Piše: Vule Žurić
Nedavno je iz štampe izašla luksuzna, bogato ilustrovana monografija „Zoran Radmilović na radiju i televiziji“, koju su zajednički objavili RTS izdavaštvo i Narodno pozorište Timočke krajine „Zoran Radmilović“. Za ovo izdanje na Radmilovićevim saradnicima i savremenicima bilo je da pribeleže svoja sećanja na ovog neponovljivog „izvođača glumačkih radova“, na priređivaču knjige Marku Misirači je bilo da ta svedočanstva prikupi i znalački ih rasporedi između poglavlja posvećenih Radmilovićevim ulogama na televiziji i na radiju, a na nama je da celokupni sadržaj ove knjige pridružimo uspomeni na velikog, možda i najvećeg glumca kog smo imali, i još uvek ga imamo. Promocija ove monografije održaće se u petak 27. novembra u RTS Klubu u Svetogorskoj 1 u Beogradu.
Trideset i drugi Festival jugoslovenskog filma održan je u Puli od 20. do 27. jula 1985. godine. Te godine je, što u zvaničnoj selekciji, što u informativnom delu programa, u Pulskoj Areni i kinu „Beograd“ prikazano 27 domaćih filmova. Među njima su bili „Tajvanska kanasta“ Gorana Markovića, „Život je lep“ Bore Draškovića, „Jagode u grlu“ Srđana Karanovića, „Ovnovi i mamuti“ Filipa-Robara Dorina, „Horvatov izbor“ Eduarda Galića, „Nije lako s muškarcima“ Miše Vukobratovića, „Šest dana juna“ Dinka Tucakovića, „I to će proći“ Nenada Dizdarevića i… „Otac na službenom putu“ Emira Kusturice.
Troje od Šotrinih 500 glumaca: Zoran Radmilović, Bata Paskaljević i Milena Dravić
Distribucija domaćih i stranih filmova u jugoslovenskoj bioskopskoj mreži osamdesetih godina odvijala se tako da su novi filmovi prvo prikazivani u Beogradu i Zagrebu, a potom i u ostatku zemlje. Tako smo u Sarajevu uvek morali da se strpimo i po više meseci pre nego što kopija nekog od tadašnjih velikih svetskih hitova stigne do projektora jednog od desetak gradskih kina.
Kusturičinog „Oca na službenom putu“ producirao je sarajevski „Forum“, pa su Sarajlije novo remek-delo svoga sugrađanina imale priliku da vide već u kasno proleće 1985, odmah nakon što je film u Kanu ovenčan Zlatnom palmom. Tako sam, pre nego što je poslednje festivalske večeri prikazan u Pulskoj Areni, „Oca na službenom putu“ već bio video četiri puta!
Tuga, ćutanje i aplauz
Nisam, međutim, bio jedini koji je priču o mesečarenju Malika Malkoča već znao napamet, jer sam u Puli boravio sa još tridesetak sarajevskih filmofila, članova filmskog kluba „Riječi mladih“, koji je vodio filmski kritičar Duško Dimitrovski.
Projekcija „Oca“ je počela i ubrzo je na red došla scena u kojoj Mira Furlan i Zoran Radmilović iz tek sletelog aviona mašu statistima na aero-mitingu i gledaocima u Pulskoj Areni. Zoran Radmilović na glavi nosi avijatičarsku kapu i avijatičarske naočare, pa se u prvi mah nije moglo znati o kom glumcu se radi.
Mi koji smo „Oca“ već gledali nismo čekali da se iza kape i naočara pojavi njegovo blagonasmešeno, brkato lice, već smo počeli da aplaudiramo čim su se on i Mira Furlan pojavili na platnu. Ubrzo je i ostalim gledaocima postalo jasno ko je posredi, pa se Arenom prolomio gromoglasan aplauz kojim je još jednom odata počast velikom glumcu.
Vest o Radmilovićevoj smrti saopštena je publici na samom početku druge festivalske večeri. Istoga dana kad i Radmilović, u Beogradu je preminuo Aleksandar Vučo. Tako je minut ćutanja koji je zavladao Pulskom Arenom bio posvećen i odavanju pošte jednom od pripadnika kruga beogradskih nadrealista. Ali dok se smrt autora pesme „Zarni vlač“ prihvatala kao prirodni kraj jednog od mnogih sličnih života, odlazak velikog glumca je doživljen kao lična tragedija.
U leto 1984. godine ostali smo bez Duška Radovića, a onda nam je oduzet i Zoran Radmilović. Otuda se u Pulskoj Areni te večeri ćutalo i zbog osećanja da smo učesnici i svedoci okončanja jedne epohe čiji ćemo značaj i veličinu razumeti nešto kasnije.
A tek nekoliko dana potom, na tom istom mestu će se tokom projekcije filma „Otac na službenom putu“ prolomiti dugotrajan aplauz kojim je otpočeo novi život velikoga glumca čije nas uloge evo do danas oplemenjuju tom neponovljivom a jednostavnom, radmilovićevskom čovečnošću.
Sa rediteljkom Azrom Ćemalović i decom glumcima dramske grupe Radio Beograda, Radio drama „Leteći dečak“, 1974.
Zoran Radmilović u našim životima
Upravo se zbog toga svako novo emitovanje televizijskih emisija i radijskih programa u kojima se pojavljuje ili čuje Zoran Radmilović nikako ne može nazvati reprizom. Među gledaocima i slušaocima uvek će se naći neko ko se sa njegovim stvaralačkim genijem susreće prvi put, dok će svi ostali dobiti priliku da još jednom prisustvuju istinskoj svetkovini neukrotivog, a opet tako nežnog i zaštitničkog duha.
Vremenom je svako od nas sastavio svojevrsni atlas mapa prisustva Zorana Radmilovića u našim životima. Na njima se najčešće nailazi na ko zna koje po redu gledanje snimaka predstava „Kralj Ibi“, „Radovan Treći“ i „Korešpodencija“, te televizijskih igranih serija „Priče iz majstorske radionice“, „Više od igre“ i „Priče iz Nepričave“ (koja se trenutno emituje svake srede ujutru na Drugom programu RTS-a).
Sem albuma pokretnih slika, tu su i knjige posvećene Zoranu Radmiloviću. Pisali su ih teatrolozi, novinari, glumci, njegova kćerka Ana, a pod naslovom „Zalažem se za laž“ pre petnaestak godina objavljena je zbirka Radmilovićevih zapisa.
Od danas smo u prilici da na jednom mestu sagledamo celokupan TV i radijski opus Zorana Radmilovića, jer je u izdanju RTS Izdavaštva i Narodnog pozorišta Timočke krajine „Zoran Radmilović“ objavljena knjiga „Zoran Radmilović na radiju i televiziji“.
Novi prilozi
Da je Marko Misirača, pozorišni reditelj i autor nekoliko vrednih knjiga posvećenih radiju, televiziji i glumcima, samo detaljno popisao sve televizijske i radijske emisije u kojima je učestvovao Radmilović, to bi već bilo i više nego dovoljno. Ali ova knjiga je pre svega lepa!
Poglavlja su ilustrovana mnoštvom fotografija i snabdevena QR kodovima čijim očitavanjem možemo gledati inserte iz pojedinih televizijskih programa, prilog posvećen uručivanju Dobričinog prstena Zoranu Radmiloviću, te slušati niz vrednih radio-drama, kao i jednu epizodu radio-serije „Jovanovići“.
Od svih ovih priloga svako od nas će biti u prilici da sklopi svoju knjigu gledalačkih i slušalačkih sećanja na glumca koji je, kako je napisao reditelj Stanko Crnobrnja, uz Čkalju, Miju Aleksića i Milana Gutovića u našoj sredini ostavio sjajan trag čiji se doprinos može smatrati vrhunskom kulturnom vrednošću.
Misirača se potrudio da u dnevnim novinama, časopisima i knjigama pronađe tekstove koji se odnose na skoro svaku televizijsku dramu ili seriju u kojoj je Zoran Radmilović glumio, pa smo uz priču o sazrevanju i svakodnevnom radu velikog glumca dobili i svojevrsnu hroniku prisustva i značaja kulture u jugoslovenskoj javnosti onoga vremena.
Ovom iscrpno dokumentovanom katalogu uloga koje je Zoran Radmilović ostvario na televiziji i na radiju pridodati su i zapisi nekih njegovih saradnika, a potom sledi memoarski zapis njegove sestre Mirjane Vicković i tekst Radmile Stanković „Ko je bio Zoran Radmilović“.
Emisija o monografiji „Zoran Radmilović na radiju i televiziji“
Razgovori s glumcem
Među silnom literaturom po kojoj je Misirača tragao i za naizgled nevažnim sitnicama koje upotpunjuju ovaj svojevrsni vremeplovski mozaik izdvaja se knjiga razgovora Feliksa Pašića sa Zoranom Radmilovićem, koja je objavljena punih deset godina nakon glumčeve smrti.
Iako se najvećim delom odnose na Radmilovićeva razmišljanja o pozorištu, ovi zapisi razgovora vođenih u više navrata od 1979. do 1984. predstavljaju dragoceno svedočanstvo s one strane ogledala jedne osetljive i do kraja izgrađene poetike velikog umetnika, koju je on nazivao ludiranje.
Radmilović na nekoliko mesta pominje i svoj rad u, kako se to danas kaže, elektronskim medijima, a na Pašićevo pitanje da li voli da igra na televiziji odgovara:
„I na televiziji – ma koliko je grdimo, to je već postala prosto jedna manija – ima mogućnosti da se zaigra nešto pravo – tu i tamo…“
Na jednom drugom mestu, kada govori o podršci koju mu pružaju roditelji, Radmilović kaže kako je majka doživljavala njegovu glumu: „Sve što ja uradim, to je najbolje na svetu, tako da čak moram da je ubeđujem da to ne valja ništa“.
„Ona me uglavnom gleda na televiziji, i onda joj ja sâm kažem: Ne valja to ništa, to je glupo, prazno… Kaže: Ne, ne ne… Da, da, da – kaže – jeste, ali ti si bio odličan.“
I mi ne možemo a da se ne složimo sa Ljubicom Radmilović, iako je njen sin, na samom početku knjige Feliksa Pašića „Razgovori sa Zoranom“, u svome „Pismu jačem“, rekao:
„I eto, ja od ovoga trenutka ne strepim više. Ne plašim se svojih pretpostavljenih, svojih roditelja, svojih Sizova, svojih načelnika, direktora, svojih kritičara, svojih sudija, svojih ocenjivača, potcenjivača, precenjivača. Jednostavno, nije mi više stalo! Valja mi verovati na reč, kad već ja sâm sebi ne verujem. Pa zato, neka se nose strukture; neka se nose pretpostavljeni, prečesto sam ih uhvatio u laži a da nisu ni trepnuli na to; neka se nose Sizovi, njima je bolje bez nas; neka se nose kritičari, sudije, ocenjivači i drugi, oni ionako mrze to što rade, oni ionako nemaju mnogo vremena, obaveštenosti i stručnosti za taj moj smešni poslić što se zove pozorište, taj skrajnuti fenomen koji sebi skromno prisvaja naziv jedne od najstarijih kulturnih disciplina tokom milenijuma. Neka se nose, potom, telefoni (mnoga predstava je skinuta baš telefonom); neka se nosi TV, skupa mi je pretplata i gubi mi se boja; i Radio (još uvek ne mogu da verujem da nema malih ljudi unutra), i novine, jer me plaše kao umetnika i kao čoveka. Neka se nose…“
Tihi odlazak
Nekome će se učiniti da su ove reči izašle iz usta Radovana Trećeg, ali registar u kome se Radmilović ovde kreće pre naginje ka njegovim monolozima iz emisije „Petkom u 22“. Te tekstove je pisao Brana Crnčević, a emisiju je pod uredništvom Zore Korać režirao Stanko Crnobrnja. O tom iskustvu u knjizi „Zoran Radmilović na radiju i televiziji“ Crnobrnja je zapisao i ovo:
„Mi smo želeli da stvorimo jasan lik satiričnog komentatora koji će moći da upečatljivo i verodostojno dotakne i najočiglednije ali i najskrivenije ‘pojave’ u našoj, tada socijalističkoj, stvarnosti. Taj lik namenili smo Zoranu. On ga je sa velikim zadovoljstvom prihvatio. U njemu se, tokom trajanja serije, pojavio više od sto pedeset puta. I svaki put je bio autentičan i – verodostojan.“
„Zoran je“, nastavlja Crnobrnja, „tada već bio bard i tako smo se svi prema njemu ophodili. Kada je shvatio da se, zbog teške bolesti, približava svom kraju, dobio je, uz istovremenu ozbiljnost i urnebesnu duhovitost, i dodatnu dimenziju trpljenja i trpeljivosti. I to je, majstorski uklopio u svoj lik koji je, ponekad, dosezao do najtananijih emocija svih nas a siguran sam i brojnih gledalaca. Bolest ga je odvojila od nas. Otišao je tiho, bez drame. Samo su njegove prodorne i uvek razigrane oči poprimile blagu patinu sete.“
Poslednja uloga
O tim poslednjim danima Zorana Radmilovića potresno, a opet suzdržano dokumentaristički piše dugogodišnji ton-majstor i dizajner zvuka u Radio Beogradu Zoran Jerković.
U proleće 1985. bilo je planirano da u okviru Radionice zvuka bude realizovana radio-drama „Urlik uma“, u kojoj će Zoran Radmilović govoriti stihove Alena Ginzberga.
Jerković se priseća da je Zoran Radmilović iz bolnice izašao 15-16. maja, a da je radio-drama snimana 23. maja. Beleži i da radio-drama „Urlik uma“ traje 43 minuta i 15 sekundi, a 36-37 minuta Radmilović govori poeziju.
Nakon što je snimanje završeno, Zoran Radmilović je zamolio Jerkovića da presluša šta su snimili:
„Pustimo mu traku, ja mu kažem: ‘Ako budeš hteo nešto da zaustavim, da vratim, kaži…’
Odslušao je ceo snimak i rekao: ‘Dobro je, ali nisam zadovoljan. Vrati traku na početak, brišemo i idemo još jedanput.’
Krenuli smo da snimamo sve ispočetka. Malo mi je nelagodno da to sada kažem… Kada smo završili to drugo snimanje, shvatio sam, Zoran je znao da mu je to poslednja uloga i hteo je da mu to bude vrh. Nisam, kao što mi je tražio, obrisao tu verziju. Imam je sačuvanu… Druga verzija otišla je u konačnu dramu… Ne znam kad je tačno drama emitovana, ali dosta pouzdano znam da je to bilo pre Zoranove smrti. Radio drama ‘Urlik uma’ Alena Ginzberga je poslednja uloga Zorana Radmilovića.“
Na saradnicima Zorana Radmilovića bilo je da pribeleže svoja sećanja na zajednički rad. Na Marku Misirači je bilo da ta svedočanstva prikupi i rasporedi ih između poglavlja posvećenih Radmilovićevim ulogama na televiziji i na radiju. Na nama je da celokupni sadržaj ove knjige pridružimo uspomeni na velikog, možda i najvećeg glumca kog smo imali, i još uvek ga imamo.
U jednom od razgovora sa Feliksom Pašićem, odgovarajući na konstataciju jedne mlade glumice kako u „Ateljeu 212“ ne može da se živi od uspomena starijih kolega, Zoran Radmilović je rekao:
„Da, jest. To su dugogodišnje i strahovito jake uspomene. Nema šta da se lažemo: to su stvarno tvrde, čvrste uspomene, i praviti se da ih nema, ne govoriti o njima, ne bi bilo lepo.“
Knjiga „Zoran Radmilović na radiju i televiziji“ se odmah po izlasku iz štampe pretvorila u još jednu strahovito jaku uspomenu na Zorana Radmilovića.
I baš neka je. Jer da je ikako drugačije, ne bi bilo lepo.
Izvor: RTS OKO
