeni u medijima na Zapadu kao promena odnosa Vašingtona prema Tel Avivu, kao da bezrezervna zaštita nestaje. Ali rezolucija 2728 se nije ni osušila a već je ambasadorka Tomas-Grinfild izjavila da nekako, za razliku od svih ostalih rezolucija Saveta bezbednosti, i suprotno članu 25. Povelje Ujedinjenih nacija, ova rezolucija nije obavezujuća. Pojavila su se i tumačenja da, budući da rezolucija ne spominje poglavlje VII, o pretnjama miru, a koje se uvek spominje kada se donosi rezolucija oko nekog konflikta, rezolucija zapravo ne traži ništa već samo upućuje. Na ovo dolazi i vest o vrlo konkretnoj američkoj podršci Izraelu u vidu pošiljke 1.800 bombi teških 900 kilograma, 500 bombi od 225 kilograma, kao i 25 F35 aviona iz kojih će Izrael te bombe bacati po Palestincima.
„Beli Listiće“ za Bajdena
Rezolucija 2728 je bezvredno i tanko sredstvo odvraćanja američke javnosti kojoj je dosta masakra u Gazi. Snimci stižu putem društvenih mreža i Izrael nema adekvatne odgovore ni metode zamućivanja očiglednog. Usred predizborne kampanje u Americi, oformila se frakcija unutar Demokratske partije predsednika Bajdena koja zagovara da se na unutarstranačkim izborima članstvo izjasni kao „neopredeljeni“, odnosno kao „beli listići“, kako bi mu se na taj način stavilo do znanja da neće dobiti podršku na izborima protiv Donalda Trampa u novembru. Rezultati su zabrinjavajući. U Mičigenu je 13 odsto glasova bilo neopredeljeno, u Minesoti 19, na Havajima čak 29 odsto. U utorak 2. aprila, što je dva dana pred izlazak ovog broja NM, izbori će se održati u bitnim državama Njujork, Viskonsin, i malenom Delaveru odakle Džozef Bajden potiče. Dopuštanje rezolucije koja nema posledice je pokušaj da se zamažu oči „belim listićima“ čiji bi porast u tim državama naneo udarac predsednikovim pokušajima da utiče na Netanjahua bez da ošteti Izrael.
U tu svrhu je Vašington pokušao da izazove pad Netanjahua. Prvo jasnim pružanjem podrške političaru Beniju Gancu, koji je Netanjahuov protivnik ali koji je ušao u vladu nacionalnog jedinstva nakon Hamasovih napada i početka rata. Ali Gancovih 12 poslanika u Knesetu nisu bili potrebni Netanjahuu ni pre a ni posle početka rata. On sa svojim nacional-ekstremističkim i religijski-fundamentalističkim koalicionim partnerima ima većinu u izraelskom parlamentu, 64 od 120 mesta. U trvenju Ganca i Netanjahua je, za sada, Ganc izgubio više. Napustio ga je njegov koalicioni partner Gideon Sar i odneo četiri svoja poslanika od ukupno 12 koliko ih je Gancova koalicija imala. Nakon oštrih govora potpredsednice SAD Kamile Haris, te senatora Čaka Šumera koji je privržen Izraelu i svom jevrejskom poreklu, takođe se ništa nije desilo. Ni pritisci ni povlastice koje je Vašington sprovodio nad Netanjahuom nisu urodili plodom. Uprkos niskoj podršci u javnom mnjenju, premijer je nastavio po svome.
Privilegovani Haredimi
No dva nezadovoljstva su se ujedinila unutar samog Izraela. Netanjahuova ravnodušnost prema ljudskoj patnji se ne zaustavlja na Palestincima. On ne mari ni za izraelske taoce u Gazi i to se jasno vidi od prvog dana akcije. Još eksplicitniji u tome je bio jedan od nacional-fundamentalista u njegovoj vladi, ministar finansija Bezazel Smotrič. Smotrič je nekoliko puta od novembra rekao da spašavanje talaca nije prioritet. Da je bilo po njemu, ne bi nikada došlo do primirja krajem novembra, kada je Hamas oslobodio 105 talaca. Smotrič želi konflikt i želi da se on rasplamsa. Nekoliko puta su zbog toga rođaci otetih protestvovali i zahtevali korake koji bi vodili oslobođenju njihovih bližnjih. Odbijeni su.
Drugo nezadovoljstvo potiče od podele u izraelskom društvu iz koje nezadovoljstvo kulja već decenijama, a tiče se podele unutar Jevreja na Haredime i ostale. Haredimi su ekstremno religiozna, premda ne nužno i nacionalistička zaostavština istočnoevropskog judaizma iz 19. veka. Mogu se porediti sa Amišima severne Amerike. Usred Jerusalima, oni će nositi krznene šubare, „štrajmele“, i dugačke crne kapute, „bekeše“, kao da su i dalje u „štetlima“ 1800-ih, jevrejskim selima u Litvaniji, Belorusiji, Rusiji, a ne kao da su pod užarenim suncem Levanta. Pored tog modnog izolacionizma, Haredimi ne rade već ceo život posvećuju učenju svetih knjiga, Tore i Talmuda, za šta od države dobijaju socijalnu pomoć. A novac za tu pomoć od poreza koje plaćaju ostali Jevreji, od kojih najsekularniji besne zbog povlastica koje moraju da plaćaju ljudima koje vide kao parazite iz doba jure. No, sa skoro 14 odsto u ukupnoj izraelskoj populaciji, uz podršku religioznih ne-haredi Jevreja, oni formiraju interesni blok koji glasa za ljude poput Smotriča i ostalih teokratskih partija.
Na ovo dolazi još jedan razdor između dve grupe, a to je služenje u vojsci. Svi jevrejski državljani Izraela moraju da služe vojni rok. Muškarci ostaju u vojsci skoro tri godine, a žene dve. Izraelska armija, odnosno „Izraelske odbrambene snage“, su jedna od institucija u kojoj je izraelska nacija stopljena, izlivena, i iskovana, i u dobru i u zlu. Ali Haredimi su izuzeti od služenja u njoj. Njihovi sinovi, a kamo li kćeri, ne umiru za zajedničku stvar, i toga je ostalim Jevrejima dosta. Ovog vikenda su se na ulice Izraela slila nezadovoljstva rođaka talaca i nakupljenog besa prema Haredimima, Netanjahuu, i Smotriču. Nekoliko desetina hiljada ljudi je izašlo na ulice Jerusalima da zahteva prisilnu regrutaciju Haredima i pregovore u cilju oslobađanja talaca. Policija ih je sklanjala vodenim topovima.
Kada je sklapao svoju vladu, da bi svojoj vlasti osigurao podršku fundamentalističkih partija, Netanjahu im je obećao zakon o izuzeću Haredima od vojne obaveze. No, znajući da bi vrhovni sud Izraela takav zakon proglasio neustavnim i oborio, dao se u reformu sudstva koja je trebalo da anulira moć vrhovnog suda, a što je izazvalo godinu dana protesta u Izraelu. Sada se taj bes vratio, kada su čuli za predlog zakona. Haredimi zahtevaju obećano, ulica zahteva zajedništvo. Baš kao što je istrpeo i ignorisao demonstracije zbog sudske reforme, tako bi Netanjahu mogao da sačeka da i ova bura prođe jer on i dalje ima većinu u Knesetu.
Ali za razliku od pritiska ulice i pritiska Vašingtona, Netanjahu će možda pasti kroz pukotinu koja se otvara u njegovoj stranci, Likudu. Ministar odbrane, Joav Galant, je izveo manevar kojim uskraćuje svoju podršku Netanjahuu. Rekao je da će podržati zakon samo ako isti podrže svi članovi vlade, što uključuje i Ganca koji će sigurno glasati i protiv Netanjahua i protiv izuzeća Haredima. No, Galant je samo jedan ministar, i jedan poslanik. Da li bi mogao da ubedi još četiri poslanika Likuda da glasaju protiv Netanjahua? Ta pukotina je sada jedina šansa za odron Netanjahua, i istovremeno put ka novim izborima, usred rata u Gazi.
Netanjahu nije gotov, samo je u procepu. Ukoliko bude preživeo, treba da sačeka još par meseci i SAD će biti paralizovane u izbornoj kampanji koju će, po trenutnom stanju koje pokazuju ankete, dobiti Donald Tramp, čovek koji će imati mnogo više simpatija za Izrael i Netanjahua nego već prijateljski nastrojen Džo Bajden. Petog novembra će Netanjahuu biti izdat „blanko ček“ iz Vašingtona za apsolutno političko, vojno, i diplomatsko pokriće SAD svemu što Izrael bude poduzeo. Što se tiče Netanjahua, on maestralno koristi sve karte koje ima u svom špilu ne bi li ostvario svoj jedini prioritet – ostati na vlasti. Da li će njegova beskrupuloznost u tome koštati Izrael i koliko, to će se videti u budućnosti, kada račun bude stigao za 10-20 godina.
Mirko Dautović
Izvor: Novi Magazin
