Piše: Branko Milanović
Knjiga „Rikardov san – Kako su ekonomisti zaboravili stvarni svet i odveli nas na pogrešan put“ autora Neta Dajera izuzetno je teška za recenziju. Ne zato što je glavna teza nejasna ili jer je napisana previše kompleksno, već zato što, po mom mišljenju, kombinuje vrlo razumnu kritiku neoklasične ekonomije sa potpuno neodrživim ili pogrešnim tvrdnjama, i pokazuje slepilo prema stvarnosti slično onom koje zamera drugima.
Teza Neta Dajera je krajnje jednostavna. „Izvorni greh“ ekonomije leži u nekritičkom prihvatanju apstraktnog modela analize britanskog ekonomiste Dejvida Rikarda (1772-1823), zasnovanog na pretpostavci racionalnog (Dajer više voli izraz „proračunatog“) sebičnog pojedinca. Rikardova metoda, najpoznatija kroz njegovu teoriju komparativnih prednosti, kritikovana je još od objavljivanja Principa političke ekonomije 1817. godine (a i pre toga, dok je Rikardo još pisao knjigu). Ipak, ta metoda je opstala zahvaljujući „prvosveštenicima“ poput Džona Stjuarta Mila i Alfreda Maršala, koji su je prihvatili i primenili, delimično iz ličnih interesa (posebno Maršal).
Dajer zatim skače jedan vek unapred i prelazi u Sjedinjene Države, gde Milton Fridman i druga Čikaška škola, zajedno sa Polom Samjuelsonom, takođe prihvataju i promovišu ovu metodu. Ljubav ekonomista prema apstrakciji i jednostavnim, jasnim „istinama“ dovela je do zanemarivanja društvenih ograničenja i slepog verovanja u proračunatog homo economicusa. To je, po Dajeru, uzrokovalo finansijalizaciju američke ekonomije, globalizaciju koja je naškodila američkoj srednjoj klasi, finansijsku krizu 2007-2008, uništavanje životne sredine, uspon populizma, i – kako se prećutno implicira – gotovo kraj zapadne civilizacije.
Dajer priču pripoveda prilično dobro. Ima poglavlja koja vredi pročitati, naročito u prvom delu knjige koji se bavi Rikardovim životom i zanimljivo prikazuje kako je englesko-portugalska trgovina, koju je Rikardo koristio kao primer u svojoj teoriji komparativnih prednosti, bila deo mnogo šire slike političkih saveza, ratova, kolonijalizma i ropstva.
To poglavlje vredi pročitati ne zato što u njemu Dajer, kako što izgleda veruje, pobija Rikardovu teoriju (jer bi njegov primer jednako važio i za zemlje A i B, i robu X i Y), već zbog konteksta ekonomske istorije i pozadine Metuenove pogodbe iz 1703. između Engleske i Portugala, uključujući ropstvo i pljačku brazilskog zlata. Ti aspekti nisu dovoljno poznati i Dajer ih opisuje vrlo pitko i upečatljivo.
Branko Milanović: Antikolonijalizam i pravo na istoriju – Pouke i zaostavština Franca Fanona
Moja recenzija će biti kritičnija nego što knjiga to zaslužuje jer Dajerovo delo ovde uzimam kao simbolično zbog načina na koji zapadni liberali, pa čak i levičarski mislioci, gledaju na istoriju i današnju globalizaciju. Imam s Dajerom dva velika neslaganja.
Prvo se odnosi na „optužbu“ protiv Rikarda, koja je nit koja povezuje celu knjigu. Kao što sam naveo, optužba za apstraktnost nije nova i u velikoj meri je opravdana. Dajer, međutim, u potpunom saglasju (verovatno nesvesno) sa neoklasičarima, zaboravlja da je Rikardova apstraktna metoda analize takođe uključivala i uvođenje klasnog sukoba kao ključnog elementa ekonomije u kapitalizmu. Nije slučajno što su Rikarda sledili socijalistički rikardijanci, kao Marks (za koga je, kako Šumpeter piše, Rikardo bio jedini „učitelj“), neo-marksisti i neo-rikardijanci. Svi oni su se snažno protivili neoklasičnoj ekonomiji, i to upravo oslanjajući se na Rikardovu metodu i njegovu klasnu analizu. Ovo poslednje je u potpunosti izostavljeno iz neoklasične ekonomije, uglavnom iz političkih razloga, što je i dovelo do toga da neoklasična ekonomija postane odvojena od stvarnosti (kao što tvrdim u Vizijama nejednakosti, poglavlje 7).
Dakle, Dajer nažalost promašuje suštinsku poentu: Rikardo je možda i preterivao sa apstraktnim mišljenjem, ali upravo ono je omogućilo realističniji pristup političkoj ekonomiji – onaj u kojem se društvene klase bore za raspodelu nacionalnog dohotka, gde moć i sposobnost delovanja imaju ulogu.
Da pojednostavim: bez Rikarda (i, naravno, Adama Smita) i klasne analize, nema realističnog prikaza bilo koje kapitalističke ekonomije. Dajer je, poput većine današnjih liberalnih kritičara, toliko duboko uronjen u neoklasičnu ekonomiju (koju kritikuje isključivo zbog pretpostavke o homo ekonomikusu) da nikada ne pominje najveću slabost tog pristupa: zanemarivanje klasne strukture kapitalističkih društava.
Dakle, iako se s pravom može uočiti izvesna povezanost između Rikardove metode i (recimo) Roberta Lukasa, ne možemo smatrati Rikarda odgovornim za to što su neoklasičari tu metodu doveli do krajnjih, nerazumnih granica, niti se Rikardova uloga u isticanju važnosti klase u kapitalističkoj ekonomiji može tako lako odbaciti (ili, kao što je slučaj u Dajerovoj knjizi, jednostavno ignorisati). Problem nije u pretpostavci racionalnog pojedinca, koja je – posebno u današnjim visoko komodifikovanim društvima sa pojedincima koji su vešti sa brojevima – prilično realistična, već u odbacivanju društvene klase kao značajne jedinice analize. Dakle, nije da imamo previše Rikarda. Imamo ga premalo.
Druga liberalno/levičarska „simbolička“ osobina knjige s kojom se ne slažem jeste razmatranje savremene globalizacije (u poslednjem delu knjige) isključivo iz zapadne perspektive. Poglavlje koje govori o sve gorem položaju srednje klase na Zapadu (što je tačno) napisano je bez pominjanja onoga što je globalizacija omogućila siromašnim ljudima širom sveta, naročito u Aziji. Problemi zapadne srednje klase – dakle ljudi koji se u rangiranju po dohotku na svetskom nivou nalaze oko 80. ili čak 90. mesta, a koji čine svega 3–4% svetske populacije – predstavljeni su kao da se odnose na ceo svet. Kao da gotovo milijarda ljudi nije izvučena iz ekstremnog siromaštva zahvaljujući ekonomskom rastu i globalizaciji.
U tom delu knjige ne samo da je sve ispričano iz anglo-američke perspektive, već tekst poprima zabrinjavajuće nacionalističke tonove, kao kada se Kina pominje samo u kontekstu „izazova… Kine koja se uzdiže“ (str. 206). Odjednom, jedino što je važno jeste geopolitika. Ti nacionalno-socijalistički tonovi su utoliko zanimljiviji – iako nisu neuobičajeni za liberalnu levicu – jer dolaze u paketu sa celim spektrom političke korektnosti, gde se svaki citat Smita ili Rikarda iznova kritikuje zbog nedostatka rodne neutralnosti, a „policija misli“ se primenjuje na tekstove stare dvesta godina.
Dajer daje vrlo uobičajeni savremeni pogled anglo-američke liberalne inteligencije, u kojem se oštro kritikuje britanski imperijalizam, dok se istovremeno ignorišu ekonomska dela neanglofonih autora, a još više radovi zapadnih i nezapadnih ekonomista koji ne pripadaju neoklasičnoj tradiciji. Povrh toga, trenutno konvergiranje svetskih prihoda prikazuje se isključivo kao zlo koje je uništilo zapadnu srednju klasu. Ispada da je dovoljno kritikovati kolonijalizam kako bi se neko oslobodio svake optužbe za savremeni zapadnocentrizam. Kritika kolonijalizma tako postaje ritualni čin kojim se čitaocu poručuje da današnji ekonomski nacionalizam može imati čistu savest.
Da budem jasan, ne mislim da je takva perspektiva pogrešna kada je preuzmu političari ili ekonomisti koji pišu o pitanjima unutrašnje ekonomske politike i legitimno brinu o dobrobiti svojih sugrađana, i možda isključivo o tome. Ali ta perspektiva je neprihvatljiva kada je preuzimaju ekonomisti kao takvi – čiji interes, kao što su pokazali Smit, Rikardo i Marks, mora obuhvatati ceo svet i svakom pojedincu, bez obzira na to gde živi, podrazumevano dati jednaku težinu prilikom odlučivanja o tome koje su politike dobre, a koje loše..
Izvor: Global Inequality and More 3.0
Prevod: RTS OKO
