Piše: Branko Milanović
Kao u grčkoj tragediji, iste osobine koje je neoliberalna globalizacija uzdizala i koje su obezbedile njen uspeh tokom nekoliko decenija dovele su do njenog neminovnog kraja. Kosmopolitizam se sudario sa nacionalnim političkim granicama. Preterana kompetitivnost stvorila je svet pohlepe, amoralnosti i komercijalizacije svih aktivnosti, čak i onih koje su nekada bile najprivatnije. U suštini, zapretila je da porodicu učini suvišnom. Kraj je došao kroz unutrašnje političke potrese i napuštanje kosmopolitizma u korist zaštitnih barijera prema stranoj robi i strancima. Ukratko, došlo je do njegove zamene neomerkantilizmom spolja i, zasad neuspelim, pokušajima povratka „tradicionalnijem“ svetu iznutra.
Ako bismo neoliberalnu globalizaciju, onako kako su je zapadne elite doživljavale tokom četrdesetogodišnjeg perioda od ranih 1980-ih do otprilike 2020-ih, definisali na najsažetiji način, mogli bismo reći da je počivala na dve ideje: kosmopolitizmu i kompetitivnosti.
Kosmopolitizam kao neoliberalna ideja vodi poreklo unazad do tzv. pariskih kolokvijuma Valtera Lipmana u Parizu 1930-ih i ranog Udruženja Mon Pelerin, što je lepo opisano u knjizi Kvina Slobodijana „Globalisti: kraj imperije i rađanje neoliberalizma“. Kosmopolitizam je polazio od pretpostavke da je svaki pojedinac na svetu podjednako važan i podjednako sposoban za ekonomski napredak, pod uslovom da deluje u optimalnim ekonomskim uslovima, što podrazumeva sigurnost privatne svojine, slobodnu trgovinu, niske poreze i „podnošljivu upravu pravde“. Malo je šta drugo potrebno, prema besmrtnim rečima Adama Smita, da bi se ostvarila zajednička težnja svakog čoveka da poboljša svoje stanje i da se svet dovede do najvišeg stepena blagostanja.
Kosmopolitizam, ili internacionalizam, činio je politički temelj neoliberalnog sveta u kome su nacionalne vlade potisnute u drugi plan, prepuštajući pojedincima da slobodno slede sopstveni interes. Idealno, to je bio svet male, gotovo nevidljive države. Neoliberalnim rečnikom, ono što čini „imperium“ – zastave, himne, jezici i drugi simboli državnosti – ostajalo bi u domenu politike (i birača, ukoliko bi uopšte želeli da glasaju), dok bi „dominium“, stvarni, ekonomski svet bio prostor slobodnog kretanja robe, kapitala i tehnologije, pa čak i ljudi.
Da bi kosmopolitizam stvorio globalno bogatstvo i blagostanje, svet je morao biti kompetitivan. Ljudima ne samo da bi bilo dopušteno da se takmiče jedni s drugima, bez obzira na nacionalne granice, već bi na to bili i podsticani – izlaganjem svih dobara koja bi mogla postati njihova, kao i društvenim priznanjem koje prati pobedu u takvom nadmetanju.
Kompetitivnost je podstakla globalni rast: između 1980. i 2020-21. prosečni svetski BDP po glavi stanovnika više se nego udvostručio: sa oko 7.700 dolara u vreme pada Berlinskog zida (u realnim međunarodnim, odnosno PPP dolarima – po paritetu kupovne moći) na skoro 17.000 dolara u vreme kovida. To znači da je prosečna godišnja stopa rasta na svetskom nivou iznosila 2,1% po glavi stanovnika. (I to uprkos porastu svetske populacije sa 4,4 milijarde 1980. godine na 8 milijardi 2022. godine).
Više nego udvostručen dohodak po stanovniku, u sprezi sa gotovo udvostručenim brojem stanovnika na planeti, značio je da se ukupna količina proizvedenih dobara i usluga u svetu učetvorostručila tokom ere neoliberalne globalizacije.
Ali ova „anonimna“ stopa rasta, ostvarena pre svega zahvaljujući visokim stopama rasta azijskih zemalja, naročito Kine, nije pomogla neoliberalizmu u domaćem političkom kontekstu bogatih zemljama. Politički relevantno nije bilo tih dva i po procenta na globalnom nivou, već činjenica da je u Sjedinjenim Državama i većini bogatih zapadnih zemalja većina stanovništva beležila realne stope raste (inflaciono prilagođene) od oko 1% godišnje, dok su prihodi bogatih rasli dva do tri puta brže.
Štaviše, neoliberalni period (od vremena Ronald Regana nadalje), nije bio samo naklonjen bogatima u smislu da su njihovi prihodi rasli brže od prihoda srednje klase i siromašnih, već je predstavljao i usporavanje opšteg rasta u odnosu na prethodni period, što se vidi na donjem grafikonu. Zapravo, na svakoj tački raspodele dohotka u SAD, osim samog vrha, rast je tokom neoliberalne ere bio sporiji nego u prethodnih petnaestak godina.
Prikaz knjige Miroslava Jovanovića i Danijele Despotović – „(De)globalizacija svetske ekonomije“
Krive raspodele rasta u SAD u periodu 1964-1979. i 1979-2019. Napomena: Grafikon je rađen po proračunima zasnovanim na godišnjim Anketama o stanovništvu SAD (US Current Population Surveys), usklađenim prema metodologiji Luksemburške studije o dohotku (Luxembourg Income Study, LIS). Linije prikazuju prosečnu realnu (prilagođenu inflacijom) stopu rasta raspoloživog dohotka po glavi stanovnika (nakon oporezivanja) duž različitih delova (percentila) raspodele dohotka u u SAD. Kao završna godina uzeta je 2019, kako bi se izbegli uticaji izbijanja kovida 2020. godine.
Svet je, barem na neko vreme, delovao kao da postaje jedinstven, podeljen ne granicama nacionalnih država, rasom ili polom, već razlikama u sposobnostima, veštinama ili zalaganju ljudi. U idealnom slučaju (iako nikada u potpunosti ostvarenom), to je bio svet bez granica, ispunjen intenzivno konkurentnim pojedincima čiju je takmičarsku energiju podsticala mogućnost komunikacije s bilo kojim delom planete i uvid u to šta potencijalni rivali rade, a zatim da pokušaju da ih nadmaše.
Ove dve odlike – kosmopolitizam i kompetitivnost – iako same po sebi privlačne, dovele su na kraju do sloma neoliberalne globalizacije. Kosmopolitizam se sudario sa nacionalnim političkim granicama. Preterana kompetitivnost stvorila je svet pohlepe, amoralnosti i komercijalizacije svih delatnosti, čak i onih koje su nekada bile najprivatnije. U krajnjoj liniji, zapretila je da porodicu učini suvišnom.
Dobitnici neoliberalne globalizacije u bogatim zemljama, vođeni upravo svojim kosmopolitizmom koji su smatrali vrlinom (jer ih oslobađa od otrovnog nacionalizma), ubrzo su počeli ne samo da blagostanje svojih manje srećnih sunarodnika tretiraju podjednako nevažnim kao i dobrobit bilo kog stranca, već i da veruju da neuspeh njihovih sunarodnika u tako otvorenoj konkurenciji ukazuje na neku lični ili moralni nedostatak. Ekonomski uspeh postao je merilo moralnosti, ili, kako je rekao Deng Sjaoping, čiji se dolazak na vlast gotovo savršeno poklopio sa usponom Margaret Tačer i Ronalda Regana: „Obogatiti se je slavno.“
Politički sistem, međutim, organizovan je u okviru nacionalnih država. Manje srećni sunarodnici osećali su se zaboravljenim i zapostavljenim. Rasla je ogorčenost zbog načina na koji se s njima postupa. U spremnosti, čak i revnosti bogatih da investiraju u udaljenim krajevima sveta, videli su ravnodušnost prema domaćim radnicima. Obećanja o novim radnim mestima koja bi nadomestila ona izgubljena usled jeftinijeg uvoza ili prebacivanja poslova u daleke zemlje, teško su se ostvarivala. Njihovo nezadovoljstvo izazvalo je političke potrese u najbogatijim demokratijama.
Globalna (tačnije, zapadna) finansijska kriza 2007-08. dodatno je ogolila stvari: bogati nisu marili za one koji su zaostajali, a kada je trebalo platiti cenu krize, postarali su se da račun ne bude ispostavljen njima.
Nezadovoljnici, koji su u ranijim vremenima podjednako punili redove krajnje levih i krajnje desnih partija, kao tokom Velike depresije 1930-ih, sada su imali manje izbora. Leve partije bile su diskreditovane neuspehom „realnog socijalizma“ ili su, kroz politiku Novog laburizma, doživljavane kao saučesnice stranaka desnog centra u promovisanju onog tipa neoliberalne globalizacije koji je toliko razočarao radničku i srednju klasu na Zapadu. Vrhunac neoliberalne globalizacije zapravo je ostvaren pod nominalno levičarskim vladama Bila Klintona u SAD, Tonija Blera u Velikoj Britaniji i Fransoa Miterana u Francuskoj.
Razočarane mase okrenule su se desničarskim partijama koje su isticale nacionalnu solidarnost, jednak tretman domaćeg stanovništva i stranaca, zaustavljanje migracija i – obećavajući ponekad s elanom – povratak radnih mesta na krilima nove industrijalizacije.
Na međunarodnom planu, neoliberalna globalizacija je sve više ustupala mesti neomerkantilizamu koji je koristio ekonomsku prinudu, zaplenu strane imovine, zabranu uvoza i visoke carine kako bi ograničio, ili barem stavio pod kontrolu, slobodan protok robe i usluga. Slobodno kretanje radne snage bilo je još lakše zaustaviti jer je politička popularnost toga, čak i na vrhuncu neoliberalne globalizacije, bila mala.
Drugi deo neoliberalne jednačine – kompetitivnost preko nacionalnih granica i vremenskih zona – uz pomoć tehnološkog napretka stvorio je svet u kome su sopstveni domovi, automobili i kućni poslovi, od kuvanja do brige o starima, deci ili kućnim ljubimcima, postali nešto što se „autsorsuje“, odnsno prepušta upravo onima koji su izgubili stabilne poslove i postali deo nezadovoljnih slojeva. Želja da se bude „slavan“, odnosno bogat, potisnula je moralne norme koje su držale društva i porodice na okupu.
Percipirana amoralnost viših slojeva dodatno je podstakla uspon antisistemskih desničarskih partija. One su rasle ne samo na obećanju povratka izgubljenih radnih mesta, već i na obećanju obnove samopoštovanja nezadovoljnima i povratka tradicionalnim vrednostima – koje su, možda, i u vreme kada se verovalo da važe, bile više tradicionalne nego stvarno postojeće.
Kao u grčkoj tragediji, upravo su one odlike koje je neoliberalna globalizacija uzdizala i koje su joj tokom više decenija obezbeđivale uspeh, na kraju dovele do njenog neminovnog sloma – kroz unutrašnje političke potrese i napuštanje kosmopolitizma u korist zaštitnih barijera prema inostranoj robi i strancima.
Ukratko, ustupila je mesto merkantilizmu spolja i, zasad bezuspešnim, pokušajima da se iznutra obnovi jedan tradicionalniji svet.
Izvor: RTS OKO
