Пише: Небојша Јеврић
У селу, како од милоште зовемо Блок (ни западни ни источни, већ Блок 45), све се зна.
Само кучкари морају да прошетају своје љубимце. Има ту пудлица у капутићима, има олињалих рундовчина о којима се нико не брине, свакакве расе и пасмине има у Блоку.
Кафићи у старом тржном центру, памперс барови – све затворено. Сплавови на Сави затворени.
Не пада снијег да покрије бријег, већ да зверац траг свој покаже.
А помешали се трагови.
Откад сам почео да пишем ноћу, сви се љуте на мене. На јутарњу прозивку стижем у подне.
Залуду правдање.
Нарочито је љут књижевник Драго Ковијанић који устаје у пет, а у кафану стиже заједно са Пиколом, у седам.
Док ја дођем, прође пола дана.
Залуду прича кад нема ко то да забележи. Да у новине утури.
У природна богатства једног краја спадају и писци, сликари, глумци.
Ту је комшија Зафир Хаџиманов, ту сликар Младен Млађовић.
Нема више Драга Чуме, Болета Стошића, сликара Пиркета и Чворка.
Насред села у тржном центру „Ењуб“ главна и највећа кафана „Аркадија“. Цене пензионерске. Храна пристојна и не превише скупа. Права „градска кафана“ са делом за ручавање.
Седим са тројицом прогнаника са Косова и миритамо о крупним политичким темама. Милутин, пилот, са нама. Један је сликар Илија, други филозоф и писац Драго Ковијанић, кум Милић којег сви зовемо кумом иако је само Драгу кум. Рушимо и стварамо државе, фингирамо нуклеарне ратове, причамо о Његошу и Косову.
Драго је прешао осамдесету, али вињак пије барабар са осталима.
Велики је познавалац Његоша и написао је књиге о Достојевском, Шекспиру, Добрици. Воли „мудросне цитате“.
Која год тема се почне, узима банку и гађа те директно Шекспиром, Његошем.
„Његош каже: ’Ал тирјанству стати ногом за врат, довести га познанију права, то је људска дужност најсветија.’“
О живим бесмртницима који „не знају да ће бити ручак гада пузећега“.
Тешко је у таквом друштву добит банку, нарочито после пете туре.
А није ни упутно, не ваља старијима у реч упадати.
„Требало би да сваки дневник почиње сликом онога што руши крст са цркве“, каже Драго.
Треба, слажемо се и ми; али како Бујкету срце камено отоплити!
„И захвалити Албанцима што су подигли споменик великом српском јунаку и православцу, Скендербегу – у Приштини и Тирани, који је сахрањен у порти православне цркве, а отац и стриц му сахрањени на Хиландару“, разавија мисао. И то да се слика! То да слика телевизија. Снимили су Руси филм о Скендербегу. Пола сале је напустило биоскоп у Пећи кад су га видели како пали свећу и љуби икону. Изашли Албанци“, додаје кум. „Тај филм, одломак из филма, да се приказује!“
Упијају у себе ракију и сећају се Пећи. И мени, уз малиганска испарења, зајезери суза за стрицем Милошем Јеврићем, ауто-механичаром из Пећи, којег су отели Арбанаси. Који никад није пронађен. Сетим се велике песникиње Даринке Јеврић која није хтела са Косова да оде. И њених звона дечанских.
„Зар је моја глава скупља од главе неке монахиње из Девича?“, рекла је кад су јој предложили да бежи.
Довде се чују крици из Жуте куће.
Сећа се и Милутин свог ратовања по Косову и љуби Драга у чело. „Види се шта је стари војнодржавни човек!“
Драго рецитује на турском речи које је прибележио Григорије Божовић: „Арнаут олан, адам олмаз; олур седај акишмаз; јакиш седа, јашалмаз!“ У преводу: „Арнаут није човек; ако је и човек, не приличи му; а ако му и приличи, не траје му дуго.“
„Тоо, Драго! То сваку ноћ на телевизији!“ Одушевљење је опште.
Само конобар није одушевљен. Без обзира на то што се за асталом седма тура пије. Конобар је просед. Висок. Бољу је судбину заслужио. „Да није нас, свијет не би знао да има гордијех конобара“, рекао је песник. Да му понудиш место у влади, питао би: где сте били до сада?
Драго се стално љути на конобаре и жене које носе панталоне. Као дечак, у Пећи, волео је да слуша приче своје бабе која је била ћерка ровачког барјактара. Рођена десет година после Његошеве смрти. Барјактар је доносио одсечене главе турске да ђеца котурну. Да обвикну на љуте бојеве са Турцима. До распада Југославије Драго је био високи функционер.
Завејала зима. Као да смо у Сибиру.
Драго наздравља Ким ил Сунговим ракетама.
Сви су спремни да у рат крену.
Ово би требало неком од саветника да се каже.
Ја добијам задатак да закључке Врховног савета одбране Блока 45 дотурим на увид јавности. У млађега поговора нема.
Само што врата стално заборављају да затворе. Али шта је за Србина рат према промаји!
Извор: Експрес.нет
