Видјела сам и ја мајку са болесним дјететом која плаче у возу, човјека у психози који виче и лупа по прозору метроа, раднике који се без трунке живота враћају из треће смјене и бескућника који спава под дрветом испред најљепше цркве у Берлину и плаче сам…
Сигурно сте гледали филм „Небо над Берлином“. Радња се одвија отприлике овако: Са неба над Берлином спуштају се у град два анђела, возе се метроом, шетају улицама Берлина, обилазе барове и клубове.
Путују заједно са Берлинцима и ослушкују њихове мисли. Мисли мајке која размишља о беби коју је оставила у вртићу, девојке која размишља о момку са којим се вечерас налази, радника који одлази на посао и размишља о колегама из треће смене…
Један од анђела је радознао али дистанциран, њему је све забавно и занимљиво, док други анђео саосећа са сваким Берлинцем кога сретне и боле га његове ране.
Због тога он реши да свакоме ко пати подари мало радости и спокоја и тако обрадује оне Берлинце које сретне. Тада се појави, зрачак сунца, нека лепа успомена, и осећај мира и спокоја док их је мајка с љубављу држала за руку.
Како време одмиче други анђео постаје све тужнији јер схвата да је патња огромна а он тако мали да је реши. Лутајући тако готово скрхан по граду, уђе у један циркус и види девојку која храбро изводи акробације на трапезу без икакве заштите и сваког тренутка се сусреће са смрћу.
Видећи у њеним очима храброст и љубав према животу он се заљубљује у њу и у тој љубави налази срећу због које више не жели да се врати на небо.
Остаје у Берлину да живи и умре са Берлинцима.
Сценарио за филм је написао Петар Хандке, а ја сам се стално сећала његових речи док сам се возила берлинским метроом, шетала улицама Берлина и обилазила кафиће. Берлин је још увек такав, пун уживања и пун патње.
Видела сам и ја мајку са болесним дететом која плаче у возу, видела сам и ја човека у психози који виче и лупа по прозору метроа, видела сам и раднике који се без трунке живота враћају из треће смене и бескућника који спава под дрветом испред најлепше цркве у Берлину.
Ипак, највише ме потресао мушкарац који седи сам на клупи и плаче. Питала сам се: „Зашто човек плаче сам?”
У Берлину сам сазнала да је Петар Хандке највише волео стихове једне старе српске песме: „Иде Миле Лајковачком пругом, иде Миле са још једним другом…”
Онако као Анђео из његовог филма који схвата да нема већег пакла на земљи него када човек плаче сам. И остао је да буде макар једном човеку друг и тако га спаси. Наша песма каже: „Чувај Миле свога друга, дугачка је Лајковачка пруга.”
Ивона Неделковски Петровић/politika.rs
