Piše: Nedeljko Čolić
Situacija je postala kritična i ovako se više ne može, pa su stranke vladajuće koalicije, predsedništvo, vlada i skupština proglasili generalni štrajk. Tako počinje jedan od skečeva kultnog serijala «Top lista nadrealista». Tom skeču nekada, u predvečerje rata koji je rasturio bezbrižnost Jugoslavije, smejali smo se kao apsurdnom i nemogućem. Od tada do danas puno apsurda nam se obistinilo, a sada i taj da, na primer, vlast sama sebi postavlja zahteve koje treba ispuniti. I to po ugledu (ili pre kao tuk na utuk) na zahteve pobunjenih studenata koji mesecima blokiraju fakultete.
Nisu samo ti zahtevi ono po čemu je srpska vlast kopirala, a onda u svoj domen pejstovala razne akcije sprovedene tokom studentskih protesta. Ako studenti blokiraju fakultete i ne idu na nastavu i ispite, vlast će «naći» studente 2.0 koji hoće da uče. Ako poljoprivrednici dođu na studentska okupljanja traktorima, vlast će okružiti Pionirski park u Beogradu svojim traktorima. Kada studenti povremeno organizuju pešačenja iz različitih gradova do grada u kome održavaju masovni skup, vlast će to ponoviti, na primer, pešačenjem sa Kosova do Beograda. Ukoliko studenti organizuju skupove po različitim gradovima, takvu turneju napraviće i vlast. Ako studenti organizuju najmasovniji skup u novijoj istoriji, vlast će organizovati još «stariji i masovniji»… Kad deo pobunjenih studenata predloži vladu eksperata, za novog mandatara dobijemo eksperta i nepolitičku ličnost. pritom široj javnosti anonimnu, baš kao što i studenti insistiraju na anonimnosti – lekara Đuru Macuta.
Nije ovo prvi put da SNS to radi – setimo se samo štrajka glađu dvojice poslanika opozicije, Boška Obradovića i Miladina Ševarlića, na koji su poslanici SNS Aleksandar Martinović i Sandra Božić odgovorili kontra štrajkom glađu, a takvih primera je bilo dosta, ali su uglavnom prolazili ispod radara. Međutim, «ubrzavanjem» društvene polarizacije, i ovo političko iskrivljeno ogledalo postalo je sveprisutno.
Aleksandar Živković: Kako je Vučić upoznao patrijarha Pavla?
Ta podeljenost i dva inverzna sveta koja se ogledaju u ogledalu suprotnosti nalikuju filmu „Upside down“ (2012, kod nas preveden kao “Naopačke”), u kom se dve planete nalaze jedna pored druge i zahvaljujući svojoj međusobnoj gravitaciji neraskidivo su vezane u međusobnom orbitiranju. U toj ljubavnoj priči o Adamu i Eden (simbolika jeste previše očigledna) koji dolaze iz različitih svetova postoje jasni zakoni dva razdvojena paralelna univerzuma. Određenu materiju vuče gravitacija sveta iz kog dolazi, a materija u kontaktu sa inverznom materijom iz suprotnog sveta posle nekoliko sati izgori. Svetovi Adama i Eden zakonski su odvojeni, jedan od njih je bogat i prosperitetan, drugi siromašan, bogatiji od siromašnog kupuje jeftinu naftu, da bi mu prodavao skupu struju, onima iz donjeg, siromašnog sveta zabranjeno je da idu u gornji, dok je obrnuto dozvoljeno…
U toj podeljenosti na „crno-bijeli svijet“ (kako su to onomad pevali Davorin Bogović i «Prljavo kazalište»), u kom smo „ti i ja dva sveta različita“ (Toma Zdravković), insistira se na dva paralelna sveta i života koja, kada se dodirnu, kao u filmu «Upside down”, mogu da dovedu do žestoke reakcije. Tu nema mesta za one koji smatraju da je pripadnost samo jednom od ova dva sveta nedovoljna ili da li je uopšte podeljenost na dva sveta ispravna, a za njih je namenjeno da budu izopšteni i prezreni od obe strane, što bi se reklo rečnikom društvenih mreža – «pamtićemo i ko je ćutao».
Kopi-pejst strategija, na engleskom govornom području poznata i kao copycat, ima nekoliko razloga, smatraju stručnjaci, od mobilizacije sopstvene «baze», do pokušaja da se «suprotna» strana delegitimizuje.
Neven Obradović, profesor Filozofskog fakulteta u Nišu, koji, između ostalog, istražuje i političko komuniciranje, ukazuje upravo na duboko podeljeno društvo u političkom smislu i kaže za NIN da vladajuća koalicija na neki način sad mora i svom delu biračkog tela da pokaže kako je neko spreman da i za njih uradi sve te simboličke postupke koje su studenti sproveli. Obradović kaže da je isključiva namena toga – održanje svog biračkog tela u stanju budnosti, a da se pokaže kako u narodu postoji podrška strankama na vlasti.
I Marko Stojić, profesor na departmanu za međunarodne odnose Metropolitan univerziteta u Pragu, smatra da vlast na taj način želi da izvede masovnu mobilizaciju, povrati kontrolu nad situacijom i preuzme inicijativu od studenata, nakon niza defanzivnih i iznuđenih poteza, pa otud i želja da se aktivira sopstvena biračka baza, «uzdrmana i demotivisana višemesečnim protestima».
“Kopiranje akcija pobunjenih studenata prvenstveno predstavlja izraz bezidejnosti i nemoći SNS-a da se suprotstavi studentima koji su se pokazali izuzetno efikasnim u mobilisanju javnosti”, kaže za NIN Marko Stojić.
Obradović ukazuje da se radi o propagandnom delovanju koje se prepoznaje kao teorija propagandne akcije.
“Te akcije služe propagandnom mobilisanju građanstva, odnosno svog biračkog tela. Iako to ne možemo sada govoriti, jer izbori nisu tu, ali vlast ima tu tendenciju da svoje biračko telo konstantno drži u jednom stanju budnosti i ovo jesu te akcije, zapravo tome služe», kaže Obradović i podseća da su akcije, kao što je pešačenje između gradova, u teoriji prepoznate i kao mogućnost da se dođe do «besplatnog» medijskog prostora, jer takve vanredne akcije u društvu privlače medije.
Međutim, kao što kopije nikad ne mogu biti isto što i original, tako ni kopiranje akcija, ma koliko one bile uspešne, ne donosi isti rezultat. Čak i da se ne govori o tome koliko su one zapravo verne originalu i primerene kontekstu u kom nastaju.
Stojić smatra da vlast copycat strategijom pokušava da prisvoji jezik i simbole studenata kako bi oslabila njihov efekat, relativizovala poruke i, pre svega, oduzela im autentičnost i potencijal za društvenu mobilizaciju.
“Ova praksa predstavlja pokušaj kontrole narativa, s obzirom na to da je vlast već duže vreme u defanzivi i nesposobna da adekvatno odgovori na promenu društvene klime. Isticanje sopstvene liste zahteva – upućene samom sebi – predstavlja najapsurdniji oblik kopiranja autentične studentske borbe, koji se svojom tragikomičnošću može uporediti jedino sa `štrajkom glađu` poslanika SNS-a na stepeništu Skupštine 2020”, kaže Stojić. U tom ključu, direktnog pokušaja imitiranja akcija studenata u blokadi, Stojić vidi i organizovanje “kampa studenata koji žele da uče”.
Aleksandar Tutuš: Srpski grafiti i beskućno pravo – Kad se vojska na Kosovo vrati
“Osnovni cilj ovakvog poteza jeste da se studenti delegitimizuju i da se umanji uticaj njihovog pokreta, uz poruku: `Nisu svi studenti protiv vlasti.` Vlast želi da razvodni poruke studentskog pokreta i prikaže studente kao ekstremiste („mi smo za znanje, oni prave haos“)», smatra Stojić.
Slično je i sa obilascima gradova i masovnim skupovima, a Stojić navodi da njima SNS želi da mobiliše svoje pristalice na lokalu, pogotovo u kontekstu sve izraženijeg nezadovoljstva građana lokalnim funkcionerima te stranke.
“Vlast ovim takođe pokušava da neutrališe izuzetno uspešnu kampanju studentskih šetnji širom Srbije, koje su mobilisale veliki broj ljudi i širile svest o potrebi društvenih promena, čak i van većih gradova”, kaže on i dodaje da se vlast tako obraća i značajnom delu biračkog tela koje se nalazi između dva suprotstavljena bloka.
Da je u ovakvom pristupu prisutna jedna vrsta političke parodije u realnosti, kakva je viđena upravo u „Top listi nadrealista“, ukazuje i Neven Obradović.
“To da vlast isporučuje zahteve nosi elemente parodije. Politički pismen deo građanstva razume o čemu se tu radi, međutim, za deo biračkog tela takve stvari deluju realno i za njih to na neki način jesu potezi koje oni očekuju od vlasti, ne bi li pokazala jednu vrstu nekog plana za rešenje ove krize. Takvim parodičnim potezima oni zapravo svom biračkom telu pokazuju da drže stvari pod kontrolom, iako je to realno u političkim odnosima daleko od toga», kaže Obradović, koji ukazuje da se apsurdizacijom, koju će mladi označiti i kao krindž, zapravo može uticati i na stvaranje osećaja odbojnosti prema politici.
Cilj te apsurdizacije kroz copycat strategiju, prema Stojiću, jasan je.
“Cilj takve strategije je da se potkopa ozbiljnost studentskih aktivnosti, da se studenti prikažu kao neozbiljni, naivni, i da se njihov bunt relativizuje. Mislim da SNS teži tome da studentske aktivnosti proglasi besmislenim, kako bi obeshrabrio građane, zadržao apstinente u apstinenciji i dodatno zbunio javnost („ko su pravi studenti?“), što bi dovelo do preispitivanja stvarnih namera studentskog pokreta», kaže on.
Izvor: NIN
