Пише: Небојша Јеврић
Моја газдарица Кајсија Мајкић избаци ме из стана; три месеца нисам платио кирију.
Кад сам синоћ касно дошао кући, нађем ствари испред врата, а браву промењену. Ствари одвучем у подрум и покријем картонима. Није ту ни било много ствари: једна торба „адидас“ спортска са прљавим вешом и писаћа раздрндана ТБМ машина. Откотрљам се према Железничкој станици, у чекаоницу другог разреда. Падала је тешка, ситна киша. Ципеле мокре, хладно ми, а при том гладан.
Пред зору, из чекаонице која је смрдела на зној, на повраћање, на урин мене и још четворицу Цигана избаце органи гоњења. Сви који нисмо имали карте морали смо напоље. Кренем према Каменичкој 5, у стан песника Александра Секулића. Одатле ме сигурно неће избацити. Успут, од путника који су чекали први јутарњи трамвај ужицам цигару и седнем на влажну клупу. Увлачим дим дубоко у себе. Више ми није било хладно. Више нисам био гладан.
„Добро јутро“, рекао сам службеници банке која, журећи, гризе пирошку и успут поправља размазану шминку. Она ме уплашено погледа и убрза кораке.
„Боже, госпођице“, викнем за њом. И почнем да се смејем. Било ми је све смешно у СФРЈ.
Угледам човека без ноге са месинганим штакама: прелазио је улицу свих шест трака и псовао: Ћопица Циганин; одлично сам га познавао. Стари штајгер ме нуди флашом из штека и, док седимо на клупици у Пицином парку, полако свиће дан. Рецитујем му песму коју сам у пијана јутрења умотворио: „И опет пијана долази зора, Прљаво и ружно јутро свиће. Сунцесунце, милу ти мајку, силази овамо да платиш пиће!“
Цига ме са одобравањем слуша и додаје флашу са ракијом. Спава ми се, али се не дам. Хладно ми и дрхтим.
Пењем се уз Каменичку ка Александрији, гајби Аце Секулића. На дну Каменичке, седам пута звоним на врата. Четири пута дуго и три пута кратко. То је шифра.
Ко је не зна, остане на улици. Невоља је што се шифра стално мења. Добро је. Нису је променили.
Отварају ми врата и увлаче унутра. Овде од грејања нема ништа, али бар не пада киша. У полумраку разазнајем лица.
Сипају ми ракију у шољу од млека, огрћу јорганом, трљају руке.
Заборавили су да купе свећу.
Заборавили су да плате струју.
Заборавили су они; али њих нису заборавили.
Унутра је довољно светлости. Свањива. Већ је дан, а лаку ноћ. Виде се, али ја никог не видим.
Молим их да ме пусте напоље. Кажем да ми је напољу остала глава. Не могу да седим са њима док ми се глава смрзава напољу! Они се смеју и показују на лустер.
Тамо, уместо лустера, смањена на величину песнице, везана косом љуља се моја глава. Неко је из ње извадио кости. Зато се тако смањила. Ускоро се отварају банке. Ићи ћемо да подигнемо лову. Срешћемо неког, нешто. Нешто ће се десити. Само да сване!
Кад затворе „Бели град“, они се котрљају Каменичком до броја 5, до Александрије.
Они су славни писци.
Они су славни сликари.
Успут покупе још понеког. Неког падобранца који им се прикључи, па се навади. Било је ту лажних свештеника, лажних директора, превараната који нису имали где да ноће. Све их је у дом свој примао Александар Секулић, Александар Срце. За све буде места.
„Имамо, имамо, ми увек имамо ђанге, репу, паре,“ каже Амброзије, „дају нам мало пара као деци и ми задовољни. Што је најгоре од свега.“
Амброзије се буди.
Прича сам са собом: „Никако да дођем себи“, каже; а онда се лупа шаком о чело: „А и шта ћеш код будале.“
„Зашто нисте платили струју?“, питам.
„Заборавили, заборавили.“
Стрикане будим и препознајем. На пламену „бриона“ Тошо Терзић кува кафу.
Милисав Крсмановић је уредник „Песничких новина“. Опасно појило су биле те „Песничке новине“. Песници су уместо хонорара добијали четири флаше клеке. Често су књижевне вечери трајале више дана. Налазиле су се у Кући Ђуре Јакшића у Скадарлији. Никако шољу до уста да принесу.
Господин Срце, велики дечак Александро, огрће ме јорганом.
На патосу, увијен у тепих, спава неки производ без етикете. Загледамо га са свих страна. Преврћемо полако, окрећемо нагоре, надоле. НЛО нас збуњено гледа и жмирка. „Откуд ти у мојој кући?“, пита га Александро.
„Појма немам!“
„Са ким си, бре, дошао!?“
„Појма немам!“
„Хоћеш ли да попијеш нешто?“
„Нећу, нећу“, муца уплашено и извлачи се из тепиха: „Идем кући, идем кући!“
„А знаш ли, бар, где ти је кућа?“
„У Црној Трави! У Црној Трави!“
Извор: Експрес
