Izvor: Darko Dimitrijević
Poslanici Srpske liste su se ponovo pojavili u kosovskoj skupštini, nakon nešto manje od šest meseci odsustva, ali ovog puta su ‘dočekani’ prekidom sednice i ispraćeni porukom predsednika skupštine Gljauka Konjufce: „Sram vas bilo“ i „Idite, stojite mirno šefu kriminalcu Radoičiću“.
Gljauk Konjufca, predsednik kosovskog parlamenta, odlučio je da u ime demokratije primeni autokratiju – potez koji se može opisati kao vrhunac paradoksa političkog života u Skupštini Kosova.
Na Kosovu se, kao i u celom regionu Zapadnog Balkana, demokratija često tretira kao pozorišna predstava, ovo je samo još jedan čin koji je protivustavan i protivzakonit. Na to je reagovao samo Kosovski demokratski institut (KDI).
Ako je ovo „demokratski standard“ kojim se kosovski politički establišment ponosi, nije ni čudo što narod – bilo srpski, bilo albanski – sve češće bira odlazak sa Kosova, umesto ostanka.
Verujem da svakog dana Srpska lista u svom političkom ogledalu vidi ono što i mi prosečni građani često prepoznajemo – ulogu koja se ponavlja, scenario koji je već viđen, i likove koji prolaze kroz naše sa pokušajem da opravdaju sopstveni neuspeh, ali bez stvarne odgovornosti.
Dok na radiju u kolima ide pesma, „Parodija života“ čuvene grupe “Babe”, vozeći se kući, razmišljam kako je napisana da se bavi svakodnevicom pojedinca, a izuzetno dobro opisuje trenutnu političku stvarnost Srba na Kosovu: „K’o rolna toalet papira, život se odmotava…“ Ali, u ovom slučaju, papir se ne koristi za rešavanje problema – već za brisanje tragova neuspeha.
U ovom političkom igrokazu, Srpska lista često deluje kao lik koji je zaglavljen u beskrajnom nizu pogrešnih poteza, poslušnosti Beogradu i bojkota, uvek uz izgovor viših ciljeva. Nije lako igrati ovu ulogu, naročito kada publika postaje sve skeptičnija prema glavnim glumcima – od lokalnih moćnika, do onih iz Beograda koji povlače konce.
Dok se „rolna“ njihove vladavine odmotava, većina građana se suočava sa realnošću ispražnjenih sela i teškom svakodnevicom na severu Kosova. Za sve to vreme, oni koji su dobili poverenje, a samim tim i odgovornost građana – su ćutali.
„Bezvoljni i lenji za sve smo postali,“ kažu Babe u svojoj pesmi. A mi, narod, posmatramo kako se klupe u kosovskom parlamentu prazne pod zastavom bojkota, dok se retko ko zapita – šta će na kraju biti sa svima nama? Opravdanja su uvek tu: Ovo je napad na ceo srpski narod, reče novinarima sinoć jedan od poslanika koji je došao da sačuva mandat.
I dok čekamo strateške odluke “u ime naroda”, ljudi odlaze – tiho, s koferima i bolnim odlukama usled režima aparthejda iz Prištine, od kojih pogubnim političkim delovanjem, oni koji se kriju iza naroda, umesto da stanu ispred njega, nisu u stanju da ga zaštite.
Pesma kaže da na kraju „nema više čime da se obriše“. I zaista, Srpska lista polako ostaje bez izgovora, bez papira za političke pamflete i bez, barem u neformalnim razgovorima, poverenja naroda.
Satira postaje naša tužna stvarnost – politički život koji liči na rolnu toalet papira koja se brzo troši, ostavljajući nas praznih ruku i sa osećajem da smo deo neke tuđe igre.
Možda je vreme da i svi oni poslušaju pesmu. Možda bi shvatili da, kad se predstava završi, publika odlazi kući – ali ne zato što je zadovoljna, već zato što je izgubila nadu.
