Пише: Небојша Поповић
Петродолар настао је 1974. године као плод стратешког договора америчког предсједника Ричарда Никсона са краљем Саудијске Арабије, Фајсалом бин Абдулазис Ал Саудом, да се саудијска нафта убудуће има продавати на свјетском тржишту искључиво у америчким доларима, у замјену за безбједносне гаранције САД.
Циљ читаве операције био је да се долар намјесто злата постави у центар глобалног монетарног система. Колико је то било важно за Америку свједочи писмо послато наредне 1975. године, од стране предсједника Џералда Форда канцелару Хелмуту Шмиту, са захтјевом да Њемачка буде кооперативна у сваколиком обуздавању тенденција да се „злато поново постави у центар система“.
Осим логичног исхода да долар постане кључна резервна свјетска валута и обавезно средство за све који желе набавити нафту, битна последица договора из 1974. је била да земље Залива које су извознице нафте, убрзо почну да енормне количине тако стечених долара улажу у акције, обвезнице и друге финансијске инструменте кроз америчке банке и инвестиционе фондове.
Петродолар је омогућио Вашингтону да сопствену валуту претвори у практично главни извозни производ, уз штампање незамисливих количина долара без инфлаторних последица на домаћем тржишту. Ријеч је о економској полузи моћи какву ниједна сила није уживала кроз историју.
Но да ли се томе сада ближи крај главно је питање за стратеге и државнике широм свијета.
Иранска клопка
По свему судећи САД су непромишљеним започињањем рата против Техерана упале у нешто што би се могло окарактерисати као – „Иранска клопка“. Тачне су оцјене које стижу са свих страна да је војни одговор Ирана на напад САД и Израела добро припремљен, снажан и асиметричан, али чини се да се та асиметричност управо највише огледа у економској сфери. И то кроз два кључна аспекта:
Вашингтон је Заливским монархијама 1974. гарантовао безбједност у замјену за „услугу“ да се нафта продаје у доларима. Нажалост по САД, ту илузију је Иран распршио већ у првих 48 сата рата против Америке и Израела, када је са великом убједљивошћу показао да Вашингтон не може да их заштити.
Иран је за само пар дана разорио све америчке базе у Заливу. Једина која је остала нетакнута у том дијелу свијета је она највећа – Инџирлик у Турској. Али прије него што кренемо набрајати многе разлоге због којих Иран и Турска избјегавају међусобну конфронтацију, сјетимо се такође да Турска није земља произвођач нафте, па тиме ни дио архитектуре петродолара.
Што значи да Иран у том смислу није имао стратешки разлог да у своје мете уврсти и Инџирлик. Са друге стране, трке „Формуле 1“ у Бахреину и Катару су отказане, док Дубаји гори… Нафтна поља и инсталације Саудијске Арабије и осталих земаља Залива такође су препуштене на милост и немилост Техерану. САД просто нису у стању да заштите своје савезнике.
Други кључни разлог, који се директно наслања на први, је околност блокаде Ормушког мореуза. Ситуација је тренутно таква да можете посједовати све доларе овог свијета, али нафту из Залива нећете добити. А ако лијепо замолите Иран, можда и хоћете под условом да је плаћате у јуанима и да се декларишете као противник Америке и Израела.
Дакле, Иран је асиметрично ударио на двије кључне компоненте петродолара, а то су – безбједност Заливских земаља и само плаћање у доларима. Како год и када год да се актуелни рат заврши, то су чињенице које ће неповратно промијенити не само Блиски исток већ и глобални економски поредак. Саму штету коју ће претрпјети америчка империја биће тешко сагледавати и самјеравати.
