U bašti luksuznog hotela u strogom centru Beograda dva stara prijatelja, reditelj Lordan Zafranović i dugogodišnji direktor Kinoteke Radoslav Rale Zelenović, piju jutarnju kafu. Odnedavno je legendarni jugoslovenski i hrvatski režiser u Beogradu, gde završava montažu filma „Zlatni rez 42” i seriju „Deca Kozare”. Beskompromisan, žestok i duhovit, Lordan je sušta suprotnost zamišljenoj slici koju biste očekivali od sedamdesetdevetogodišnjeg umetnika koji se bavio bolnim temama ljudskog zla, fašizma i monstruoznih ustaških zločina.
– Selekcija Kanskog festivala je do sledećeg marta. Do tada mora biti završena montaža, a onda i serija. Naslovi će biti različiti, ali anatomija ljudskog zla u Jasenovcu zauvek će ostati ista – kaže Zafranović.
U filmu igraju hrvatski i srpski sjajni glumci, poput Renea Bitorajca, Leona Lučeva, Milivoja Beadera, Jane Hegedušić, Slobodana Milovanovića, Anice Dobre, Milana Marića, Irfana i Pavla Mensura, Alekseja Bjelogrlića. Neki od velikih hrvatskih glumaca odbili su Lordana. Plašili su se da igraju u ovom filmu.
Posle scene u kojoj mladi Aleksej Bjelogrlić, sa zlatnim „srbosekom” u krvavim rukama, igrajući najvećeg koljača u Jasenovcu Lovru, hoda ka Zelenoviću, koji je dobio malu epizodu ustaškog satnika, Raletu je pozlilo.
– Izabrao sam Alekseja za ulogu jer ima anđeosko lice. Zato jer nikada ne možete prepoznati ko je monstrum. I anđeli to mogu postati – kaže Zafranović.
A da li se đavoli prepoznaju?
Oni se dobro skrivaju.
Mislite da imate šanse za „Zlatnu palmu”? Očekujete li da će opet od vas tražiti da skratite neke od scena ustaških zločina u Jasenovcu, kao uslov da je dobijete?
Valjda živimo u slobodnom svetu.
Film i serija su završni čin vaše tetralogije, posle filmova „Okupacija u 26 slika”, „Večernja zvona” i „Pad Italije”. Ovo je poslednji veliki film jugoslovenske kinematografije i pravedno je da vi na njega stavite tačku. Tako kažu vaši prijatelji.
Film će verovatno biti snažniji, jer ide na veliko platno, a serija će biti šira i sveobuhvatnija. Oba formata mi se sviđaju i uzbuđuju me.
Snimanje ovog filma verovatno je jedna od najdužih borbi, ne samo u našoj kinematografiji. Izbio je rat, lično vas je Tuđman stavio na spisak državnih neprijatelja, a godinama kasnije sjajni scenario Arsena Diklića, koji ste vi dorađivali, odbacivali su i u Zagrebu i u Beogradu.
Svi filmovi na kojima ja radim nisu dobrodošli kao teme na određenim teritorijama i u državama i vrlo je teško finansirati ih. Mnoge politike su spremne da to spreče i to čine. „Decu Kozare” radili smo još osamdesetih godina. Nismo uspeli, izbio je rat. Kad sam video izbeglice iz Afrike i mrtvog dečaka na plaži, rekao sam: hajde da izvučem taj scenario iz podruma, da vidim kako će to danas da izgleda. Video sam da bi to mogao da bude jedan savremeni film o tim nesrećnim izbeglicama i užasima koje su doživljavala deca sa Kozare u Drugom svetskom ratu. Tako smo krenuli u finansiranje koje je trajalo pet godina. Imali smo konkurse na kojima nismo uspeli. Ni u Beogradu, ni u Zagrebu, iz raznih razloga. Konačno smo prošli s minimalnim iznosom od 250.000 evra, nakon trećeg i četvrtog puta. Novac smo dobili od Filmskog centra Srbije. Zato sam seo i pre dve godine napravio potpuno novu verziju scenarija koja je osavremenila temu zla i koja se bavi zlom koje je autentično i savremeno. Uzeo sam temu iz 1942. godine, ali film nagoveštava i zlo koje se odvija i danas i uvek.
Koliko je vaša filmska anatomija zla vama lično nanela zlo? Kako običan čovek postaje zločinac?
Mene je jednostavno fasciniralo kako preko noći, kada se stvore uslovi, bili oni ideološki, bili ratni ili zakonski, čovek eksplodira i postaje ubica. I to ubica s užitkom. Ovaj film se bavi time kako su rasni zakoni u NDH doneli mogućnost običnom čoveku da ubija bez straha da će biti kažnjen. Ako se to desi, a dešava se svaki čas, onda ljudsko zlo, koje nosimo svi u sebi, maksimalno dolazi do izražaja. Taj užitak ubijanja mi ne znamo, jer nismo nikad nikog ubili. Međutim, kad se razgovara s tim ubicama, oni kažu da je to veličanstven osećaj. Zlo postoji kao individualno, ali imate čitav niz „izama”, posle kojih se desi masovno zlo. Onda krenu genocidi i to je nešto što me je sve vreme fasciniralo. Da li je moguće da jedan običan sused, mali čovek iza mene, postaje masovni ubica? Ovaj film je fascinacija tim zlom i na tome insistiram. Želim da, kada se film i serija budu prikazivali, ljudi pomisle da li u njihovoj sredini postoje takvi ljudi koji su prikriveni i koji se otkrivaju u koordinatama koje su misteriozne. Tu misteriju film otvara raskošno.
Kako ste došli do scenarija Arsena Diklića? Napisao je scenarija za filmove „Ne okreći se sine”, „Zimovanje u Jakobsfeldu”, „Salaš u Malom ritu”, „Užičku republiku”. Romantizovao je partizanski pokret, ali je i koscenarista filma „Marš na Drinu”, snimljenog u zlatno doba Jugoslavije.
Diklić je bio i ostao jedan od najboljih scenarista Jugoslavije. To je izuzetno emotivan scenario. Ali od tada je prošlo skoro 40 godina, tako da sam izvršio određene intervencije. Posle te adaptacije u igru je kao finansijer ušao Željko Joksimović, „Telekom Srbije”, potom i srpska televizija, sa sredstvima iz Republike Srpske.
Da li biste više voleli da vam je Hrvatska dala novac za snimanje ovog filma?
Apsolutno. Hrvatski filmski centar je to odbio sa smešnim obrazloženjem. Napisao sam pismo premijeru Andreju Plenkoviću. Objasnio sam mu da je ovaj film namenjen pre svega Hrvatskoj, jer govori o ustaškim zločinima u Jasenovcu, na teritoriji NDH. Jasenovac je velika i nezaobilazna tema, posebno za film.
Šta vam je odgovorio premijer Plenković?
Ništa. Pozvao sam njegov kabinet i sekretarica mi je odgovorila da je ona dobila moje pismo i da premijer ne prima stranke. Ja sam mu odgovorio da nisam nikakva stranka, da imam ime i prezime i da želim da snimam film. Nisam dobio nikakav odgovor.
Kako ste se osećali kad je snimljena „Okupacija u 26 slika”? Dobijate „Zlatnu arenu” u Puli, ali postajete nepoželjan čovek čak i za socijalističku Hrvatsku.
I veće kinematografije zaziru od otvaranja nekih istorijskih područja u kojima su bili loši momci. Tako i Češka i Francuska, koje su sarađivale s Hitlerom, ne otvaraju to. Uvek je teško prodreti temom koja otvara vrlo bolna pitanja za određenu naciju. Posebno je to Jasenovac za Hrvatsku. Vidite koliko je godina prošlo od zločina u Jasenovcu i tek se sada ozbiljnije otvara to pitanje.
Ali vi ste prvi otvorili tu temu, snimivši 1983. godine dokumentarni film „Krv i pepeo Jasenovca”.
I taj film je bio sasečen, bio je u bunkeru jedno vreme, a onda je postao kandidat za nagradu Oskar. Imali smo šanse u kategoriji za dokumentarni film, ali je onda u Američku akademiju za film stiglo veoma oštro pismo ministra vanjskih poslova Jugoslavije Josipa Vrhovca da se taj film povuče. To su uvek bile političke igre koje nisam mogao da sledim.
Kad već pominjete nagradu Oskar, da li vam je slavni Karl Malden, tadašnji predsednik Američke filmske akademije, zaista predložio da skratite monumentalnu scenu pokolja u autobusu u „Okupaciji u 26 slika” i da ćete dobiti Oskar za strani film?
Karl Malden i Dan Tana, koji je imao restoran u koji su svakog dana dolazili članovi akademije, rekli su da ćemo ga gotovo sigurno dobiti. Ali, Malden je pretpostavio da bi ženski članovi akademije izašli sa projekcije zbog scena masakra u autobusu, pa je predložio da skratimo scenu sa sedam-osam minuta – na dva minuta. Rekli smo mu da to ne dolazi u obzir. Nisam dobio Oskar, ali bilo mi je tada svejedno. Nisam pristao na kompromis. Kao da neko sipa vodu i razblažuje mi vino. A ja volim žestoka vina.
Kad govorimo da se u svakom od nas krije potencijalni zločinac, da li simbolički to možemo da prevedemo na glumačku ravan? Zvonko Lepetić, jedan od najvećih hrvatskih glumaca, jeste komičar. Kako je jedan komičar tako maestralno odigrao monstruoznog ubicu?
Film je dugotrajni rad na svakom detalju. Izbor glumaca je možda najbitniji, jer glumce vidiš, a mene ne. Lepetić je izvanredan glumac i ponudio sam mu tu ulogu. Odmah je pristao. Zajedno smo dogovorili kako će to odigrati i on je to odradio besprekorno. Kad je Lepetić završio scenu, u transu je išao po autobusu i govorio: „Imam li još nekoga da koljem?”
Vi strašne ustaške zločine smeštate u kabaretsku, karnevalsku atmosferu, u kojoj ima puno i trivijalnosti i erotike. Da li time poručujete da zločini nastaju tamo gde ih najmanje očekujete?
Ja sam mediteranski autor i imam lakoću i eleganciju kadrova i stvaram kontrast onome što je unutar toga. A to je jedno zlo koje je neponovljivo. Vi nećete nikad ni pomisliti da može biti nešto iznad ovoga što smo napravili. Da to zlo može biti još veće nego što možete da sanjate. U filmu „Zlatni rez 42” išli smo maksimalno do kraja i ništa se više iznad toga ne može napraviti o zlu. Unutar igranog filma imamo i delove dokumentarnog. Verujte mi, jer to je stvarno bilo tako. Imaš dokumentarni zapis penjanja Maksa Luburića na stražarnicu. Došao je i velikim mitraljezom napravio masakr. Upravo je došao vlak i kako su logoraši izlazili, tako su rafalima pucali po njima. Napravio sam to tako, kao likvidaciju senki, jer su logoraši izlazili iz vagona kao senke. Sunce je bilo daleko i masakr gleda dvoje zatočene dece. Onda okrenem kamere, a glumac Rene Bitorajac frapantno liči na Luburića. Dokumentarna scena se nastavlja igranom. Film je napravljen na temelju dokumentacije koju istražujem 40 godina, a onda idem u fantazije. Ceo film se dešava između zemlje koja je puna leševa i neba. Film zapravo putuje između zemlje i neba, sa strašnim udarcima. Ne znam da li će gledaoci to izdržati.
Interesantno je da je scenario za „Okupaciju” napisao srpski pisac Mirko Kovač…
Napravio ga je na temelju jedne knjižice intelektualca iz Dubrovnika Mate Jakšića „Dubrovnik 1941”. Scenario je vrlo teško prošao, nakon trećeg ili četvrtog puta, ali je velika muka bila posle prikazivanja filma, jer su tražili da se scena iz autobusa skrati. Kao i svi ostali. Branio sam se od napada, a onda je producent beležio ko napušta projekciju, ko povraća posle projekcije. Sve su činili da se scena pokolja iz autobusa izbaci. Onda je Vladimir Bakarić, kao šef partije, zajedno s Milkom Planinc, došao na specijalnu projekciju u kino „Balkan”. S Bakarićem je bilo i pola centralnog komiteta Hrvatske. Bakarić je rekao da je film okej i onda je film krenuo.
Da se vratim Mirku Kovaču. Devedesetih godina, kao poželjni Srbin, on se seli u Hrvatsku, a vi, kao nepoželjni Hrvat za Tuđmanovu Hrvatsku, postajete proterani i još ste na Tuđmanovom spisku za likvidaciju. Kako objašnjavate taj paradoks?
U intervjuu za „Globus” Mirko je izjavio da sam ja dodao scenu pokolja u autobusu. A to nije tačno, on je zaista to napisao. Imali smo neke polemike i nisam ga sreo sve do nekoliko meseci pred njegovu smrt. Tada sam došao u bolnicu da ga posetim. Bilo je i plakanja i mnogo toga.
Tada ste se pomirili?
Kako da ne.
Da li je Franjo Tuđman naručio vaše ubistvo?
Mnogi su mi to govorili. Radio sam nekoliko godina film „Testament”. Povod je bio suđenje Andriji Artukoviću. Mislio sam – evo prilike da se pokaže šta je bila NDH. To je film od tri sata i montirao sam ga u Zagrebačkoj televiziji. Kada je došlo do promena u Hrvatskoj, vratile su se ustaše iz emigracije, postalo je nepodnošljivo i pretila je opasnost da se film uništi. U montažu mi je došao čovek iz unutrašnje policije Hrvatske televizije.
Hrvatska televizija ima svoju unutrašnju tajnu službu?
Nemojte se čuditi, svaka televizija je ima. Tog tipa u Splitu smo zvali Karamba. Rekao mi je da u roku od 24 sata moram da napustim montažu i da sam nepoželjan. Onda se sagnuo i šapnuo mi da bi bilo dobro da što pre emigriram. Pokupio sam negative filma i sutradan prešao granicu sa Slovenijom. Mislio sam da će „Testament” biti moj poslednji film. Bio sam razočaran ratom. I Kovač, i ja, i Danilo Kiš, i Filip David, i sva ta klapa slali smo krik protiv rata i užasa, a kada se desio odvratni rat devedesetih shvatili smo da nismo napravili ništa. Da su naši filmovi bili za jednokratnu upotrebu i da se život odvija po nekom drugom scenariju. Kako je moguće da se Jugoslavija raspala, da je stvorena takva mržnja, da je dobro postalo zlo, da je zlo postalo dobro. A govorimo istim jezikom, imamo isti temperament. Sve je isto, čoveče!
Kao praški đak, nikada niste snimili komediju. Da li ste o tome pričali sa vašim profesorom i prijateljem, oskarovcem Jiržijem Menclom?
Zajedno smo bili na faksu, glumio je kod mene. I on me to pitao. Imam jedan scenario koji dugo vučem. To je legenda o uličnom pevaču koga su proglasili za Karuza. U toj šemi će biti galerija likova koja otvara crni, dalmatinski humor. Jedan „Amarkord”, na naš način.
Dakle, ipak ćete režirati komediju?
S velikim užitkom. Biće to žestoka komedija.
Slažete se da je film Roberta Beninjija „Život je lep” najveći film o Holokaustu iako nema nijednu scenu nasilja?
Da, svakako.
Beninji je komičar. Kako je to uspeo?
S njim sam puno razgovarao o tome. Zato će on igrati Karuza.
Roberto Beninji će igrati glavnu ulogu u vašem sledećem filmu?
Već je pristao.
