Piše: Nedeljko Čolić
Američki višecevni lanser raketa „Hajmars“, moćno je oružje koje je najavljivano kao „gejm čejndžer“ u ratu u Ukrajini i koje će promeniti tok tog sukoba. Koliko je ono to zaista bilo i kako je uticalo na tok najvećeg rata na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata, oceniće vojni stručnjaci i istoričari. Ali, to oružje će stići i na Balkan, kao deo tekuće trke u naoružanju između dve vodeće zemlje, Srbije i Hrvatske. I ne samo to oružje, već i ono koje je „bolje od Hajmarsa“, kako je to rekao srpski predsednik Aleksandar Vučić.
Trka u naoružanju Srbije i Hrvatske u žižu javnosti dospela je zbog borbenih aviona „Rafal“, budući da se lovačka avijacija smatra „najatraktivnijom“ među vojnom opremom, dok bi nabavka drugog modernog oružja možda i prošla ispod radara. Ona se ogleda i u izjavama zvaničnika dve države. Kada je hrvatski premijer Andrej Plenković, govoreći o nabavci „Rafala“ rekao kako će ta zemlja imati „najjače ratno vazduhoplovstvo na prostoru od Nemačke do Grčke“, nije dugo trebalo da mu uzvrati srpski predsednik Aleksandar Vučić.
„Jeste, ako se ide putem preko Crne Gore i Albanije, a zaobilazi Srbija, pošto hrvatsko vazduhoplovstvo nije ni blizu snage srpskog vazduhoplovstva. On računa kada dobiju tih 12 polovnih Rafala da će biti jači. Dobro, možda za godinu, godinu i po dana za nijansu da budu jači, samo u tome, bez PVO koja nama jača svaki dan. Mi o tome (PVO) ne govorimo, da vam ne bih objašnjavao iz kojih razloga o tome ne govorimo. Jer nam je veoma teško da uvezemo bilo šta, da bilo šta dođe do Srbije, zato što niko neće da dopusti da se vojno neutralna zemlja snaži tom brzinom kojom se snaži Srbija“, replicirao je Vučić.
Mediji su pre dve godine pisali o isporuci Srbiji kineskih raketnih sistema zemlja-vazduh „FK-3“, a pravu uzbunu je u Evropi tih dana podigao „konvoj“ kineskih transportnih vojnih aviona „Y-20“, koji je u Beograd doleteo preko Mađarske. Navodno su, baš u tim avionima, bile pomenute rakete. A pored tih PVO sistema, Srbija je naručila i 12 „Rafala“, ali novih i modernijih.
Volstrit džurnal: Prioriteti komunistički partije usložnjavaju planove za oporavak kineske ekonomije
Srpsko-hrvatska trka u naoružanju otprilike tako i izgleda ‒ kako jedna zemlja potpiše ugovor o nabavci nekog sistema, ona druga joj odgovori naručujući slične sisteme. Tako je bilo i u slučaju „Hajmarsa“, višecevnog raketnog bacača koji je svojih pet minuta slave dočekao u Ukrajini. Iako su i Hrvatska i Srbija imale višecevne raketne sisteme, nasleđene još iz JNA, obe zemlje su ušle u nabavku novih, modernijih sistema. Nedugo pošto je objavljeno kako je Stejt department odobrio Hrvatskoj mogućnost da pregovara o nabavci „Hajmarsa“, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je izjavio kako je Srbija „kupila najmoderniji artiljerijsko-raketni sistem, bolji od ’Hajmarsa’”. Iako Vučić nije rekao o kom sistemu se radi, poznavaocima nije bilo teško da saberu dva i dva. A tih prvih dva bilo je to što je Vučić, mesec dana ranije, u jednom od brojnih TV gostovanja, govorio o jednom sistemu za koji je tada rekao da je „jači od ’Hajmarsa’” i objasnio da je u pitanju izraelski PULS. Drugi sabirak bilo je to što je izraelski proizvođač, kompanija „Elbit sistems“, dan pre Vučićeve objave o potpisanom ugovoru na svom sajtu objavila kako je „jednoj evropskoj zemlji“ prodala svoj višecevni raketni sistem, za 335 miliona dolara.
Taj sistem stručnjaci zaista često karakterišu „boljim od ’Hajmarsa’”, jer ne samo da može lansirati rakete na udaljenost i do 300 kilometara (koliki je maksimalni domet i „Hajmarsa“ sa raketom „Atakams“), već može da lansira i tzv. „dronove samoubice“, poznate i kao „lutajuća municija“. Radi se o letelicama koje su u stanju da prate i pogode čak i pokretnu metu, što je sa klasičnim raketama nemoguće. Takođe, takvi dronovi mogu da obavljaju i izviđačke i zadatke navođenja raketne i klasične artiljerije.
Hrvatska se sprema da nabavi i turske dronove „Bajraktar“, a Srbija je, kao pandan tome, pored kineskih i dronova domaće proizvodnje koje već ima u naoružanju, tim dogovorom sa izraelskom kompanijom, nabavila i jednu od najmodernijih i najboljih bespilotnih letelica velikog dometa koje se trenutno proizvode. Dron koji je Srbija kupila ima dolet veći od 1.000 kilometara i ne samo da obavlja izviđačke misije, već može da ponese i do 300 kilograma borbenog tereta, poput protivtenkovskih raketa „Spajk“. Oba drona, i „Bajraktar” i „Hermes“, već su pokazala koliko su korisna na više ratišta u svetu.
Hrvatska namerava da nabavi i nemačke teške tenkove „Leopard“, u zamenu za jugoslovenske „M-84“ koji će biti isporučeni Ukrajini. Detalji tog posla još nisu poznati, niti kada bi „Leopardi” mogli da stignu u Hrvatsku. Srbija, za sada, nije „odgovorila“ na ovaj potez, izuzimajući nabavku pedesetak polovnih oklopnih vozila-točkaša „BTR-802“ od Mađarske. Međutim, treba imati u vidu da Srbija već ima brojne oklopno-mehanizovane jedinice, preostale još iz JNA, u vidu jugoslovenskih tenkova „M-842 i sovjetskih „T-72“.
Kao i dobar deo Evrope od početka rata u Ukrajini, i balkanske zemlje ubrzano nabavljaju moderno i skupo oružje. I rešavaju se starog, sovjetskog, koje je uglavnom završilo po ukrajinskim stepama. Ubrzano naoružavanje Evropa pravda bezbednosnim rizicima koje je ukrajinski rat doneo, a to je jedno od opravdanja koje se navodi i u Hrvatskoj, kao članici NATO.
Pored bezbednosnih rizika, spoljnih i unutrašnjih, stručnjaci navode još dva razloga za ovu svojevrsnu trku u naoružanju na Balkanu ‒ modernizaciju zastarelih armija i političke interese.
Zastarelo srpsko oružje nije završilo u Ukrajini, te je modernizacija vojnog sistema koji je već godinama uglavnom zastareo i daleko od savremenih tokova, razlog na koji upućuju i srpski, a i hrvatski analitičari.
Na to je ukazao i hrvatski ministar odbrane Ivan Anušić, najavljujući da se „neće stati sa modernizacijom“, jer „u Hrvatsku vojsku nije se ulagalo veoma, veoma dugo“.
„Kad toliko dugo zanemarujete oružane snage, onda imate obavezu da ih brzo i snažno opremate. Mi to upravo sada činimo“, rekao je Anušić. Hrvatski ministar odbrane, međutim, na skupu „Sigurnosni i geopolitički izazovi svjetskog poretka“, izneo je i drugačiju tezu, rekavši da je „Mađarska jednako opasna kao i Srbija“. On je na tom skupu kritikovao EU, koja je, kako je rekao, „trošila milijarde na električna vozila, taksije bez vozača, maslačke na livadi i ribe u reci“, a ništa za bezbednost, atomska skloništa, pa i oružje.
Međutim, Hrvatska kao članica NATO, ima i drugi razlog za nabavku oružja. Prema standardima Alijanse, nabavka oružja treba da čini 20 odsto ukupnog vojnog budžeta. Anušić kaže da je Hrvatska prešla tu granicu. Takođe, kao drugi NATO standard navodi se da u odbranu treba ulagati dva odsto ukupnog BDP-a države, a Anušić je pojasnio da će ta granica uskoro biti tri odsto „zbog geopolitike koja se oko nas nalazi“. Ako se zna da je ukupni BDP Hrvatske za 2023. godinu bio 82,7 milijardi dolara, ukoliko bi izdvajanja za vojsku bila tri odsto, oružane snage dobijale bi godišnje nešto manje od 2,5 milijarde dolara.
Srbija je vojno neutralna zemlja, pa nema obavezu da se u tom smislu uskladi sa standardima NATO ili neke druge vojne alijanse. Međutim, kao neutralna, u okruženju zemalja koje pripadaju NATO paktu, kao i u svetlu ubrzanog naoružavanja i transformacije kosovskih bezbednosnih snaga, što je jedan od ključnih bezbednosnih izazova pogotovo zbog nepredvidive politike prištinskog premijera Aljbina Kurtija ‒ ni Srbija ne zaostaje za ulaganjima, koja su veća nego ranijih godina.
U Zakonu o budžetu Srbije za 2025. godinu, koji je nedavno usvojen u Skupštini Srbije, predviđeno je da 2,5 odsto BDP-a bude izdvojeno za Vojsku Srbije. Ako se uzme u obzir da je, prema podacima za 2023, BDP Srbije bio oko 75,2 milijarde američkih dolara, to znači da bi Vojska Srbije mogla da dobije nešto manje od 1,9 milijardi dolara, odnosno više od dve milijarde, s obzirom na rast BDP-a u protekloj godini.
Međutim, i hrvatski i srpski vojni budžet daleko su manji, i procentualno i u ukupnom novcu, nego onaj nekadašnje Jugoslavije. SFRJ je, prema podacima koje su u hrvatskom vojno-naučnom časopisu Polemos u svom istraživanju objavili Simeon Kovačev, Zdenko Matijaščić i Josip Petrović, za vojni budžet izdvajala između 5,2 odsto ukupnog BDP-a Jugoslavije, koliko je bio 1989. godine i 22,8 odsto, koliko je vredeo 1952. godine, dok je trajala kriza odnosa sa Staljinovim Sovjetskim Savezom. U ukupnom novcu, SFRJ je 1989. za vojsku izdvajala 3,9 milijardi dolara, odnosno oko 10 milijardi dolara u današnjem novcu, kada se uračuna inflacija. Prema tome, Srbija i Hrvatska zajedno, ali i kada im se dodaju sve druge bivše republike SFRJ, ne bi mogle da dobace do vojnog budžeta nekadašnje Jugoslavije.
Prema računici vojnog analitičara Aleksandra Radića koju je iznela Balkanska bezbednosna mreža, bivše države SFRJ u narednoj godini potrošiće na vojne nabavke 1,8 milijardi evra. Najviše će novca dati Srbija, oko 971 milion evra. Na drugom mestu je Slovenija sa 305 miliona evra, a na trećem Hrvatska sa 245 miliona evra. Značajan izdatak za obe vojske, i srpsku i hrvatsku, moglo bi da bude i vraćanje redovnog vojnog roka, koje obe države najavljuju.
Volstrit džurnal: Prioriteti komunistički partije usložnjavaju planove za oporavak kineske ekonomije
Kako u svojoj analizi navodi britanska analitičarska kuća za oblast bezbednosti Grej dajnamiks, trka u naoružanju između Srbije i Hrvatske „destabilizuje region, ali to ne znači da će dve strane jedna protiv druge testirati svoje nove vojne sisteme“.
„Obe zemlje imaju zastarelu opremu još iz vremena Jugoslavije. Njeno osavremenjivanje je potez kojim se smanjuje ranjivost“, navodi se u toj analizi. Takođe, kako se dodaje, međunarodnoj zajednici nije u interesu da dođe do konflikta na Balkanu. Njihovi analitičari ukazuju i da, i pored novih nabavki oružja, ni Srbija ni Hrvatska nisu prekršile Sporazum o subregionalnoj kontroli naoružanja, donet zajedno sa Dejtonskim sporazumom 1995. godine. Prema tom sporazumu, strane imaju ograničen broj tehnike i ljudstva i međusobno se kontrolišu. I ne samo da ga nisu prekršile, nego nisu više ni blizu brojnosti koja je njime predviđena, čak ni kada se uzmu u obzir rezerve. Prema tom sporazumu, primera radi, Srbija može da ima 1.025 tenkova i 155 borbenih aviona, a sada je izuzetno daleko od toga (pogledaj tabelu).
Hrvatski vojni analitičari, pored modernizacije i usklađivanja sa NATO standardima, pominju i regionalni kontekst, u kom su, iako nema pravih bezbednosnih razloga, Srbija i Hrvatska u svojevrsnoj trci u naoružanju, kako je to nedavno izjavio Branimir Vidmarović, stručnjak za međunarodne odnose Univerziteta u Puli. Vidmarović je ukazao i da se vojni budžeti tih dveju država poslednjih godina povećavaju, a Srbija i Hrvatska se doživljavaju kao geopolitički suprotstavljene zemlje.
Britanska konsultantska kuća ukazuje i na treći razlog koji može da ima udela u trci u naoružavanju Srbije i Hrvatske, a to je unutrašnja politika.
„Kupovina oružja i modernizacija vojske izgledaju dobro na političkoj sceni, a političari u regionu to koriste da pokažu snagu. I to ne samo pokazujući svojim komšijama da imaju novo i sposobno oružje, već i da su nabavili nešto čime glasači mogu da se ponose“, ukazuje se u njihovoj analizi.
Na to je ranije za NIN ukazao i vojni analitičar Aleksandar Radić, koji je rekao da je jedan od velikih podstreka u kupovini naoružanja pitanje unutrašnje politike, odnosno raspoloženje javnog mnjenja. Pogotovo što su u obe zemlje na vlasti partije koje naginju desnoj strani ideološkog spektra, uz znatan prizvuk nacionalnog. A kada se uzme u obzir već višedecenijska netrpeljivost dve države, onda takvo nadgornjavanje sa onom drugom državom u vojnom smislu posebno godi velikom delu biračkog tela.
Izvor: NIN
