Zvanično objašnjenje sa sastanka Vučića i Kurtija u Briselu 14. septembra glasilo je da nije napravljen nikakav napredak u pregovorima, da je stoga Ž. Borelj optužio Kurtija kao krivca za neuspeh, te da su posrednici u pregovorima ponudili kompromisni predlog o uporednom rešavanju dva pitanja – onog o lokalnoj samoupravi većinskih srpskih opština i onog o primeni dva briselsko-ohridska sporazuma.
Zapravo, i ovaj sastanak, proglašen kao neuspešan, bio je još jedan korak u politici Vučićevog popuštanja u procesu koji treba da dovede do potpunog priznanja tzv. Kosova. Prihvatajući tobože kompromisni Boreljov predlog, predsednik Srbije odrekao se čak i vremenskog prvenstva dobijanja jedine koncesije – lokalne samouprave, u odnosu na primenu briselsko-ohridskih sporazuma koji eksplicitno vode definitivnom priznanju tzv. Kosova.
Pitanje je, zašto Kurti dobija svaki duel sa Vučićem? Jedini logički i empirijski proverljiv odgovor je: zato što predsednik Srbije i u takvim prilikama pokazuje spremnost na bezuslovno prihvatanje diktatā ne samo Brisela i Vašingtona nego čak i Prištine. Ako je ikada u pogubnoj seriji svojih hazarda na štetu Srbije mogao očekivati razumevanje zapadnih nalogodavaca za čin odbijanja, to je bilo ovom prilikom. Od prihvatanja tzv. Briselskog sporazuma o putu normalizacije Srbije i Kosova (27. februar) Kurti je započeo sistematski teror nad Srbima u Pokrajini, koji je pojačan posle usvajanja Aneksa o primeni tog sporazuma (19. mart), a posebno u poslednja dva meseca pre poslednjeg sastanka u Briselu.
Vučić je svesno propustio dobru priliku da održavanje razgovora uslovi vraćanjem na stanje od kraja februara, čime bi unekoliko ojačao svoju pregovaračku poziciju. Naprotiv, Kurti je svakim svojim nasilnim činom na terenu, a bilo ih je na desetine, ojačavao svoju poziciju. Svestan da od strane evropskih i američkih zaštitnika može pretrpeti tek blagi prekor i, posebno, činjenice da će se Vučićeva reakcija na dalje svakovrsno terorisanje srpskog stanovništva svesti na prepričavanje onoga što Srbi doživljavaju, i ovog puta je samouvereno odbio sve. Vučić je pak pokazujući kooperativnost koja je odavno izgubila svaki smisao, uspeo da obezvredi i uspostavljanje tzv. Zajednice srpskih opština. (To je ipak obaveza sve tri strane potpisnice Prvog briselskog sporazuma iz aprila 2013).
Zašto Vučić ovoga puta nije povukao potez koji bi mu dao bar trenutnu prednost u procesu koji uz njegovu primarnu saglasnost (od aprila 2013) vodi u nezavisnost tzv. Kosova?
Ovde nije reč ni o njegovoj političkoj nesposobnost niti o intelektualnoj nedoraslosti. Ovde je reč o nečasnoj i državoubilačkoj razmeni između Vučićeve pokornosti i zapadne zaštite. Iluzorno je misliti da se iza dodvoravanja Americi, iza njegove napadne pomirljivosti i sl, skriva nekakva mudra politika, kako to nastoje da predstave promoteri njegovog lika i dela. Domete Vučićeve politike na najdrastičniji način osećaju Srbi na Kosovu i Metohiji. Od njegovog stupanja na vlast septembra 2012, pa do danas, položaj Srba je svakim danom bivao gori, da bi poslednjih godina dosegao razmere nepodnošljivog fizičkog stradanja (ranjavanja iz vatrenog oružja, premlaćivanja na ulici i u tamnicama, svakojakog ponižavanja) i emotivno-psihičkog beznađa.
Istovremeno, od tada do danas znatno se umanjuju šanse države Srbije da realizuje međunarodno utvrđeno pravo na svoj teritorijalni integritet. Od septembra 2012, pored dva činioca tzv. nezavisnog Kosova – tamošnjih Albanaca i zapadnih učesnika, imamo i trećeg – zvaničnu Srbiju. U to će se uveriti svako ko pročita poslednji briselsko-ohridski sporazum i njegov aneks. To su akti odricanja zvanične Srbije od njene južne pokrajine. U prvom od njih, pored odredaba o odricanju (implicitno priznanje), postiji i odredba (čl. 6) o krajnjem aktu – međunarodnom obavezujućem sporazumu o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa Srbije i Kosova, što predstavlja akt eksplicitnog priznanja države Srbije da na delu njene teritorije postoji lažna, ali ipak priznata, država Kosovo.
Beograd, 18. septembar 2023.
Pokret za odbranu Kosova i Metohije
