Vidjela sam i ja majku sa bolesnim djetetom koja plače u vozu, čovjeka u psihozi koji viče i lupa po prozoru metroa, radnike koji se bez trunke života vraćaju iz treće smjene i beskućnika koji spava pod drvetom ispred najljepše crkve u Berlinu i plače sam…
Sigurno ste gledali film „Nebo nad Berlinom“. Radnja se odvija otprilike ovako: Sa neba nad Berlinom spuštaju se u grad dva anđela, voze se metroom, šetaju ulicama Berlina, obilaze barove i klubove.
Putuju zajedno sa Berlincima i osluškuju njihove misli. Misli majke koja razmišlja o bebi koju je ostavila u vrtiću, devojke koja razmišlja o momku sa kojim se večeras nalazi, radnika koji odlazi na posao i razmišlja o kolegama iz treće smene…
Jedan od anđela je radoznao ali distanciran, njemu je sve zabavno i zanimljivo, dok drugi anđeo saoseća sa svakim Berlincem koga sretne i bole ga njegove rane.
Zbog toga on reši da svakome ko pati podari malo radosti i spokoja i tako obraduje one Berlince koje sretne. Tada se pojavi, zračak sunca, neka lepa uspomena, i osećaj mira i spokoja dok ih je majka s ljubavlju držala za ruku.
Kako vreme odmiče drugi anđeo postaje sve tužniji jer shvata da je patnja ogromna a on tako mali da je reši. Lutajući tako gotovo skrhan po gradu, uđe u jedan cirkus i vidi devojku koja hrabro izvodi akrobacije na trapezu bez ikakve zaštite i svakog trenutka se susreće sa smrću.
Videći u njenim očima hrabrost i ljubav prema životu on se zaljubljuje u nju i u toj ljubavi nalazi sreću zbog koje više ne želi da se vrati na nebo.
Ostaje u Berlinu da živi i umre sa Berlincima.
Scenario za film je napisao Petar Handke, a ja sam se stalno sećala njegovih reči dok sam se vozila berlinskim metroom, šetala ulicama Berlina i obilazila kafiće. Berlin je još uvek takav, pun uživanja i pun patnje.
Videla sam i ja majku sa bolesnim detetom koja plače u vozu, videla sam i ja čoveka u psihozi koji viče i lupa po prozoru metroa, videla sam i radnike koji se bez trunke života vraćaju iz treće smene i beskućnika koji spava pod drvetom ispred najlepše crkve u Berlinu.
Ipak, najviše me potresao muškarac koji sedi sam na klupi i plače. Pitala sam se: „Zašto čovek plače sam?”
U Berlinu sam saznala da je Petar Handke najviše voleo stihove jedne stare srpske pesme: „Ide Mile Lajkovačkom prugom, ide Mile sa još jednim drugom…”
Onako kao Anđeo iz njegovog filma koji shvata da nema većeg pakla na zemlji nego kada čovek plače sam. I ostao je da bude makar jednom čoveku drug i tako ga spasi. Naša pesma kaže: „Čuvaj Mile svoga druga, dugačka je Lajkovačka pruga.”
Ivona Nedelkovski Petrović/politika.rs
