Текст je објављен у листу „Пионири” 30. маја 1952, који је уређивао Душко Радовић
Девет питања поставили смо Иву Андрићу, једном од најпознатијих наших живих писаца. Једно од питања подсјетило га је на давно заборављени доживљај из ђачких година…
Некад, кад сам и ја сједио у ђачким клупама, ја сам заиста одговарао на свако постављено ми питање како сам најбоље знао и умио. То је природно и сваки ђак треба тако и данас да ради. Али кад ђачке клупе остану само у сјећању, далеко иза нас, онда као неку одштету за младост која нас је напустила стичемо право да не морамо да одговарамо баш на сва питања редом.
Од ваших девет постављених питања ја сам се нарочито задржао код једног, оног под бројем 6, у ком се каже: „Да ли сте се још у школи бавили писањем?.. Да ли сте се бавили глумом?“ – То ме подсјетило на давно заборављени доживљај из ђачких година, и на то питање одговарам са: јесам! И ево како.
Кад смо се о распусту између трећег и четвртог разреда гимназије вратили из Сарајева у нашу малу варошицу, ми смо донели са собом сећања и живе утиске на прве позоришне представе које је тада у Сарајеву давала нека путујућа позоришна трупа из Србије. Позорница нам је изгледала као неки дивни, недостижни свет сјаја и уметности, а глумци у „Ђиди“ као неки виши људи.
Не имајући никог ко би нас посавјетовао и упутио, а жељни неког умјетничког доживљаја, ми смо се ријешили да сами организујемо своје позориште. Нашли смо просторије, на једном видном пространом тавану, направили некако позорницу и позајмили клупе и сједишта. Питање репертоара ријешили смо тако да смо узели једну приповјетку из сеоског живота, чини ми се од М. Ђ. Милићевића, и прерадили је за сцену. Тај посао је повјерен мени. Како сам га извршио, не бих умио да Вам кажем, јер сам то срећно заборавио. Знам да се завршна сцена дешава у крчми и да један сељак на крају убија крчмара ножем. Али наша је представа имала необичан крај. Ево како. Несрећа је хтјела да је мени поверена и улога сељака убице. Ја сам је и проучио и научио. Издељао сам и обојио и нож од дрвета, тако да је изгледао „као прави“.
На дан представе написали смо и огласе и ишли од куће до куће и позивали публику. Била је одређена и нека мала улазнина. Публике је било прилично: наше мајке, тетке, сестре и понеки докон старац или нека баба из сусједства.
На тавану је владало свечано расположење. Све је било „као право“. И звонце је звонило, и завјеса се дигла. Истина, дигла се са малим техничким дефектом који је добро развеселио публику. Појединости се не сјећам, знам само да ми је лице горјело, да ми се чинило да ми тле испод ногу поиграва, да вријеме јури страховито и да треба нешто радити и говорити пред раширеним и у нас немилосрдно упртим очима публике. Све је још некако ишло, док није дошао ред на мене да се дигнем, да грубо одгурнем столицу, да оштрим и гласним речима нападнем крчмара-зеленаша и да на крају, као осветник повређене правде, потегнем нож и да ударим тога неваљалог човјека, на што треба да падну и крчмар и завеса.
Код мојих првих, по мом мишљењу громких речи настало је неко помјерање у публици, затим неки шапат, који сам чуо као кроза сан, али који је бивао све јачи, па најпослије пригушен кикот. Држао сам се грчевито своје улоге и настојао да надвичем моју публику. Али то је имало, изгледа, обрнуто дејство. И управо у тренутку кад сам подигао нож, изговорио трагичну последњу реч и хтио да ударим крчмара – моја публика је праснула у грохотан смијех. Дакле, умјесто да буду, како сам ја предвиђао и желио, потресени и уплашени, сви су се смијали из пуног грла. Збунио сам се и потресао – ја. Због тога ми ударац, који смо мој партнер и ја толико студирали и вјежбали, није испао како треба. И што је најгоре, мој партнер крчмар није хтио – проклетник! – да падне, него је жив и здрав стајао насред позорнице, гледао радознало публику и смијао се све више и сам, придржавајући руком густе црне бркове од вуне. Све се окренуло у смијх и лакрдију, а то је била пропаст и моје улоге и цијеле представе.
Не знам шта бих дао да је тада хтјела да се спусти завјеса. Али не. И онај наш „техничар“, који је морао да то учини, предао се општој веселости и смијеху, и заборавио на своју дужност. Изгледало ми је сада да вријеме стоји и да се сви људи на земљиној кугли грохотом смијју. Видећи да другог спаса нема, побјегао сам са отворене позорнице и сакрио се негдје у дну тавана, иза неких дасака. Тек тада сам видио да у грчевито стиснутој руци држим још увек дрвени нож. Бацио сам га са огорчењем далеко од себе.
Моје разочарање у себе и своју публику било је велико, али сам се брзо утјешио и помирио са мишљу да нисам ја за позорницу и позоришна вјештина за мене. Уосталом, више нисмо ни давали позоришне представе, него приредбе са пјевањем. Само, што ја нисам ни пјевао. Јер нисам имао гласа. Тако сам спао у техничко особље, писао програме и намјештао клупе. Па и у том, изгледа, нисам био нарочито вјешт. Све су мање мени повјеравали те послове, док нисам најпослије схватио лекцију и напустио и тај посао. Тада сам прешао у публику и постао добар и пажљив слушалац.
Тиме је био завршен и мој први и једини покушај позоришне каријере.
Сусрет на „споредном колосијеку“
Андрићево сјећање првобитно je било намијењено дјеци, читаоцима Радовићевог часописа. Сличној теми Андрић се неколико пута враћао, очигледно због тога што је овај ожиљак из дјетињства на посебан начин обиљежио његову личност
Сећање Иве Андрића из дјечачких дана које се налази пред читаоцима „Политике“ неколико пута је, уз извјесне измјене, прештампавано. Међутим, до данас није био познат податак гдје је оно први пут објављено. До тог податка „одвео“ ме је Душан Радовић. Наиме, приликом рада на књизи „Сто година Душка Радовића“, састављеној од преписке, сјећања и мање познатих пишчевих текстова, коју припремам у сарадњи са Милошем Радовићем и уз велику помоћ академика Матије Бећковића, у нашим разговорима Андрић се неколико пута наметнуо као тема. Склапање мозаика о Радовићу подразумијевало је, неминовно, и познавање часописа које је уређивао.
Тако сам дошла и до, највјероватније, прве везе између Иве Андрића и Душана Радовића. Први пут је Андрићев текст „Несуђени глумац“ штампан у часопису „Пионири“ 30. маја 1952. године у рубрици „Кад су они били мали“. Рубрика је отворена Андрићевим сјећањем – баш онако како је на овом мјесту прештампано – а затим се нижу успомене из детињства Десанке Максимовић, Ђорђа Андрејевића Куна, Бранка Ћопића, др Ивана Рибара и Стевана Христића. Од свих побројаних личности, Андрић се највише оголио, подијеливши са читаоцима специфичну трауму из дјетињства. Коначно, долазим и до Душана Радовића. Он је био уредник листа „Пионири“. (Најједноставније речено: Радовић је одувијек био – Радовић. Увијек је настојао да дјеци понуди најквалитетније садржаје.) Млади Радовић био је тада пјесник без збирке. Прву збирку пјесама“ Поштована децо“, превратничку и модерну, штампао je касније, 1954. године.
Податак о првобитном објављивању овог Андрићевог скећања важан је, најмање, из два разлога. Најприје, као прилог за допуну библиографије нашег нобеловца, а затим што отвара питање даљих веза између Иве Андрића и Душана Радовића.
Сјећање на свој позоришни дебакл Андрић је прештампао 1959. у „Илустрованој политици“ под насловом „Неуспех на позорници“. Том приликом напоменуо је да је прије неколико година „један омладински лист“ јавним радницима поставио читав низ питања о томе чиме су се „узгред бавили у својим ђачким годинама“. Иако су му се питања најприје учинила као да немају никакве везе с њим и његовим дјетињством, подстакла су га да ово јсећање подијели са читаоцима. Тај, „споредни колосијек“, како га је сам Андрић назвао, у његовом животу остао је закопан и заборављен, „а једно новинарско питање оживјело је, послије толико година, већ замрло сјећање на њега“. Иако није навео име омладинског листа, открили смо о ком листу је ријеч.
Јасно је да је Андрићево сећање првобитно било намијењено дјеци, читаоцима Радовићевог часописа. Сличној теми Андрић се неколико пута враћао, очигледно због тога што је овај ожиљак из дјетињства на посебан начин обиљежио његову личност. Наиме, познато је Андрићево инсистирање да биографија писца нема никакве везе с пишчевим дјелом. „Писац треба да пише и прича, али не да од свог живота ствара причу“, тврдио је он. Међутим, иако је наш нобеловац проглашавао везу између пишчевог живота и дјела излишном, показало се да је ипак ријеч о крајње амбивалентном односу, те да Андрић често, како је показала Жанета Ђукић Перишић, „противрјечи сопственом схватaњу о ирелевантности пишчевог живота у покушају разумијевања његовог дјела“. Другим ријечима, оно што избацимо кроз врата – врати се кроз прозор.
Знамо да Андрић сматра да човјек у детињству стиче најјаче утиске који трајно одређују његову цјелокупну личност у каснијем животу. „Никад човјек да се излијечи и ослободи дјетињства“, читамо у његовим „Знаковима поред пута“. Овај „споредни колосијек“, затворен и испровоциран тек питањем новинара, важан је и за разумијевање Андрићеве нелагоде према јавним наступима. Да ли је овај текст првобитно објављен у Радовићевом часопису опис пресудног тренутка када је будући нобеловац први пут осјетио одбојност према јавном иступању? Касније ће Андрић много јасније и одређеније дефинисати свој став. Посебну резерву имаће према позоришту. У „Разговору са Гојом“ издваја циркус као најпристојнију форму позоришта – „најмања биједа у тој великој биједи“, а позориште је „најјаловији од свих наших напора“. Оставио је свједочанство о томе како га често прогања сан да игра „на некој великој позорници, пред невидљивом али строгом и многобројном публиком, и то играм неку улогу коју прије тога нисам ни прочитао и из које не знам ни ријечи“. Ове мисли налазимо и у „Разговору са Гојом“ и у „Знаковима поред пута. Споменуо је свој неуспјех на позоришним даскама и приликом разговора са Костом Димитријевићем. Осјећање нелагоде могло би да проистиче из ове горке успомене из дјетињства, јер је Андрић на свом првом и једином наступу на импровизованим позоришним даскама као глумац био и физички (тјелесно) доступан за евентуалну критику и подсмијех. Књижевност му је нудила заклон, јер је ту био физички невидљив.
С друге стране, ово Андрићево јсећање, објављено први пут на страницама Радовићевог листа, подстакло ме је да потражим у каквим су везама и касније били Иво Андрић и Душан Радовић.
Сачувани су трагови о међусобном поштовању и уважавању. Да је Иво Андрић пратио и цијенио рад Душана Радовића, постаје јасно када се подсетимо како је Радовићева књига ушла у едицију „Српска књижевност у сто књига“. О томе је писао Живорад Стојковић. Када је Радовић предложен, чланови уређивачког одбора, професори и академици, на тренутак су ућутали. Тишину је прекинуо Андрић. Стојковић пише: „Иво Андрић се, преко обичаја, први јавио за ријеч: ‘Радовић – свакако’. Одједном се, послије, све окренуло на чуђење што се и други нису тога сјетили, те је књига лијепо, а не само лако прихваћена (уз уздржани глас само пјесника, Радовићевог имењака у том Одбору.)“ Стота књига ове престижне едиције била је „Доколице“ Душана Радовића, објављена 1972. године.
С друге стране, Душан Радовић је неколико пута исказивао поштовање према Андрићевом дјелу. Говорио је: „Ја бих, као вјероватно и многи други, волио да пишем као Иво Андрић, тако добро и умно. Ја то, признајем, не могу.“ У Радовићевом богатом и разнородном опусу на још неколико мјеста можемо да пронађемо помене Иве Андрића. Можда је, од свега, најпознатија реченица коју је изговорио када је са 23. спрата Београђанке поздрављао Београђане, желећи им добро јутро. Тако је 4. јануара 1982. године рекао: „Отишли су Андрић и Црњански, а сад нам је заувијек отишао и Мирослав Крлежа. Све је мање оних којих бисмо се могли плашити и стидјети. Шта ће бити са нама?“
Готово је непознато да је поменуте писце – Андрића, Црњанског и Крлежу – и не само њих, Радовић имао у виду када је 1966. године предлагао да сачини специфичан споменар за дјецу. У њега би се потписале јавне личности, баш онако како се то ради у правим дјечјим споменарима, а њихови записи били би штампани као факсимил. Нажалост, његова идеја није реализована. (Радовићеве идеје често су ишле испред његовог времена.)
У свом чувеном и још увијек непревазиђеном часопису за децу „Полетарац“, Радовић је имао обичај да маленим читаоцима представи знамените писце. Тако је у фебруару 1975. године објављен цртеж Миће Поповића на којем је био Андрић и текст о Андрићу који потписује Љубивоје Ршумовић. То је било мјесец дана пред Андрићеву смрт. На крају, Радовић се огласио и поводом смрти Иве Андрића. Тај текст прештампан је у капиталној књизи „Баш, свашта“, насталој трудом Мирослава Максимовића. Радовић истиче једноставност Андрићеве недостигнуте мудрости. Каже: „Као сви велики људи и сва велика дјела, живот и дјело Иве Андрића су доказ да МИ постојимо, овде и овакви, и будимо му и због тога захвални. Благо нама, што смо имали књижевног великана и мудраца Иву Андрића!“
Можемо само да додамо: благо нама и што смо имали добро и умно дјело Душана Радовића. А Иво Андрић и Душан Радовић остају најљепше повезани у реченицама Матије Бећковића: „Душан Радовић је Иво Андрић који је одбио да одрасте. Андрић који се постидио и почео да пише за дјецу.“
Зорица Хаџић
Извор: „Политика“
