Као по трагу хиљада миграната, избјеглица и групице инвеститора, у Београд су се из несврстаних земаља слили и политичари.
За разлику од разноврсне претходнице, они су дошли као нека врста стратешких археолога да ишчепркају шта је остало од идеја с којима су њихови преци прије шездесет година овдје озваничили покрет ванблоковских земаља за изузимање Југа од сјеверњачке суровости Хладног рата између Запада и Истока.
Домаћини су несврстаним гостима приуштили ванредну прилику за историјско прекопавање, ништа мање од оне коју је локална власт приграбила за бесомучно поткопавање урбаног ткива српске пријестонице да би чардак ни на небу ни на земљи градила “на води”. Југославија, на коју су се многи од њих угледали, поодавно више не постоји и ниједан њен патрљак више није члан Покрета несврстаних.
Београд им се испоставио више као носталгијска драгоцјеност, вриједна симболичког проучавања и извлачења поука, а никако имитирања. Прво, да поновимо, клатећи се између Запада и Истока, земља му се распала, а остатак којим влада и даље примењује исти приступ којим се већ обогаљио. Друго, кад год су се овде несврстани окупљали, нешто битно се догађало мимо њих. Први самит у септембру 1961. коинцидирао је с почетком изградње Берлинског зида, а други је 1989. претходио паду те идеолошке разделнице и настанку униполарног свијета с неспорном доминацијом Запада на челу са САД.
Министарска конференција 2011. којом се обиљежавало пола вијека несврстаности означила је и ширење “арапског прољећа” са свргавањем низа властодржаца. Али иста година била је и нехотична претходница за прелазак овдашње несавршене демократије у усавршавање аутократије, која се размахала широм свијета до практично доживотних мандата лидера Кине и Русије.
Београдско обиљежавање 60. годишњице несврстаности под сјенком је најава избијања нове врсте хладног рата. У којем би било главно сучељавање Америке и Кине, али и глобална транзиција с натезањем око примјене еколошких и антипандемијских мјера, као и задовољавањем потреба за енергентима којима рекордно расте цијена, што све заједно наговјештава раст инфлације, а тиме и унутрашњих немира и заоштравање спољних искључивости.
Поједини познаваоци слуте да се Покрет несврстаних “погубио” послије београдског самита 1989, за којим је услиједио пад Берлинског зида с нестанком биполарног свијета Вашингтон–Москва, а у овом вијеку и настанак мултиполарног свијета уз учешће и Кине и све аутономније ЕУ. Из Индије се, притом, мјестимично сугерише да у мултиполарном свијету несврставање нема перспективу и да треба прибјећи новој варијанти – “мултисврставању”, то јест дозираним повезивањима са групацијама које су међусобно супротстављене.
Лијепо звучи, али ипак све зависи од тога да ли ће на то пристати моћнији, који у том скакутању виде израз неповјерења према смјерницама за сопствену глобалну премоћ. И у класичном хладном рату највише су страдали несврстани. Додуше, многи од њих су се тада ослободили колонијализма, али многи од њих још не знају шта ће са самим собом. Не либе се чак ни приклањања врло полемичном кинеском моделу глобализације, који учвршћује многе клецаве власти, али и уваљује нације у тешко отплативе дугове.
Вратимо се скупу – који још није био окончан док је овај текст ишао у штампу – представника више од сто несврстаних земаља у Београду. Најзанимљивијим су ми се учиниле двије околности. Прво, да су неке сједнице одржане на Сајму у истовременом распећу два контрадикторна процеса за успокојавање – вакцинације и смотре наоружања. И друго, да је Русија (Сергеј Лавров) премијерно учествовала на скупу несврстаних, којима се као посматрач прикључила прошлог јула, баш када покретом предсједава некад јој земљачки Азербејџан и кад се баш у Београду обиљежава јубилеј догађаја који је у њему уприличен добрим дијелом зато што се одупро (1948) диктату Москве.
У својству посматрача у покрету била је присутна и Кина. Такав статус себи није приуштила према расположивим подацима ниједна западна земља, па је тако остао утисак да је покрет нахерен у прилог њиховим ривалима.
Србији, која формално тврди да стреми ка Европској унији, то не иде у прилог. Мораће да прибјегава досјеткама, сличним оној коју је 1983. послије самита у Њу Делхију изрекао вођа наше делегације.
Пошто је цијела дипломатска екипа исказала задовољство што самит ништа ново није донио, бар не на нашу штету, он је, и на моје уши, смркнуто проциједио: “Ситуација је врло опасна.” Послије драмске паузе снуждено је објаснио: “У Србији је била јака суша и шљиве су слабо родиле”.
Нико се није, бар не гласно, насмијао. Цио скуп је доживљен очито као растерећење од растућих домаћих брига.
Биће да је тако било и овом приликом у Београду, уз подразумијевајуће лобирање за непризнавање и отпризнавање Косова. Тешко је замислити да се неко од гостију усудио да овдашњем лидеру помене да би ускоро могла да се обиљеже још два јубилеја – већ сљедећег месеца 20. годишњица стицања статуса посматрача Београда у Покрету несврстаних, а сљедеће године и три деценије од избацивања наше државе из чланства због ратова у бившој СФРЈ.
Предлози не би имали изгледа на успјех. Јер, садашњи лидер је допринио избацивању из покрета, а статус посматрача је извојевао “бивши режим”…
Момчило Пантелић
Извор: Нови магазин
