Пише: Павле Симјановић
Троделни серијал текстова посвећен телевизијским наградама Британске академије филмске и телевизијске уметности (БАФТА) завршавамо са свешћу о добитницима. За почетак, Сари Ланкашир из мени непознате серије Долина среће би било добро да зна знање, јер бити истакнут испред врхунског подражавања које су приказале Анџана Васан (Демон 79 – епизода серије Црно огледало) и Хелен Бонам Картер (Ноли) доноси извесни притисак. Ваља забележити и да је млади Ирац Иана Хардвик, дубоко узнемирујућ у серији Шеста заповест, остао без награде за споредну мушку улогу, и то због Метјуа Мекфадијена који је годинама у серији Наследници чинио чуда као бесрамни друштвени успињач Том Вомсганс. Мекфадијен и Хардвик љигавост су свакако подигли на ниво високе уметности, и можда је штета што је награду однео много познатији глумац, из мега познатог дела. Природа селектирања је донекле упитна, будући да у избор улазе и британски глумци из небританских, у пракси углавном америчких серија. Но, невезано за правила, у случају Наследника ипак би требало узети у обзир и да је аутор Британац, те да серију једним делом ваља тумачити кроз призму острвског класног поретка. Како год, тешко да би Тимоти Спал без достојног партнера добио награду за најбољу главну улогу (при томе, упитно је ко је уопште од њих двојице главни), нити би без Хардвиковог мрачног доприноса Шеста заповест била награђена као најбоља у категорији мини-серија.
Посветимо се сада амбициознијем подухвату који је остао тек номинован. У претходном тексту изнео сам тезу о тенденцији британских аутора да путем истраживања мање познатих или протоком времена заборављених личности и догађаја на околишни начин трагају за релевантном универзалношћу. Та теза, међутим, пада у воду у случају серије Дугачка сенка. Наиме, чак и ако нисте житељ Велике Британије, а умерено вас занимају серијске убице, на помен Питера Сатклифа ће вам поћи жмарци низ кичмене пршљенове. Учинковит је то био психопата који је лишио живота (термин је исправан; управо то га је водило и узбуђивало) најмање тринаест жена током друге половине 1970-их, за шта је од медија, увек расположених за ефектну насловну страницу, добио надимак „Јоркширски трбосек“. У првој фази делатности, његове жртве су биле проститутке са „штајге“, јер су биле лаке мете, да би под притиском полицијских присмотри касније прешао на било коју женску особу довољно несмотрену да сама хода мрачном улицом.
Први инспектор који је покушавао да га идентификује, у извођењу увек истинитог Тобија Џонса, свом наследнику каже да „све време греше, тражећи монструма“. „Он је пре нико и ништа“, каже млађи колега, да би га умирући пандур – али, прави пандур је то до последњег издаха – исправио: „Не, него нормалан човек. Да није, неко би га до сада приметио“. Он, наравно, није био нормалан, иако је тако изгледао и живео, као слаткоречиви и згодњикави камионџија који је наликовао некаквој северноенглеској верзији Теда Бандија. На том месту би се требало зауставити, колико год да смо радознали – а ја сам, наравно, био, и прочитао понешто о Сатклифовом, за серијске убице уобичајеном, склопу лоше генетике и још горих услова за формирање личности – јер творце серије не занима убица већ друштвени контекст који му је дозволио вишегодишњу делатност.
Свима је у полицији било јасно да се суочавају са нечим непознатим, или барем да се стигло до тренутка у времену када такве ствари не могу остати непримећене, чиме од непознатих муњевито постају свеприсутне. Толико муњевито да су њихови амерички сапатници – видети Финчерову серију Ловац на умове – споро али неумитно схватили да се приступ решавању убистава, попут друштва, мора променити. Полиција града Лидса је, у хистеричном контрасту са британском задртошћу по питању традиције, почела да експериментише. Медијски су отворили истрагу, позивајући грађане да им пријаве било шта сумњиво, затим су у јавност пустили писма и аудио касете које им је – попут америчког „Зодијака“ – слао наводни убица. Резултат је био хаос лажних трагова и погрешних закључака, са неколико десетина полицијских службеница које су се гушиле у све већој и све бескориснијој картотеци. Са Сатклифом је разговарано девет пута, јер је по возилу, географском присуству, занимању или опису повремено укључиван у особе од интереса, да би на концу био ухваћен најбазичнијим полицијским радом – примећен у сумњивој делатности и приведен од стране малих, обичних позорника чији су не много битнији надређени официри помислили да не би било лоше задржати га у станици док мало не проњушкају око места хапшења. Како их само волимо у тој сцени.
Аутори серије намерили су да непријатељство публике усмере не према убици, већ према надмености која иде уз статус белог мушкарца на позицији моћи. А опет, и та троделна одела са мењајућим главама су жртве узалудног вртења у круг, заробљеници дефиниције лудила, погрешно приписиване Ајнштајну, као бесомучног понављања исте радње у нади да ће се догодити другачији резултат. Но, не умиру они, већ жене означене као друштвени талог, да би тек када убица крене да полако излази из класних оквира систем притиснуо сву дугмад за панику. На том месту се налази истинска трагедија – заштиту и правду заслужујете у зависности од тога до које степенице сте успели да се попењете.
Дугачка сенка је драмска целина без главног лика, са најмање десетак јунака који преузимају свој огранак радње, само да би нас оставили да на кратко контемплирамо над њиховим личним губитком или необављеним послом. Уз структуру симулације конзервативне криминалистичке серије, оно што нам остаје јесте таложење муке, све до тачке када се ужас више не може рационално поднети. Крешендо се дешава на крају претпоследње епизоде, када мајка завршне жртве, двадесетогодишње студенткиње, пушта последњу плочу коју је њена ћерка купила. У целости слушамо Bridge Over Troubled Water у извођењу Пеги Ли, преко кадрова женских протеста („Вратите нам ноћ!“) и замрзнутих лица живих особа које се више никада неће насмејати. Од тог тренутка убица ефективно више не постоји, док је демон за којим се трага дубљи, поганији. Тачно знам када сам се претходни пут исплакао у тој мери, али ми осећај исправности времена и места налаже да то не наведем.
То би било све на тему БАФТА награда, а ако вам Дугачка сенка делује превише мучно, обратите пажњу на дражесно лудило наслова Тако храбре девојке (Such Brave Girls; ауторка Кет Садлер; А24/ББЦ), награђено у категорији хумористичке серије. Од Другог таласа феминизма који је гурао врата поретка у доба које описује Дугачка сенка, стигли смо до феминистичке постмодерне, где су све вредности дрско изврнуте а слобода не пева тако лепо како су сужњи певали о њој, већ је постала имплодирајућа бајка „буке, помаме и беса“.
Извор: Радар
