Od 17. januara 1950. do kraja svog postojanja socijalistička Jugoslavija je s promenljivim entuzijazmom, ali kontinuirano, radila na nuklearnom programu za koji su uvek postojale povremene insinuacije da bi on na kraju trebalo da dovede do izgradnje nuklearnih postrojenja sposobnih za stvaranje nuklearnog oružja, što bi je definitivno svrstalo u red ne samo političkih, nego i najvažnijih vojnih faktora u svetu nuklearne moći.
San o atomskoj bombi Titove Jugoslavije, kako svedoči Stevan Dedijer, nekadašnji direktor Instituta u Vinči, počeo je 17. januara 1950. kada je Tito od grupe okupljenih jugoslovenskih fizičara i naučnika zahtevao da se počnu pripreme za takav poduhvat.
„Mi moramo da imamo atomsku bombu. Mi moramo da je izgradimo čak i ukoliko nas to bude koštalo polovinu nacionalnog dohotka“, rekao je tog hladnog jutra Edvard Kardelj, piše Stevan Dedijer u jednom članku iz 1969. godine
Socijalistička Jugoslavija je s promenljivim entuzijazmom, ali kontinuirano, radila na nuklearnom programu za koji su uvek postojale povremene insinuacije da bi on na kraju trebalo da dovede do izgradnje nuklearnih postrojenja sposobnih za stvaranje nuklearnog oružja, koje bi je definitivno svrstale u red ne samo političkih, nego i najvažnijih vojnih faktora u svetu nuklearne moći.
Jugoslovenski nuklearni izazov
Parlamentarna skupština NATO-a, odnosno njen Komitet za nauku i tehnologiju, razmatrala je pitanje jugoslovenske „nuklearne pretnje“ 27. maja 2000. na zasedanju u Budimpešti. Na tom zasedanju bio sam jedini novinar iz tadašnje Jugoslavije, i nakon toga objavio nekoliko tekstova o ovoj temi, a kasnije održao nekoliko predavanja studentima specijalističkih studija SAD na Fakultetu političkih nauka o istoj temi. Članove komiteta zanimala su četiri pitanja, a koja uglavnom nisu imala mnogo veze s „Miloševićevom bombom“:
1) Šta je tačno socijalistička Jugoslavija postigla na polju nuklearnih istraživanja i razvoja i istraživanja atomske bombe?
2) Kakve potencijale širenja nuklearnog oružja i nuklearnih materijala ima Jugoslavija?
3) Da li SAD minimalizuju rizik širenja tog oružja koji ima Miloševićev režim?
4) Šta međunarodna zajednica i SAD mogu da učine da ograniče i spreče jugoslovenski nuklearni izazov?
Analiza je bila prilagođena Miloševićevom vremenu, ali opšti pogled na prirodu i eventualne izazove jugoslovenskog materijala ostao je nepromenjen, tim pre što je u međuvremenu suočavanje s terorizmom postalo globalni izazov, a posebno prevencija eventualnog nuklearnog terorizma.
Kao država koja je bila dugogodišnji lider nesvrstanog sveta, Jugoslavija, ili pojedine njene strukture, smatrale su se nepouzdanim zbog mogućnosti obnavljanja starih prijateljstava ili sklapanja novih savezništava sa nekada nesvrstanim državama, a koje se sada smatraju nuklearnom ili terorističkom pretnjom. Reč je o arapskim i islamskim državama s kojima je Jugoslavija decenijama negovala bliske odnose, a koje imaju ambicije da razvijaju vlastiti nuklearni program. Dodatni razlog je to što su relacije jugoslovenskog nuklearnog programa sa sličnim programima drugih zemalja „trećeg sveta“, odnosno da li je Jugoslavija imala neku ulogu u njima, nepoznanica za Zapad.
Ipak, jugoslovenski nuklearni program nije bio nikakav ilegalni poduhvat, već je prihvaćen i sprovođen uz znanje i tehničku saradnju obe supersile. I bio je skup i ambiciozan.
Uloga Stevana Dedijera
Istorija jugoslovenskog participiranja u „nuklearnom dobu“ počinje napuštanjem socijalističkog lagera 1948. Ubrzo su obe supersile uvidele da je nuklearno oružje samouništavajuće sredstvo po obe od njih, pa su formulisale novu strategiju „ograničene upotrebe“ nuklearnog oružja: umesto da gađaju jedna drugu, gađaće se sateliti protivnika.
Američki novinar Sajrus Sulcberger pedesetih godina je u jednom članku najavio da bi Jugoslavija mogla da bude meta sovjetskog nuklearnog napada. Amerikanci su uzvratili pretnjom: ako je Jugoslavija meta, onda su isto to za američke nuklearne glave Bugarska i Čehoslovačka.
Američka vlada tih godina sve je činila da bi Jugoslaviju ojačala u toj meri da bi ona vojno sama mogla da se suprostavi eventualnoj sovjetskoj invaziji, ali šta činiti sa zemljom koja je suočena s nuklearnim udarom, a ne poseduje nikakva nuklearna znanja niti kapacitete? Prihvaćeno je da Jugoslavija razvija „ograničeni nuklearni program“ koji bi izgradio naučnu i tehničku infrastrukturu, omogućio ovladavanje nuklearnim znanjima i u krajnjoj liniji doveo tehnološke mogućnosti sasvim blizu nuklearne bombe.
U dokumentarnom filmu o Stevanu Dedijeru pod nazivom „Stevan Dedijer: otac znanosti o špijunaži“, čiji je autor urednik u Dokumentarnom programu HTV-a, Hrvoje Juvančić, jedan deo posvećen je i manje poznatim namerama vođstva bivše Jugoslavije za stvaranjem atomske bombe. Film je sniman tokom 2002. i 2003. godine u Hrvatskoj, Švedskoj i Danskoj, a premijerno je prikazan 2003. godine i od tada repriziran u brojnim prilikama.
U filmu su prikazani do tada neviđeni video i audiomaterijali snimljeni pre 70 godina o tim namerama, a koji su pronađeni u arhivi Nilsa Bora u Kopenhagenu. Reč je o korespondenciji između švedskog nobelovca Nilsa Bora, braće Stevana i Vladimira Dedijera i Milovana Đilasa. Iz tih pisama se zaključuje da se Đilas, koji je inače bio zadužen za pregovore u Velikoj Britaniji o isporuci naoružanja Jugoslaviji, protivio izradi atomske bombe. On je imao kontakte s brojnim međunarodnim stručnjacima i čak je pripadao krugu ljudi kojeg su, među ostalim, činili Albert Ajnštajn i Nils Bor, koji su se tome protivili, prikazuje se u ovom filmu. Stevan Dedijer kaže kako se, prema njegovim saznanjima, niko iz vođstva Partije nije protivio pravljenju atomske bombe.
„Oni su govorili kako samo žele da vide šta je to atomska bomba“, tvrdi Dedijer.
Đilas je, međutim, politički pao 1954. a od 1955. do 1958. bio je u zatvoru i više nije imao nikakav uticaj u ovom projektu.
Ljubljana-Zagreb-Beograd
Glavni oslonci ovog programa bila su tri instituta: „Boris Kidrič“ u Vinči, otvoren 1948, „Jožef Štefan“ iz Ljubljane, otvoren 1949, kojim je rukovodio Anton Peterlin, i „Ruđer Bošković“ u Zagrebu na čijem čelu je bio Ivan Supek.
Prema podacima iz zvanične istorije nuklearnog razvoja Jugoslavije – iz izveštaja „Nuklearna energija u Jugoslaviji“ – više od 35 miliona dolara bilo je potrošeno od 1948. do 1953. za izgradnju i opremanje ova tri instituta i još toliko na istraživanje i proizvodnju urana. To je bila ogromna investicija za tadašnju Jugoslaviju, imajući u vidu da su ovim svotama adekvatne sume od današnjih skoro milijardu dolara .
Pokazatelji ambicija jugoslovenskog nuklearnog programa mogu se naći u dokumentu „O dva bitna uslova za razvoj atomske energije kod nas“ koji su sačinili Stevan Dedijer, Pavle Savić i holandski fizičar koji je radio u Vinči, Robert Valen, 25. maja 1953.
Dokument je pripremljen za najviše državne rukovodioce i on identifikuje „proizvodnju atomskog naoružanja“ kao prvi od dva cilja jugoslovenskog programa atomske energije. Drugi cilj je „korišćenje atomske energije u ekonomiji“.
U tom dokumentu koji su analizirale američke diplomate i obaveštajci u Beogradu, nalaze se i žalbe naučnika da je birokratija pokušavala da sakrije najvažnije informacije koje se tiču istraživačkih poteza i da je to moglo da spreči blagovoremenu nabavku deset tona teške vode iz Norveške.
U američkim obaveštajnim procenama tog doba takođe nije bilo sumnje da jugoslovenski nuklearni program ima vojne ciljeve. Američki vojni ataše iz Atine u svom izveštaju od 23. januara 1954. obavestio je da je „Jugoslavija pozdravila program proizvodnje nuklearnog oružja“.
Vinčansko atomsko pismo i norveška veza
Tokom pedesetih godina Jugoslavija je razvijala program nuklearnog istraživanja, podudaran sa osposobljavanjem za proizvodnju atomske bombe. U Vinči je 1956. izgrađeno odeljenje za preradu potrošenog nuklearnog goriva, dve godine kasnije konstruisan je reaktor RB za preradu teške vode, a 1959. instaliran je sovjetski reaktor RA koji je mogao da koristi 80 odsto obogaćeni uranijum U-235. Teška voda i visoko obogaćeni uranijum za oba reaktora nabavljeni su su Moskvi.
Sjedinjene Američke Države takođe su, sa svoje strane, podržavale ovaj program. Taj stav je evoluirao od prvobitnog odbijanja, do kasnije podrške. U svom Memorandumu 18. koje je Odeljenje za političko planiranje napravilo 17. februara 1949. pod rukovodstvom Džordža Kenana, izričito je utvrđeno u tački 4 da „dobra koja su na listi Komisije za atomsku enrgiju, naravno, ne treba da budu odobrena za slanje u Jugoslaviju“.
Nekoliko godina kasnije, Stejt department je u svom Memorandumu od 11. marta 1954. zabeležio da je „nekoliko odobrenih elemenata na polju atomske energiju izvezeno u Jugoslaviju“.
Iako su jugoslovenski naučnici bili koncentrisani na istraživanje plutonijuma, nije se zaostajalo ni za istraživanjem urana.
Najbliži saveznik Jugoslavije pedesetih godina u razvijanju ovog programa bila je Norveška, zemlja koja je imala veoma napredan program nuklearnog istraživanja, iz početka vođen takođe vojnim razlozima. Norveška je bila članica NATO-a tako da su preko nje kao i preko drugih zemalja-članica obavljani transferi vojne tehnologije u Jugoslaviju.
Vođa norveškog nuklearnog programa bio je Gunar Randers koji je posetio Vinču 1952. godine. Randers je kasnije čak pet godina (1968-1973) bio pomoćnik generalnog sekretara NATO-a zadužen za nauku. Čitav niz godina nakon toga, Randers je održavao komunikaciju s jugoslovenskim zvaničnicima i naučnicima u vezi s razvojem jugoslovenskog nuklearnog programa.
Jugoslovenski naučnici su pedesetih godina dugo boravili u Institutu za nuklearnu energiju u Kjeleru, istražujući hemijske procese povezane s plutonijumom. Iste godine je jugoslovenski fizičar Dragoslav Popović otišao na dvogodišnji studijski boravak u Kjeler.
Jugoslavija se spremala da gradi posebna postrojenja s norveškom opremom o čemu se pregovaralo od polovine pedesetih. O tome su više puta korespondenciju vodili jugoslovenski državni podsekretar Slobodan Nakićenović i Gunar Randers. Potpisan je bio i sporazum s norveškom firmom NORATOM o gradnji nuklearnih postrojenja. Do toga nije došlo jer je Tito promenio svoje prioritete šezdesetih godina.
Postoji nekoliko objašnjenja za ovaj njegov potez, a neka od njih su da je smatrao da nuklearna istraživanja treba više da se usmere na civilno korišćenje, a manje na oružje, da su ulaganja velika, a postignuti rezultati još uvek ograničeni. Ipak strateški razlozi bili su dominantniji.
Atomski socijalizam
Normalizovanje i promena odnosa Jugoslavije sa Sovjetskim Savezom uključivala je i korake koji su se ticali nuklearne energije. U telegramu koji je američka ambasada uputila iz Londona 19. maja 1955. ukazano je da bi tokom predstojeće konferencije jugoslovenskih i sovjetskih predstavnika moglo biti reči i o nuklearnim pitanjima.
„SSSR će ponuditi Jugoslaviji atomsku energiju za miroljubivu upotrebu i nastojati da od Jugoslavije dobije zauzvrat principijelnu saglasnost za neutralnu Nemačku ili, bar najmanje, za sovjetski predlog o razoružanju“, zabeleženo je u američkoj ambasadi uz navođenje da je „ova informacija dobijena od Ričarda Loventala iz londonskog Observera koji je rekao da ona dolazi iz ozbiljnog izvora u sovjetskoj orbiti koji unapred zna o čemu će se govoriti prilikom sovjetske posete Beogradu“.
Komentarišući u telegramu ove najave, službenik ambasade navodi da Sovjeti imaju namere da grade nuklearne reaktore u zemljama sovjetsko-kineskog bloka, ali da imaju i „skrivene želje“ da ponude sličnu pomoć zemljama van njihove „orbite“. Takva ponuda će biti data Jugoslovenima koji veruju da će atomska energija obeležiti „doba socijalizma“ i koji su snažno opredeljeni za principe međunarodne saradnje u ovim pitanjima kao pomoći njihovom vlastitom programu.
Beograd nikada nije bio jasan o „nemačkom pitanju“, konstatuje se u telegramu, ali je poslednjih meseci bio za ujedinjenu i neutralnu Nemačku i zaključuje se da „sovjetski i jugoslovenski lideri verovatno mogu da nađu zajedničku osnovu za oba pitanja i izdaju saopštenje o slaganju o osnovnim principima“.
Sovjetski dizajn, američki resursi
Do te ponude doista je i došlo. U analizi koja je dostavljena američkom predsedniku Dvajtu Ajzenhaueru 14. novembra 1956. navodi se da su Sovjeti rano u septembru 1955. ponudili tehničke specifikacije za tehničku pomoć za gradnju reaktora.
„Jugoslovenska vlada je prihvatila ponudu i početni plan bio je da se taj reaktor proizvede u Jugoslaviji u skladu sa sovjetskim dizajnom i nacrtima i da samo neki delovi budu dopremljeni iz sovjetske Rusije ukoliko ne budu mogli da budu proizvedeni od domaćih naučnika, dok bi gorivo za reaktor bilo dobijeno iz sovjetske Rusije“, navodi se u Informaciji, uz dodatni komentar da je plan „nakon toga revidiran jer se čini da jugoslovenski naučnici i tehničari ne bi mogli da proizvedu sve delove za reaktor koji su uključeni u originalni sporazum“.
Nakon ovog dogovora sa sovjetskom stranom, Amerikanci su sa svoje strane, tokom posete pomoćnika državnog sekretara Roberta Marfija Beogradu, u septembru 1955, takođe predložili svoje ideje o saradnji na polju korišćenja atomske energije u miroljubive svrhe. Ova ideja je prihvaćena od strane jugoslovenske vlade koja je predložila da saradnja počne geološkim istraživanjima resursa koji su potrebni za fisione materijale.
Drugi sporazum koji je postignut, a potom odmah i ispunjen od američke vlade, jeste prihvatanje jugoslovenskih stručnjaka da rade u Argon Institutu. Ovaj institut je bio najčuveniji fizički institut u SAD koji je bavio istraživanjima akceleratora i drugih sredstava neophodnih ra razvoj nuklearne tehnologije. Nalazi se u državi Ilinois.
Smetnje na vezama
Posle Ajzenhauerovog perioda u SAD, do 1960, Jugoslaviji se ukida program vojne pomoći, pošto je za američku javnost i političare postalo isuviše kontroverzno pitanje zašto SAD vojno pomažu komunističku državu i državu koja se već uključila u proces nesvrstanih.
Smenom Aleksandra Rankovića nuklearni program doživljava još jedan udar. Sve do svog političkog kraja, Ranković je bio na čelu jugoslovenske komisije za nuklearnu energiju. Jedna od glasina koja su u to vreme kolale među diplomatama u Beogradu, bila je i jedna koja je njegov pad vezivala za eventualnu proizvodnju atomske bombe. Ranković je hteo, navodno, da atomsku bombu izgradi pre za Državnu bezbednost, a ne za Jugoslaviju.
U najvećem zamahu trke u nuklearnom naoružanju, krajem pedesetih i početkom šezdesetih u doba „kubanske raketne krize“, Balkan je postao predmet nuklearnih razmatranja mogućne konfrontacije SAD i SSSR.
Sredinom maja 1959. sovjetski lider Nikita Hruščove je boravio u Albaniji deset dana, od 25. maja do 4. juna 1959. Prilikom te duge posete, Hruščov je predložio da Balkan bude zona bez atomskog oružja, čime je nastavio tadašnju sovjetsku kampanju protiv planiranog američkog razmeštanja američkih raketa u evropskim članicama NATO.
U svom govoru u Tirani, Hruščov je najotvorenije do tada zapretio NATO zemljama, a posebno Grčkoj, Italiji i Turskoj. „Ukoliko Grčka krene tim opasnim putem, sovjetska i albanska vlada će biti dužne da se sporazumeju o instaliranju raketnih baza na albanskoj teritoriji koje će biti usmerene na Grčku i Italiju“. U drugoj izjavi on je napomenuo da bi rakete mogle da budu instalirane i u Bugarskoj.
Kao alternativu tom scenariju, Hruščov je u svom govoru u Tirani 26. maja predložio da Balkan bude zona bez atomskog oružja. Slične predloge imali su bugarski premijer Jugov kao i rumunski premijer Stoica, a poljski ministar spoljnih poslova Rapacki je godinu dana ranije izložio je plan o Centralnoj Evropi kao bezatomskoj zoni.
Hruščov je u svojim istupanjima govorio samo o „Balkanskoj zoni“, ali je podrazumevao da bi ona trebalo da se proširi i na Italiju. U govoru 30. maja on je naveo da ona treba da uključuje Balkansko poluostrvo i Mediteranski basen.
Tokom ove posete, Hruščov se indirektno osvrnuo na Jugoslaviju, a to je naročito učinjeno u zajedničkom saopštenju gde je navedeno da su „revizionisti pretnja socijalističkom lageru i međunarodnom komunističkom pokretu“. On je pohvalio albansku partiju za doslednu borbu protiv „izdajnika koji odstupaju od marksističko-lenjinističke teorije“. Povodom ove posete CIA je zabeležila da su se proširile glasine da se Hruščov sreo i s Titom, ali „do tog susreta nikada nije došlo“.
Drugi talas
Zaokret u politici bio je, međutim, samo privremen. Katalizator za novi zamah izbio je 18. maja 1974. kada je Indija, u rivalstvu sa Jugoslavijom za vođstvo u pokretu nesvrstanih, izvela svoju prvu nuklearnu probu.
Manje od jednog meseca kasnije održan je sastanak u Generalštabu JNA na kojem je najviše armijsko rukovodstvo saopštilo jugoslovenskim naučnicima da će jugoslovenski nuklearni program biti nastavljen i proširen. Od direktora Instituta tražilo se da obezbede liste imena naučnika koji će biti uključeni u projekte. Svi učesnici sastanka su potpisali obavezu da o predmetu rasprave nikome ne govore, a posebno da ne obaveštavaju funkcionere na republičkom nivou.
Niko nije mogao da pretpostavi da će taj program da se obnovi 1974. Zapadni obaveštajci su krenuli u potragu za mogućnim izvorima. Postojao je magazin koji je Vojno-tehnička komisija imala kao svoju publikaciju, ali njega je bilo teško naći, pošto je objavljivan u malom tiražu.
U nekim međunarodnim bibliotekama ipak su stigli do njega. Zaključili su da je postojala podela rada između Zagreba, Ljubljane i Beograda. Većina aktivnosti je vođena u Vinči. Vinča je istraživala plutonijum, a Zagreb nuklearnu tehnologiju.
Većina materijala u Vinči bila je sovjetskog porekla, uključujući istraživački reaktor. Postojao je specijalni program u ABH snagama, ali koji je bio odbrambeno orijentisan.
Rađanje Krškog
Jugoslavija odlučuje da gradi svoju prvu nuklearnu centralu. Za taj veliki tehnološki poduhvat Jugoslaviji je, osim finasijskih sredstava, bila potrebna i zapadna tehnologija. Sredstva su obezbeđena iz fonda nemačke odštete po Brionskom sporazumu Tito-Brant, a tehnološka podrška očekivala se i od strane Amerike.
U pismu upućenom predsedniku Karteru, potpredsednik Volter Mondejl pred turneju koja je je uključivala i posetu Beogradu, podneo je plan razgovora. Tom planu, pored isticanja da je cilj posete „da ubedim predsednika Tita i vodeće ljude njegove vlade u vašu punu podršku jugoslovenskoj nezavisnosti, suverenitetu i teritorijalnom integritetu“, uz očekivanje da „Jugoslavija mora da poštuje naše interese u multilateralnim kao i bilateralnim odnosima, ako naši odnosi treba da napreduju“, za razgovore u Beogradu predviđeno je i pitanje sporazuma o nuklearnoj elektrani Krško.
„Za vreme posete, nadamo da se da ćemo postići zadovoljavajuće rešenje za najteže pitanje u našim bilateralnim odnosima – izvozna dozvola za Vestinghaus – za nuklearni reaktor za Jugoslaviju. Mi se nadamo da će Jugosloveni osigurati sve što je potrebno za reprocesiranje i smeštaj goriva. Ja ću naglasiti da mi želimo da osiguramo snabdevanje gorivom i opremom tako da preduzememo sve korake da izbegnemo dalju trgovinu nuklearnim materijalom. Ja ću potvrditi da će Jugoslavija biti dobrodošla da se pridruži nuklearnom krugu razvojnih napora“, napisao je Mondejl.
Karter je svojom rukom dodao da bi Titu trebalo preneti da je to „multinacionalna briga“ i odobrio nacrt svog potpredsednika.
Tokom Mondejlove posete 17. maja 1977. američka ambasada u Beogradu je izvestila da je portparol jugoslovenskog Ministarstva spoljnih poslova na konferenciji za štampu izjavio da će „poseta potpredsednika Mondejla doprineti rešavanju problema Krška“.
Trgovina nuklearnim materijalom
Nekoliko narednih meseci, ovo će biti stalna tema u odnosima SAD i Jugoslavije. Ambasador Iglberger iz Beograda prosledio je svoje lično mišljenje uoči Kardeljeve posete Vašingtonu u kojem je naglasio da je potrebna posebna pažnja za „sprečavanje trgovine nuklearnim materijalom i pitanje Krška“.
Američka strana bila je, međutim, uzdržana i pored ocene da su „izgledi za nastavak dobrih odnosa odlični“. Stejt department je zaključio da Sjedinjene Države „nisu pripremljene da počnu pregovore s jugoslovenskom vladom o američkom odobrenju za prava koja se tiču goriva za nuklearnu centralu Krško pre nego što Kongres i izvršna vlast ne ustanove jasnu nuklearnu uvozno-izvoznu politiku, nadamo se do kraja novembra“.
Za Kardelja se smatralo da bi on mogao da bude „konačni sudija“ za ispunjenje američkih zahteva, pa je predložemo da mu se potpuno predstave „ciljevi ograničavanja trgovine nuklearnim materijalima, naglašavajući da mi ne želimo da ih odsečemo (kao i druge zemlje u razvoju) od korišćenja nuklearne tehnologije. Potrebno je da pripremimo naš predlog za preliminarne razgovore ove jeseni, dok bi pravi pregovori trebalo da krenu početkom 1978. To bi trebalo da nam da vremena da rešimo ovo pitanje pre Titove posete u proleće 1978″, preporučuje Stejt department u memorandumu koji je napravio Piter Tarnof.
Bomba u Beogradu, sarajevska logistika
Novi zalet nuklearni program dobija 1982. kada su formulisana dva nuklearna programa, A i B.
Vojni nuklearni program bio je A program, a civilni B program. Iako su imala različite ciljeve, oba su bila veoma tesno povezana. U ocenama zapadnih stručnjaka kao i u istorijskoj analizi razvoja jugoslovenskog nuklearnog programa koja je rađena za potrebe NATO-a, smatra se da je program B trebalo da obezbedi fisioni materijal za atomsku bombu. Njegovih 11 projekata za civilnu upotrebu uključivalo je stvaranje reaktora za proizvodnju plutonijuma, proizvodnju urana, proizvodnju teške vode.
Program A uključivao je razvoj visoko eksplozivnog pakovanja za bombu implozivnog tipa, proizvodnju nuklearnih komponenti za bombu, uključujući neutronski izvor koji bi inicirao reakciju, izvođenje eksperimenata sa svim komponentama, osim nuklearnog eksploziva, kompjutersko modelovanje nuklearnog procesa za različite konfiguracije bombe i studije različitih aspekata podzemnog testiranja bombe. Oba programa se vezuju za tadašnjeg saveznog sekretara za odbranu, admirala Branka Mamulu.
Operativnu odgovornost za nadzor nad programom A i B imalo je nuklearno odeljenje Vojno-tehničkog instituta koje je vodio jedan pukovnik, diplomirani hemičar sa Zagrebačkog univerziteta i koji je u celom projektu igrao ulogu generala Lesli Grovesa iz Menhetn projekta – projekta kojim je razvijena američka nuklearna bomba. Njegovo ime mi je poznato. Razgovarali smo telefonom u poodmaklom stadijumu njegove teške bolesti.
Čak ni sami naučnici nisu znali prave ciljeve njihovih istraživanja. Tim od osam fizičara i inžinjera u institutu „Ruđer Bošković“ bio je direktno uključen u projekt, mada su samo dvojica znala šta je pravi cilj. Većina istraživanja vojnog programa bila je koncentrisana u Beogradu, ali su zadaci bili podeljeni. U Zagrebu su, recimo, razvijani neutronski izvori za bombu.
Najvažniji privredni oslonac ovih projekata bilo je sarajevsko preduzeće „Energoinvest“. Njegov Institut za termalnu i nuklearnu energiju bio je nosilac projekta razvoja proizvodnje teške vode.
Nadzor nad upravljanjem i organizacijom programa B, „detaširan“ je od saveznih vlasti direktno „Energoinvestu“, tada najvećem preduzeću u Bosni i Hercegovini. U njemu je radilo oko 50.000 radnika, a u nuklearnom svetu ovo preduzeće je bilo poznato kao proizvođač mnogih komponenti za sovjetski nuklearni reaktor RBMK.
Nuklearni program imao je i političke implikacije, pa je politički vrh dizajniran prema potrebama ovog programa. Uključivanje „Energoinvesta“ u ovaj poduhvat imalo je i šire političke efekte. Preduzeće je postalo stub ekonomske strukture republike, a oslonac na njega automatski je kreirao novu političku situaciju.
Uzdizanje „Energoinvesta“ praćeno je i uzdizanjem Branka Mikulića na federalni nivo, tako da je to bio uzrok pada vlade Milke Planinc. Na mesto predsednika savezne vlade Mikulić dolazi kao garant da će se ideje novog i ambicioznijeg nuklearnog programa u BiH sprovoditi bez ikakvih smetnji. Njegova karijera na saveznom nivou u SFRJ trajala je koliko i polet nuklearnog programa.
U julu 1987. u Beogradu je održan sastanak na visokom nivou na kojem je objavljeno da se program A okončava. Nešto kasnije, pada vlada Branka Mikulića, a u zemlji raste antinuklearna kampanja. Tri godine kasnije, usvajanjem saveznog zakona o zabrani dalje gradnje nuklearnih centrala, okončan je i program B.
Dolancova uloga
O tome kako je taj program okončan, svedočio je nekadašnji prvi kandidat za Titovog naslednika i dugogodišnji šef jugoslovenskih tajnih službi, Stane Dolanc, povrđujući da je on bio taj koji je razvejao „san o atomskoj bombi“. O tome je svedočio slovenačkom novinaru Jaku Koprivcu.
„Stane Dolanc je već u jednom od prvih razgovora sa mnom rekao da neke stvari, neke događaje nećemo moći da zabeležimo, jer su državna tajna i zbog toga je obavezan na ćutanje“, opisuje Koprivc. „Kao primer – u poverenju – pomenuo mi je Popitovu i njegovu akciju protiv izrade vlastite, jugoslovenske atomske bombe, odnosno, atomskog naoružanja. France Popit koji je tada bio predsednik slovenačkog Predsedništva, od najodgovornijih predstavnika ljubljanskog Instituta ‘Jožef Štefan’ dobio je strogo poverljivi nagoveštaj da jugoslovenska armija kod njih poručuje projekte koji bi u konačnom ishodu mogli da dovedu do izrade atomske bombe. Popit je o tome odmah obavestio Dolanca koji je digao uzbunu u Beogradu. Kao član kolektivnog državnog rukovodstva o tome, naime, nije imao nikakve informacije, što je značilo da neko mimo ustavom postavljenog rukovodstva, ili sa saznanjem samo nekih članova Predsedništva, samovoljno sprovodi plan od prvorazrednog i sudbonosnog značaja za položaj i bezbednost države. Ako sam dobro shvatio, Dolanc je iznudio saziv vanredne sednice Predsedništva na kojoj su nakon dramatične rasprave najviši predstavnici JNA , doduše, kategorički negirali da se u vojsci radi tako nešto. Međutim, Predsedništvo SFRJ je uprkos tome donelo odluku kojom je nedvosmisleno zabranjena izrada jugoslovenske nuklearne bombe. Naravno, moglo bi se naveliko spekulisati šta se poslednjih godina postojanja Jugoslavije dešavalo u vezi sa idejom o jugoslovenskoj bombi i šta bi bilo kad bi jugoslovenska vojska takvu bombu imala? Dolanc je o aferi vezanoj za atomsku bombu pričao svom nasledniku u Predsedništvu SFRJ dr Janezu Drnovšeku i dr Cirilu Ribičiču koji je krajem osamdesetih godina bio predsednik slovenačkog Saveza komunista. Obojica su taj podatak kasnije objavili. Zato sam priču zabeležio i ja, možda malo detaljnije, mada ne sasvim u potpunosti.“
To u svakom slučaju naknadno objašnjava zašto su slovenački mediji, a posebno tada veoma popularna „Mladina“, prednjačili u otkrivanju novih informacija o ovom projektu, istovremeno bespoštedno napadajući tadašnjeg saveznog sekretara za narodnu odbranu Branka Mamulu, za koga se verovalo da, u krajnjoj liniji, stoji iza ovog projekta.
U analizi NATO-a, kraj A programa izaziva dvosmislena tumačenja. Najvažnije pitanje je koliki je napredak učinjen pre okončanja projekta. Po jednom tumačenju, to je učinjeno zbog nedostatka napretka u istraživanjima i koliko je potrebno učiniti da bi rezultati programa danas bili prihvatljivi za korišćenje.
Procene NATO stručnjaka su da jugoslovenski nuklearni program nikada nije imao hitan karakter. „To se vidi po neujednačenom kvalitetu naučnika korišćenih u programu, umerenim ciljevima i datumima koji su postavljani, kao i odsustvu posledica zbog neuspeha programa“, kaže Vilijem Poter, jedan od najboljih zapadnih poznavalaca jugoslovenskog nuklearnog programa iz Instituta za međunarodne odnose u Montriju (SAD). „Jugoslovenski program nikada nije bio ni blizu nuklearnim naporima i rezultatima koji su postignuti u Indiji, Pakistanu, Južnoj Africi, Izraelu ili čak Iraku. Jugoslovenski program nikada nije bio određen bezbednosnom neophodnošću kao što je to bio slučaj u ovim zemljama.“
Izvor: Dragan Bisenić/Oko-RTS
