Колико је јуан озбиљан изазов долару?

Неочекивано брз опоравак кинеске привреде од кризе изазване пандемијом коронавируса обновио је вишегодишњу расправу о томе да ли се ближи и крај глобалне доминације долара. Наиме, криза узрокована пандемијом додатно је ослабила традиционалне ослонце америчке монете: улогу САД-а као покретача глобалног раста и уточишта за инвеститоре током криза. Јуан (ренминби) је тренутно на дугогодишњем максимуму, са Кином која биљежи рекордне приливе капитала на своја тржишта акција и обвезница, супротно од САД. Та дивергенција, која је условила најгоре перформансе долара од 2017, појачала је сумње у хегемонију долара.

У складу са порталом Longforecast просjечна вриједност јуана према долару за фебруар 2022. процијењена је на 5,83, а за март 2023. на 6,05 за један долар (Фото: Frontal.rs)

Тијесно повезана са глобалном улогом двије валуте је чињеница да су кинеско-амерички односи вјероватно најгори у посљедњих више него четири деценије. Међутим, иако Вашингтон спроводи финансијске санкције против Пекинга и практично покушава да раздвоји двије економије у финансијама, а посебно у технологији (decoupling), америчке приватне корпорације су све присутније на кинеском тржишту. Наиме, оне уз подршку Пекинга, развијају бизнис који се односи на управљање имовином, куповином и продајом хартијама од вриједности, животним осигурањем, и fintech пословима (Пекинг је интензивирао финансијску либерализацију и привукао стране, посебно америчке компаније, како би боље издржао „decoupling“ са САД).

Чини се да ће све извјесније помјерање центра свјетске економије са сјеверног Атлантика (гдје је већ пет вјекова) на Пацифик одразити на валутна тржишта током времена (Бартон, 2021). Међутим, питање је да ли је тај процес иреверзибилан и да ли ће се он евентуално зауставити, остављајући тако јуан као важну, али не и доминантну свјетску монету.

Јачање ренминбија

У марту 2020. са јачањем интензитета пандемије инвеститори су тражили било које „сигурно уточиште“ и тада је то био долар. Наиме, тражња за државним обвезницама САД је скочила, те је америчка валута апресирала према монетама својих главних трговинских партнера за осам одсто. Након почетног шока на тржишту, како се глобално повјерење постепено опорављало и аверзија према ризику се смањивала, током преосталих девет мјесеци 2020. долар је изгубио 13 одсто своје вриједности, јер су се инвеститори пребацили на инострана тржишта са већим приносом. Том процесу свакако су допринијеле гласине да су дани америчке валуте одбројани, и усљед прекомерно ниских каматних стопа условљених и одлукама америчке централне банке да немилице монетизује државне дугове (читај: ФЕД је куповао обвезнице своје државе за којима није било тражње, што би ми у Србији звали „штампање новца без покрића“). Истина, сличну ствар радиле су и друге велике економије (ЕУ, Британија, Јапан), односно њихове централне банке.

Док Бајденов фискални стимуланс од невјероватних 1.900 милијарди долара многима даје наду да би САД могле постићи снажнији економски раст, други у томе виде додатну опасност по свјетску улогу долара, будући да би тако велико упумпавање ликвидности које ће се прелити на свјетска тржишта могло појачати мјехур на иначе прецијњеним тржиштима некретнина и акција. Додатно, фактички неуспјех самита двије силе на Аљасци (у Енкориџу) марта 2021, који је више подсјећао на вријеме Хладног рата него на нови почетак (Roach, 2021), умањили су, иначе не велика, очекивања да ће демократа у Бијелој кући ублажити трговински спор са Кином.

И година пред нама тешко да ће донијети преокрет. Наиме, са очекиваним смањивањем интензитета пандемије током ове, и посебно сљедеће године, вјероватно неће доћи бољи дани за долар, већ нови изазови за америчку монету. Краткорочно, глобални инвеститори брине „трећи талас“ пандемије ЦОВИД-19, али дугорочно гледано они свакако остају скептични према већем улагању у америчке активе (обвезнице и акције). Додатно, репатрирани амерички капитал током 2020. ће се вјероватно враћати на страна тржишта, чинећи депресијацију долара и током 2021. извеснијом. Поврх свега, чак и када се превазиђе пандемија и консолидује се глобално финансијско повјерење, перспектива долара остаје упитна, будући да ће Кина по свему судећи постати главно уточиште за улагаче које трагају за већим приносима. Наиме, Пекинг тренутно нуди за скоро два процентна поена виши принос (од 3,24 одсто) у односу на, исторочне, десетогодишње америчке државне обвезнице (имајући у виду перспективу даље апресијације јуана према долару стопа приноса је још већа).

Јак (апресирани) ренминби би могао бити подношљив проблем за Кину, с обзиром на очигледан преокрет политике Пекинга са раста вођеног извозом на раст вођен домаћом потрошњом, иако ће извјесно снажан јуан подстицати увоз обарајући суфицит у спољнотрговинској разјмени. Чини се да би са 6,5 јуана за долар крајем марта 2021. релативно брзо могли доћи до 6,25-6,30 јединица кинеске монете за америчку. Тренутни либерални приступ Пекинга у управљању курсем националне монете (читај: није спречавао јачање исте, иако то погоршава платнобилансни салдо земље) ће утицати на веће глобално прихватање ренминбија у средњем и дугом року.

Алекс Вонг сматра да ће Кина ове године искористити јачи јуан као прилику да смањи левериџ (leverage) своје економије, те да ће јуан апресирати четири до пет одсто у односу на долар током 2021. У складу са порталом Longforecast просjечна вриједност јуана према долару за фебруар 2022. процијењена је на 5,83, а за март 2023. на 6,05 за један долар.

То што је Кина постала окосница глобалних ланаца снабдеијвања је извјесно фактор који је додатно оснажио јуан. Снагу ренминбију даје и то што је кинеска централна банка испреговарала валутне своп (swap) аранжмане, што је фактички дало страним централним банкама директне кредитне линије у јуанима (то практично значи да Енглеска централна банка, која има такав своп аранжман са кинеском, постаје и „лендер оф ласт ресорт“ за јуан). На крају, Кинеска централна банка разматра пооштравање монетарне политике, у потпуној супротности са намјерама ФЕД-а (и централних банака других развијених земаља), што ће посљедично додатно оснажити позицију јуана услед виших приноса на кинеске активе.

Три услова

Индикативно је да, за разлику од ранијих времена, извоз Кине наставља да расте чак и док јуан јача. Наиме, повезано са порастом глобалне улоге Пекинга и успјешним одговором на пандемију, кинески извоз је порастао за 3,6 одсто током 2020, док је укупна свјетска трговина смањена за 5,6 одсто у истој години. Посљедично, удио Кине у глобалном извозу порастао је у септембру 2020. на рекордних 14,3 одсто. У складу са наведеним трендом снажног пораста удјела кинеског извоза у глобалној размјени, почевши од 1. јануара 2021. кинески девизни трговински систем смањио је удио долара у ЦФЕТС (Цхина Фореигн Еxцханге Траде Сyстем) валутној корпи на 18,79 одсто (са 21,59 одсто) и повећао учешће еура на 17,15 одсто (са 17,4 одсто). Удио долара, иако највећи, је у опадању од 2015.

Чини се да ће све извјесније помјерање центра свјетске економије са сјеверног Атлантика (гдје је већ пет вјекова) на Пацифик одразити на валутна тржишта током времена (Фото: B92)

И поред свега наведеног, бројни други референтни показатељи истичу доминацију америчке валуте. Готово све трансакције повезане са нафтом деноминоване су у америчкој валути. Крајем 2020. нешто више од 60 одсто свјетских девизних резерви деноминовано је у доларима, са јуаном који је порастао на још увијек скромних 2,1 одсто (око петине је у еурима). Наиме, будући да Пекинг нерадо дозвољава да се јуан акумулира ван континенталне Кине, није изненађујуће што рецентни ММФ-ов извјештај показује девизне резерве у доларима у износу од 6840 милијарди долара у поређењу са имовином у јуанима од 240 милијарди долара противриједности (Lockett, 2021).

Подаци SWIFT указују да је ренминби у 2020. био пета најчешће коришћена валута за глобална плаћања, чинећи тек око два одсто трансакција (од чега на Хонгконг отпада око три четвртине), док су долар и еуро чинили 37,6 одсто, односно 37,4 одсто. Поред тога, роба, глобална трговина, финансије, практично све што је важно у глобалној економији има цијену у доларима, док три америчке рејтинг агенције чине 96 одсто глобалног тржишта, а амерички инвестициони фондови управљају са више од половине свјетске корпоративне имовине (Kimberly, 2019). Све ово је упркос чињеници да је 2020. била дефинитивно најважнија година за акције и обвезнице деноминоване у јуанима.

Као што је Франкел истакао, кинеска валута испуњава два од три неопходна услова да би била водећа међународна валута: економска величина и способност задржавања вриједности, али трећи, дубоко, отворено и ликвидно финансијско тржиште, још увијек није на видику, јер Пекинг није спреман да се одрекне контроле. Наиме, одрицање од контроле, односно отварање рачуна капитала, веома је тежак корак за креаторе кинеске економске политике. Иако је интерес Кине за поседовање међународне валуте у складу са циљевима владе која жели пројекцију своје геополитичке моћи, циљ интернационализације јуана је у супротности са начином управљања кинеском економијом (De Grauwe,2020).

Наиме, мјере либерализације које је Пекинг примијенио током посљедње деценије довеле су до тога да је Кина постала изложенија глобалним финансијским кризама (које би се продубиле када би ренминби постао једна од глобалних резервних валута), а то је нешто што власти у Пекингу, између осталог идеолошки, не могу приуштити. Наиме, Кина се ослања на државне компаније које омогућавају директан ток кредита технолошки напредним индустријама, односно компанијама, а укидање таквог модела довело би до озбиљног успоравања привредног раста. Додатни проблем са евентуалним стицањем глобалног статуса за ренминби је тај што би кинеска економија практично морала да започне са стварањем трајних дефицита платног биланса како би створила страну потражњу за својом валутом.

Опрез Пекинга се може разумјети јер је, помало парадоксално, слабост јуана и његова ограничена међународна употреба била пресудна за кинески економски успон и кључни дио стратегије за повећање трговине и инвестиција. Ово је произвело феноменалан раст (од 9,3 одсто просјечно у посљледњих 40 година), иако по цеијну финансијске репресије, практично осуђујући домаћинства да штеде по вјештачки ниским каматним стопама (створена акумулација се претварала у инвестиције чији је удио у БДП-у од 40 одсто до 50 одсто током дугог периода кључни фактор високог економског раста). Јасно је да је основно ограничење интернационализације јуана контрола капитала. Потпуна конвертибилност захтијева макроекономску стабилност, смањење финансијског левериџа, флексибилнију структуру каматних стопа, минимизирање интервенција на девизном тржишту. Имајући све ово у виду, заједно са још увијек високим ризицима, чини се да ће Пекинг задржати постепени приступ либерализацији капиталног рачуна.

Економско прегријевање Америке

Дакле, упркос годинама у којима САД биљежи фискални и дефицит текућег рачуна, као и растући однос дуга према БДП-у, долар остаје глобална валута број један. Ипак, када нека држава има хронични дефицит буџета (од Регана просечно по три одсто БДП-а) и платног биланса (2,6 одсто БДП-а), то поткопава њену геополитичку моћ – као што је то показала Британија током 20. вијека. Последично, главна слабост финансијског система САД су огромни и растући дугови, односно зависност америчке привреде од банкарских зајмова и кретања на берзи (амерички трговински дефицит резултат је недостатка домаће штедње усљед чега САД позајмљују вишак исте из иностранства, за инвестиције и потрошњу, заузврат продавајући странцима капитал у виду државних обвезница или акција својих фирми).

На примјер, нагли пораст каматних стопа или пад потражње као резултат економског прегријавања може довести до снажног пада цијена акција, евентуално водећи у депресију, као што је то био случај 1929. и 2008, или као што се то дешава од марта 2020. Опасна рањивост финансијског система САД је зависност од екстерног финансирања, што се управо посљедица статуса долара као кључне резервне валуте (САД практично мора да биљежи сталне дефиците платног биланса да би креирала довољно глобалне ликвидности). Хипотетички, ако падне међународна потражња за доларима, америчко финансирање из спољних извора би могло да пресуши, доводећи у питање финансирање перманентних и високих фискалних дефицита, односно јавне потрошње у тој земљи (Кузнетсов, 2019). Додатно, активно стварање офф-схоре долара (нпр. на Кајманским острвима) који нису под контролом америчких регулатора, повећава ризик колапса валутног система, који ће бити редефинисан само у таквом случају.

Како показује Туз (Tooze, 2021), рат је једини модел који имамо у модерној ери транзиције у хегемонијској валути (Први и Други светски рат је срушио глобално царство Британије и донијело доминацију долара). Ако се замисли умјеренији прелаз, кључно питање на које треба обратити пажњу је способност САД да привуку инвеститоре вољне да позајмљују у доларима. Посљедњих година нето иностране куповине америчких државних обвезница су се драматично успориле, а огроман пораст дуга условљен пандемијом ЦОВИД-19 доминантно су апсорбовали амерички инвеститори и ФЕД. Оно што је додатни проблем за САД је то да и Пекинг и Брисел имају шта је потребно за развој сличних дубоких финансијских тржишта.

У сваком случају, пандемија и с њом повезана економска криза, катализатор је давно покренутог ребаланса у глобалној моћи, од Запада ка Истоку. У том процесу глобалне финансије доживљавају сличан тренд, са мноштвом фактора који стварају услове за слабљење седам деценија дуге доминације америчке валуте на међународним финансијским тржиштима.

Наиме, земље које су биле највеће свјетске трговинске силе су еволуирале у глобалне финансијске центре са глобалном резервном валутом. Дакле, ако је историја путоказ, Кина, која је највећи свјетски индустријски произвођач од 2010, највећи извозник од 2013, која већ годинама има највиши БДП по куповној моћи и која ће по БДП по тржишним курсевима престићи Америку 2028, чини се као могући нови глобални финансијски хегемон. Овоме ће свакако помоћи и то што земље повезане са инвестицијама „Пута свиле“ почињу да користе ренминби у растућим трговинским и финансијским трансакцијама са Кином, док ће и иновације које омогућавају технологију као што је дигитална валута са „блоцк-цхаин“ системом као приоритетном државном технологијом бити од великог значаја.

У студији „Морган Стенлија“ процјењује се да ће јуан значајно ојачати свој утицај током треће деценије 21. века, да би на крају тог периода постао трећа највећа резервна валута на свијету са удјелом од пет до 10 одсто у алоцираним девизним резервама. У долазећем мултиполарном свијету, у коме могу постојати и велики дјелови економске активности интерно за сваки од главних свјетских економских групација (амерички, кинески и евро-блок), може се замислити да долар наставља да игра претежну, али не као сада ексклузивну, улогу у међународној трговини и финансијама. Како тврди поменути Туз, долар је помало попут демократије: јесте најгора глобална валута, изузев свих осталих. Што се перспективе грађана Србије тиче, таква промјена може донијети само користи, будући да ће, путујући по свијету, умјесто две моћи да користе и трећу валуту: кинески јуан.

Горан Николић

Извор: Нови стандард