Био је јавно бразилско добро, заштићено законом. А био је и свјетско добро. Вазда насмијан, разговорљив, скроман до невјеровања. Имао сам срећу да га двапут сретнем, оба пута у Луцерну, године 1989. У хотелу Schweizerhof сам више од пола сата разговарао с њиме
Агенције су јавиле да је он с овога свијета отишао 29. децембра. Његова мајка Мариа Целесте Арантес наџивјела је свога сина, рођена је 1922. Можда је на животу држи име, Небесница. Можда. Иако је целесте и боја, и то она боја у којој је Уругвај 16. јула 1950. побиједио Бразил у Рију, и постао првак свијета. Пелé је причао како је и његов отац због тога пораза плакао, те како му је он, тада деветогодишњи ђечак, обећао да ће с Бразилом постати првак свијета. Пелéов отац Дондинхо умро је 1996. Под насловом „Родитељи Пелеови“ овако је, након што је 1958. Бразил освојио свјетско првенство, писао пјесник Царлос Друммонд де Андраде:
Појавили су се на телевизији, послије побједе, у пратњи репортера. Отац је играо фудбал у унутрашњости државе Минас Гераис, али је признао да га је син надмашио у спорту. Мајка није хтјела да јој се син бави ногометом. Слала би га у куповину, а он се није враћао. Па би, онда, послала оца да потражи сина, а отац би захтијевао да Пелe остави лопту. Те ствари они говоре најприродније и без икакве сујете. Он говори мало и посве трезвено; она се дискретно смијеши. Чињеница да су родитељи првака свијета није им помутила главу. Не знајући, одржали су лекцију многим људима који нису ни отац ни мајка ни Пелеу нити којем другом прваку, а јавно присвајају заслуге за побједу.
Рачунам да сам негдје те године и сам чуо за Пелеа. Знам и од кога, знам и гдје. Мој старији брат Хазбо, не баш превише загрижен за фудбал, казао ми је тимарећи нашу кобилу испред наше штале брвнаре да је најбољи фудбалер на свијету Бразилац Пеле. Играчево име је нагласио на првом слогу. Да сам онда знао писати ја бих ово Бразилац био написао Празилац. Јер тада нисам знао шта је Бразилац, па сам б чуо као п, ријеч ми је звонила на нешто што има везе са празом, дакле приплодним овном. Мало-помало, у мени је и играчево име било утихнуло, можда и ишчезло. А онда, већ сам ишао у школу, учитељ је за некога рекао да игра као Пеле. Можда је то било 1961. године, можда. Мој стриц Хивзо је једном дошао у село и испричао како је у Београду гледао утакмицу између Звезде и бразилског тима Ботафого. Спомињући бразилске играче Гарринцху, Дидија, Амарилда и Загала, рекао је како је недостајао само Пеле. Аха. Отада је Пеле остао са мном стално. Kао отац и мајка, као браћа и као стриц Хивзо. Читали смо да је клуб Сантос побиједио лисабонску Бенфику, па догодине и милански Милан, и опет постао клупски првак свијета.
Па се чуло како Пелеа бију страшно. На свјетском првенству у Чилеу онеспособили су га, па није играо најважније утакмице. Онда је дошло првенство свијета у Енглеској, па су и радио и новине опет били пуни вијести и слика како су бугарски и португалски играчи ишли на Пелеа као бикови. Жечев и Мораис, зло и горе. Онеспособили су га, да га нису, не би Енглеска никад била првак свијета. Чуло се и како се Пелé заклео да због таквих грубости и грубијана више никада неће играти на свјетском првенству. Неке новине су пренијеле његову изјаву како су му узалуд биле све године тренирања, кад га један грубијан докрајчи за пет секунди.
Онда се све стишало па су се о Пелеу чуле све саме лијепе ствари. И онда је међу годинама дошла и година 1969. Kрајем љета је Сантос са Пелеом дошао у Југославију. У петнаестак дана је играо четири утакмице (Звезда, Kрагујевац, Динамо, Жељезничар). Мој амиџа Хивзо је, након што је видио како игра Гарринцха, видио и како игра Пеле. Више пута ми је рекао да би Звездином центарфору Војину Лазаревићу најбоље било да пређе у Сантос, дао би више голова, а стално би путовао по свијету. Хивзо је једини Гуџевић који је уживо гледао како игра Гарринцха и једини који је уживо гледао како игра Пелé. Наравно да је и једини који је уживо гледао обојицу. За то није морао ићи у Бразил, ишао је само у Београд, онда кад су они једини пут били у Београду.
Па смо те јесени чули да је Пеле постигао хиљадити гол за Сантос и то на стадиону Маракана, против екипе Васко да Гама. Гол је постигао из пенала, а новине су писале како су играчи тај гол прослављали двадесет минута. Агенције су јавиле да су у част хиљадитог гола звонила звона на свим црквама у Бразилу. Нешто као кад су се с неколико џамија у Новом Пазару зачули езани, кад је јављено да је умро Тито.
Онда је дошло свјетско првенство у Мексику. Пелеа су умолили да игра и он је пристао. И својим је играма у Мексику себи и Бразилу подигао споменик трајнији од туча. Више се такве игре нису поновиле, а пошто се ни за пола стољећа нису поновиле, сва је прилика да их неће никад више ни бити.
Пеле, висок метар и седамдесет и два центиметра дао је силу голова главом, скоковима је надвисивао грмаље центархалфове и бекове, који су сви растом били виши од њега. Својим дриблингом је слао у празно своје чуваре, варао је голмане, шутирао је једнако добро објема ногама. Неко је те године објавио да Пеле тренира осам сати дневно.
Пеле је за фудбал оно што је Хомер за поезију. Присталице идеје напретка сматрају да фудбал напредује. Такви сличе онима који сматрају да је напредак и приближавање стихова прози. Нема напретка. Најузвишеније се већ догодило, оно послије су каменчићи из Yеатсове пјесме који чангрљају по жалу послије повлачења великог вала.
Био је јавно бразилско добро, заштићено законом. А био је и свјетско добро. Вазда насмијан, разговорљив, скроман до невјеровања. Имао сам срећу да га двапут сретнем, оба пута у Луцерну, године 1989. У хотелу Schweizerhof сам више од пола сата разговарао с њиме. Питао сам га зашто није дошао на сахрану Гарринцхи. Био је врло затечен, заиграла су му два мишића на лицу, и данас ми је жао што сам га то питао, скоро је занијемио и једва је изговорио: E, Garrincha, Garrincha foi um grande, Гарринча је изговарао Гахинша.
Моја два брата Лутво и Јакуп виђала су га редовно док су радили у хотелу Баур ау Лац у Цирицху. ФИФА је своје важне госте смјештала у тај хотел. Браћа су ми причала да је Пеле имао фазе кад је пио: тада би у правилу знао испразнити издашни хотелски минибар. Онда би дошли боравци кад ништа не би пио. Па опет би. Свој је кофер носио сам, а носачима кофера би свеједно галантно остављао напојницу.
Лука Бајакић, партизан из НОБ-а и заслужни човјек спорта, причао ми је како је, као предсједник Ногометног савеза Југославије предводио репрезентацију на опроштајној утакмици Пелеа од бразилске seleção. Мјесец дана пред пут је затражио пријем код Тита, и кад је био примљен, предложио је Титу да одликује Пелеа. Тито је то прихватио, а онда је маршалат уз одликовање послао и поклон, скулптуру од бијелог мрамора Фране Kршинића „Жена која лежи“. Лука Бајакић је казао како се скулптура јако допала Пелеу, а онда је шеретски додао: „Можда и зато што су му се свиђале бијеле жене.“
Марио Филхо, новинар и писац, чије име носи стадион Маракана, у својој књизи „Црнац у бразилском фудбалу“ (О негро но футебол брасилеиро) сматра да је Пеле био појава која је пресудно утицала на толеранцијски обрат у бразилском расизму: од мржње којој су од 1950. били изложени тамнопути играчи Барбоса, Бигоде и Јувенал (неосновано окривљени за трауматични пораз од Уругваја) до одушевљења играма двојице тамнопутих (Пеле и Диди) и једног мулата (Гарринча).
Пеле ће бити сахрањен на деветом спрату ненавадног гробља у Сантосу. На деветом спрату тог небодера почива Пелеов отац Dondinho do Nascimento, центарфор, с бројем девет на леђима, који је на једној утакмици дао пет голова главом. Тих пет голова главом једино је у чему син није достигао свога оца. А мајку Целесте није достигао дужином вијека поземљарског. Ако не рачунамо вјечност коју је заслужио својим недостижним ногометним умијећем
Извор: Синан Гуџевић/portalnovosti
