Пише: Елис Бекташ
Дејтонска изјава предсједника Црне Горе Јакова Милатовића да је рат у Босни и Херцеговини био грађански изазвала је лавину осуда и огорчених реакција, не само у политичком Сарајеву већ и у самој Црној Гори, превасходно међу политичким и активистичким структурама које његују легат Мила Ђукановића.
Пословично склоном брзоплетим и нетактичним изјавама, Милатовићу се овај пут мора дати за право, барем дјеломично. Дјеломично не зато што није у праву већ зато што он и даље прибјегава симплификацијама и говорењу под агендашким императивом. То што је овај пут успио да накљуца пола зрна, то није никаква гаранција да ће сутра накљуцати и другу половину или чак читаво зрно.
Да би се рат у Босни и Херцеговини могао квалификативно одредити потребно је прво сагледати његову природу, а да би се она сагледала нужно је разумјети неколико битно одређујућих момената. Прво, тај рат није аутономни и самостојећи историјски феномен, већ је ријеч о конфликту у оквиру већег сукоба, дакле грађанског рата за распад Југославије или грађанског рата за југословенско наслијеђе.
Друго, ни више од три деценије након његовог избијања немогуће је консензусно утврдити када је тај рат тачно почео. То је разумљиво јер је Босна и Херцеговина у рат ушла поступно, као по некаквом сценарију. Треће, рат у Босни и Херцеговини не започињу супротстављене стране од којих је једна на власти а друга у опозицији већ га започињу коалициони партнери у власти који су заједно ушли у институције система и у њима одмах започели копати свако своје бункере и траншеје.
Четврто, заступници тезе о агресији своје убјеђење граде на закључцима Бадинтерове комисије, дакле на једном вулгарном и механицистичком приступу правним, политичким и историјским феноменима и процесима, а уз то је позивање на стајалишта те комисије недопустиво селективно. Наиме, према комисијским закључцима, утврђени су прецизни датуми за сецесију појединих југословенских република, али комисија се није бавила легалношћу референдумских процеса којима је сецесија потврђена. Поред тога, референдум у Босни и Херцеговини није уважио први закључак комисије, онај који говори о нужности да се сва питања сецесије рјешавају уз поштивање начела правичности и уз поштивање темељних људских права, права народа и националних мањина.
Прва борбена дејства у Босни и Херцеговини изводе се још 1991. године, као екстензија грађанског рата у сусједној Хрватској. До интензивирања борби долази у прољеће наредне године, када ЈНА de facto више не постоји и када се дјеловање њених остатака своди на обезбјеђење повлачења односно на стављање ефектива затечених на територији Босне и Херцеговине под команду Пала.
Рат који се разбуктава супстанцијално је грађански и ту његову квалификацију не дерогира ни чињеница укључености Београда и Загреба у борбена, али и политичка збивања у Босни и Херцеговини. Таква ситуација га смјешта у категорију „нових ратова“, како их дефинише британска професорица Мери Калдор, односно ратова који у себи сједињују атрибуције и грађанских и међудржавних и који се умјесто у име идеологије воде у име идентитета и у којима учествују различите комбинације државних и парадржавних, односно паравојних и параполицијских снага. Поред тога, Сумантра Босе, индијски професор са лондонском адресом, указује да, упркос учешћу екстерних војних и политичких снага, не постоји никаква препрека означавању рата у Босни и Херцеговини грађанском атрибуцијом јер је он доминантно вођен између домицилних група.
Због свега тога тај рат није ништа мање трагичан. Напротив. Он јесте потпомогнут споља, али је сазрио изнутра и нипошто се, без изневјеравања чињеничности, не може говорити о униполарној расподјели кривице. За боље разумијевање недовољно освијетљене улоге званичног Сарајева и његове одговорности за рат читаоца упућујем на књигу Алија Изетбеговић и рат у Босни и Херцеговини из пера Дражена Пехара.
У тај рат биле су уплетене војне и политичке структуре сусједних држава. Да, било је прекограничних напада, логистике, официра, добровољаца, интереса. Али оно што се збивало унутар граница Босне и Херцеговине — у њеним селима и градовима, на њеним планинама — то је био рат између грађана исте земље који су ту земљу доживљавали на различите начине. Тај је рат вођен дуж линија идентитета, страха и накарадних, митоманских наратива.
Зато би грађанску компоненту било лакше одрећи Америчком грађанском рату него оном у Босни и Херцеговини, јер је овај први вођен између држава са засебним државноправним устројем, повезаних релативно лабавом савезном влашћу, док је овај потоњи вођен између партија у једној држави у историјском тренутку ком те партије нису биле дорасле.
Зашто подсјећање на грађанску природу рата у Босни и Херцеговини толико смета? Одговор на то питање није једноставан и једнозначан. Прије свега, то подсјећање ремети наративну удобност и поткопава успостављене пропагандне наративе по којима је тај рат манихејски сукоб добра и зла. Прихватање чињенице грађанског рата захтијева да свако погледа у своје двориште, њено одбацивање омогућава да се као искључиви кривци истурају Београд, Загреб, Москва, Вашингтон, Ватикан, Техеран… А то је неупоредиво лакше него погледати у зрцало.
Зато се у Сарајеву, али и другдје, теза о агресији и међудржавном рату брани као светиња и као табу. Али светиње и табуи који почивају на порицању стварности не воде помирењу. Они воде ка statusu quo, а тај статус убија Босну и Херцеговину тише и сигурније од било ког непријатеља.
Постоји заблуда да прихватање грађанског карактера рата слаби аргументе за преживљавање Босне и Херцеговине и та је заблуда дубоко опасна. Она почива на убјеђењу политичког Сарајева да је оно примогенитури власник Босне и Херцеговине и да једино његова визура те државе има легитимитет.
Политичко Сарајево већ три деценије није способно разумјети да држава која се одржава искључиво митом о властитој невиности, а притом не постоји у стварности већ искључиво као халуцинација и холограмска пројекција, није држава већ политизована траума без капацитета за ревитализацију.
Зато је прихватање грађанског карактера рата у Босни и Херцеговини conditio sine qua non политичког преживљавања Босне и Херцеговине. Наравно, то није једини нужни услов, уз њега се мора прихватити да та земља припада свим њеним житељима а не само онима који на њу полажу сумњива, на миту и пропаганди узгојена историјска права.
Аргументација којом политичко Сарајево одбацује квалификацију грађанског рата не почива на логичкој и појмовној конзистенцији већ је она плод искључиво политике и пропаганде, али и страха и психотичног бијега од стварности. Да би спријечило преиспитивање прошлости, да би се заштитило од некаквог изједначавања кривице, ма шта то значило , политичко Сарајево одбацује будућност а скупа с њом одбацује и рационалност.
Но ако се такво понашање политичког Сарајева још и може донекле разумјети, остаје нејасно шта, дођавола, у протежирању тезе о агресији и међудржавном рату раде околни политичари, медијски радници и активисти, попут Бобана Батрићевића са црногорске АнтенеМ. Његово патетично кењкање, за које он вјерује да је правдољубиво, уствари је само лешинарско настојање да се очува вјера у супериорност властите етичке позиције при чему та етичност није плод чинодејствовања и промишљања већ је она, као и теза о агресији и међудржавном рату, плод утилитарне пропаганде и својеврсног психотичног погледа на стварност.
Батрићевићево навијачко подврискивање и увођење сладуњавих морализаторских категорија у игру не чини корист никоме у Босни и Херцеговини, поготово не жртвама рата у њој и њеним будућим нараштајима. Напротив, то је лешинарско кокодакање и покушај да се траума сусједне земље искористи као барикада у унутарцрногорским политичким и идеолошким обрачунима.
Уосталом, Батрићевић је, баш као и политичко Сарајево, неспособан да схвати како је инсистирање на тези о агресији и међудржавном рату само утирање пута за неки нови рат док је прихватање стварности, унутар које је рат у Босни и Херцеговини чињенично био и грађански, пут којим се може стићи до подношљиве будућности.
