Пише: Ђуро Радосавовић
Свака генерација има свој проблем. Свака генерација се против нечега бори. Репресије, правила, системи, војска, образовни систем, неправде разне, све су то поводи. Ко жели да се бори против неправде, има је на претек. Има против чега да се бори. “Another brick in the wall“, “Дјеца са станице Зоо“, “American History X“, “Hair“, “Јутро ће променити све“, “La Haine“, “This is England“, “Сиви дом“, све су то лекције, све је то неко прошао већ.
Али кад у сред Подгорице четири момка изгазе једног који ни крив ни дужан лежи на поду, кад му изломе вилицу и лобању, ту онда нешто није у реду. Ту нема ни одбране, ни чојства и јунаштва па ни оног одвратног “не да на себе“. То је нелијечена фрустрација, то није неваспитање, то је погрешно намјенско васпитање. То није пут у ЕУ, то је тотални пад и пропаст једне будућности.
Јер, да је један фрустрирани младић напао другог, то може да буде инцидент, али кад четворица газе једног, онда је то правило, ту је неки шаблон који постоји. Ако се на такве ствари зажмури, ако ико од породица покуша да пронађе оправдање или изговор за такво понашање, онда спаса нема.
Поента јесте у тражењу кривца, јер родитељи су узори, они су корективни фактор макар до 18 године, они су хранили то дијете не само храном него и идејама и свјетоназорима за будућност. Ако не могу да га контролишу, постоје институције за такву фрустрирану омладину.
Мреже нису криве. Оне доприносе, али мреже акумулирају бијес и алгоритам храни онога ко буљи у екран, али све под условом да дијете нон-стоп гледа у екран јер родитељи имају преча посла. Ако родитељ не контролише и не прати чим се дијете на мрежама храни, то је обострана одговорност. Ако дијете гледа борбе паса, туче, малтретирање других, сигурно неће израсти у особу која је толерантна и отвореног ума.
Познајем кошаркашког тренера који води дјецу на екскурзије и кампове, свједочио ми је о понашању дјеце кад им се одузму телефони. Ненаучени на комуникацију, убрзо почну међу собом да се туку. Јер то је њихов примарни порив и одговор на страх и несналажење ван виртуелног свијета. Телефони и мреже нису зло, поента је у употреби. Телефони и мреже могу бити извор креативности и комуникације, а не само мржње и фрустрације. Али дјецу треба учити, подизати, “нивити“, а не пустити да се сами подижу или још горе, дати им примјер како се постаје олош, па да само кликну copy-paste.
У Београду је изречена казна родитељима дјечака који је побио дјецу и чувара у школи Рибникар. Они су дебело одговорни, то је и потврђено. Случај у Подгорици треба третирати слично, неупоредиви су у смислу жртава и одјека, али превенција је важна.
Ако се реагује на вријеме превенираће се да та 4 дјечака сјутра не постану четири човјека који туку жене, малтретирају колеге, неког газе, рекетирају, дилују или убијају.
За родитеље који не знају, постоје: спорт, друштвено корисни рад, планинарење, музика, филм, плес, књижевност, а постоји и љубав, колико год им та ријеч звучала чудно, али да, постоји љубав и она је врло често коријен проблема. Мањак љубави. На све стране.
Зато јер нема љубави, и даље имамо на улици наш “Сиви дом 2.0“.
Извор: РТЦГ
