Откад је у фебруару почео рат између Руске Федерације и Украјине, импресионистчки се помиње велики број људи који су стигли у Србију. Прва официјална информација је да број држављана Руске Федерације који је дошао у Србију износи 140.141, из Украјине је дошло 22.709 људи, док је из Бјелорусије дошло 5.501 људи, саопштило је Министарство унутрашњих послова Србије. Сви ови људи су поново, као и прије сто година, „неоптерећени квотама, визама, рестрикцијама“
У првим годинама након утемељивања Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), постојао је видан тренд континуираног усељавања Руса. Били су то доминантно „бијели Руси“, поражена страна у грађанском рату који је пратио Октобарску револуцију. Kад се деценијама послије правио биланс утицаја који је ова конкретна емигрантска епизода оставила на Kраљевину СХС и касније Југославију и постјугословенска друштва, испоставило се да се он не окончава с првом генерацијом усељеника, него да касније заправо тек ескалира. Међу кључним личностима из ове сфере су засигурно личности из друге генерације, примјера ради Предраг Матвејевић и Леонид Шејка.
Матвејевићев отац Всеволод Матвејевич (тврдо „ч” с краја његовог презимена постаће меко „ћ” скривајући тиме барем на први поглед биљег странствовања) стигао је, наиме, у Kраљевину СХС, тачније у Мостар, као мигрант, избјеглица из Совјетског Савеза, етнички Украјинац (родом из Одесе), па се ту, у сунчаној Херцеговини, оженио локалном ђевојком Ангелином Павић, а 1932. добили су сина Предрага.
Владимир Маевски, један од тих „бијелих Руса” који су се населили у Kраљевини СХС, биљежи да је он био тек један од више од двадесет хиљада својих сународника који су изабрали Југославију за своју нову домовину, а међу којима, наравно, нису били само етнички Руси, него и доста Украјинаца и Бјелоруса, као и припадника других народа. Они су се, по ријечима Маевског, усељавали у Југославију „неоптерећени квотама, визама, рестрикцијама, пасошима или било чиме сличним. Пријатељска земља примила је Русе не отежавајући им улазак формалностима какве су постојале у другим европским земљама или Америци.”
О баштини „бијелих Руса” широм Југославије могла би се написати цијела библиотека књига. И Меша Селимовић и Данило Kиш, рецимо, наводе да су им у гимназији предавали професори који су били избјеглице из Совјетског Савеза. У биографској књизи о Данилу Kишу, Марк Томпсон дословце каже да су „бијели Руси” били „често боље образовани од домицилног становништва”, те да су као такви „дали велики допринос југословенској култури, образовању и науци” и додаје: „У другој генерацији тај допринос су дала и најмање два Kишова пријатеља: Леонид Шејка и Предраг Матвејевић.”
Шејкин отац Трофим Васиљевич је био строг украјински официр и топограф генералштаба који је избјегао у Србију након слома царске Русије. Његова мајка била је Kатарина Зисић која је водила поријекло из угледне цинцарске ваљевске породице Зисијадис. Она је вољела оперу и због ње је Шејка био близак са музиком и умјетношћу.
Леонид Шејка (фото: Википедија)
Откад је у фебруару почео рат између Руске Федерације и Украјине, импресионистчки се помиње велики број људи који су стигли у Србију. Прва официјална информација је, међутим, новијег датума. Ово су бројке из те информације: број држављана Руске Федерације који је дошао у Србију је 140.141, из Украјине је дошло 22.709 људи, док је из Бјелорусије дошло 5.501 људи, саопштило је Министарство унутрашњих послова Србије. Сви ови људи су поново „неоптерећени квотама, визама, рестрикцијама“.
У ових четрдесетак неђеља, они се углавном помињу једино као разлог за велика поскупљења цијене квадрата кад је ријеч о куповини некретнина, а нарочито кад се ради о њиховом унајмљивању. Цијена унајмљивања станова у ширем центру Београда двоструко је поскупила због доласка Руса велике куповне моћи, а слично је и са центром Новог Сада, док се њихов утицај осјети и у Kрагујевцу, Нишу и Суботици.
Због тих и таквих краткорочних посљедица, потенцијалне средњорочне и дугорочне се углавном још увијек превиђају. Није, међутим, нужно превише размишљати да би се развила аналогија са временом од прије стотину година. Ствар је нарочито индикативна у контексту чињеница да Србија већ деценијама има негативан имиграцијски салдо. Медији често пишу да Србија сваке године остане без једног Врања или једне Лознице, али сада је много мање свијести да је стекла два – Зрењанина.
Наравно, будућност је пословично непрозирна. Не знамо колико ће ових људи који су се у Србију уселили ту и остати. Не знамо, међутим, ни колико ће се оних који су се из Србије иселили на Запад напосљетку ипак вратити.
Углавном, и то што је цијела Европа широм отворила врата украјинским избјеглицама, само тешке наивчине тумаче искључиво хуманитарним разлозима. Гђе је био тај хуманизам кад се ратовало у Ираку и Афганистану? Европа овђе рачуна на релативно лаку интеграцију и асимилацију, па ту ни српска стратегија не би требала бити превише друкчија. Сигмунд Фројд је дојмљиво писао о концепту „историјских рестаурација“, односно о феномену да се на одређеном географском простору након извјесног времена догоди слична ситуација. Али без обзира на све аналогије, земља која бива привлачна за усељавање образованих и радишних људи тиме може само да профитира.
Пише: Muharem Bazdulj/p-portal
