Kad je Njegoš u Petrogradu prvi put izašao pred cara Nikolaja 1833. godine, koji beše neobično visok, car se začudi njegovom stasu, pa hodeći mu u susret poviče – Vi ste veći od mene! Samo gospod bog veći je od cara ruskoga – odgovorio mu je vladika
Kasnije, kad mu je u razgovoru o pomoći Rusije Crnoj Gori jedan od važnih ruskih dvorana kazao da je Crna Gora „odveć daleko od Rusije“, Njegoš je kao iz topa uzvratio: I sunce je daleko, ali kad hoće ono toplo grije.
Njegoš je prvi od crnogorskih vladika zavladičen od ruskih arhijereja, i to u prisustvu samoga cara u Petrogradu. Ovaj čin visoko je podigao ugled Njegošu u očima naroda, a isto tako i u očima Turaka i Austrije.
Knjige za srpske manastire
Sa tog puta ostalo je i svedočanstvo – knjiga koju je Njegoš dobio od cara Nikolaja sa beleškom: Milostivi podaro njegovog carskog imperatorskog veličanstva Nikolaja Prvog meni Petru Petroviću Njegošu.
Ta knjiga je deo kolekcije Muzeja knjige i putovanja udruženja „Adligat“, a njegov predsednik Viktor Lazić za Sputnjik ističe da je to samo jedna u nizu knjiga koje je Njegoš doneo iz Rusije za potrebe srpskih manastira.
Njegoš je bio fasciniran Rusijom, dodaje Lazić, napominjući da o tome piše i Aleksej Jelačić (1892-1941), srpski istoričar, publicista i novinar srpsko-ruskog porekla:
„Sam doček u Petrogradu bio je izvanredno lep i topao, i očarao je Njegoša, kao što ga je uopšte ushitio neposredan dodir sa velikom slovenskom državom i sjajnom slovenskom kulturnom prestonicom“.
Takvih dana više neću videti
Vladika Rade, napominje, ne imaše dovoljno reči da predstavi taj doček i tu neopisanu usrdnost braće Rusa:
„Ruski velikaši sa neopisanom radošću i sa iskrenom bratskom ljubavlju provođahu me u svoje bogate domove i nosiše me na svojim rukama. Takvijeh veselijeh danah više u životu vidjet neću. Tu ti bješe i od ovijeh Srbah koji su se preselili u Rusiju i naselili se u Malu Rusiju, kad ih ono gonjahu ćesarovci pod Marijom Terezijom. Među ovijema Srbima bilo je i đenerala, koji se držahu ponosito i junački, i ne mogahu se od mene odvojiti. Ne znam ili je mene obuzela veća radost, što tako divne i čestite Srbe sretoh u prestonici silnog Slavenskog Carstva, ili njih, koji gledahu u meni mladoga Siraha iz onijeh siromašnijeh krša. To bijahu ljudi živi, vatreni, i ponositi. Pogled i kretanje te braće Srba opominjaše me na stare srbske banove i vitezove, u kojima vri srbska krv, diše uspomena slave i veličine naše“.
Štamparija na Cetinju
Pored drugih povoljnih rezultata, kako piše Jelačić, Njegoš je doneo iz Rusije u Crnu Goru „štampadura“ (štampara), i slova, tako da je mogao otvoriti prvu u ono vreme srpsku štampariju na Cetinju u kojoj su 1836. štampane Vukove srpske narodne poslovice.
Među prvim publikacijama koje su izašle iz ove štamparije bila je zbirka Njegoševih pesama „Pustinjak Cetinjski“ (1834), koja je puna reminiscencija na Rusiju.
Poznata uvodna oda „Crnogorac k svemogućemu Bogu“ svedoči o tome, koliko se vladika već bio dobro upoznao sa ruskom književnošću, poimence sa najvećim prethodnikom Puškinovim, Đeržavinom, čija ga je oda „Bogu“ i inspirisala u ovom slučaju.
Ostale ode imaju više politički karakter – dok se Rusija diže i veliča do nebesa, Turska se izvrgava ruglu.
Oda ispevana na dan rođenja cara Nikolaja
Caru Nikolaju Prvom Njegoš je posvetio dve ode, a jednu završava stihovima:
„Zdrav Slavjanah budi Care!
Svi protivni za te mare,
Brani đecu, te Slavjane,
Njine pršti sve dušmane!“
Prva oda ispevana je „na dan rođenja sveruskog imperatora Nikolaja Prvog“:
„O Slavenstvo, štono jesi
od postanja slavno, dično …
„Danas ti je dan rođenja
Nikolaja, tvoga Marsa,
tvog Olimpa cara prava.
Dan rođenja poj Njegova,
skači u vis, toržestvuji …“
Zatim opeva dela „prapotomka Romanova“, pa nastavlja:
„To sve radi Car Slavjanah —
no, protivni, Njemu k nogam!
Više svakog ti se raduj,
o veliko pleme rusko,
koje rimskim kračeš krakom
pod upravom Nikolaja; …“
i završava stihovima:
„A mi, što smo braća tvoja
u planine crnogorske,
te ljubimo glas svobode,
u naša će prosta srca
bit pametnik podignuti
zaštitniku naših pravah,
Nikolaju Velikome,
i za vazda u njih stojat
čist i plamteć iskrenošću
kako zrake sjajnog sunca
u čistome brilijantu.“
Njegoš pozdravlja i ruske gradove, ruske reke:
„Nevo r’jeko, ogledalo ljudstva,
slavom ti si izvor oglasila
viš’ no Dunaj, Nil i Efrat drevni …
Gordi Pariz i Stambol nadmeni
sudbu su ti u ruke davali …“
Klicanje Moskvi
O Moskvi, koju vladika nije imao prilike da poseti, kaže:
„Ti si srce slavenskog plemena …“
Mnogo kasnije (1846), u jednom pismu „Carskom društvu istorije i starina ruskih“ u Moskvi, Njegoš je opet klicao: „Moskva, majka careva, početak veličine slavenske — nepobediva stena, o koju se skrhala veličina evropskog naroda. To je jedinstveni zbor na svijetu, a kojem more praznovati duše crnogorske i otkrivati svoju čistosrdačnost! Pažnja Moskve neosenjena je za vladaoca šake onog naroda koji je osuđen sudbinom na iskušenja, na žrtvu za pravoslavije i za čest imena naroda, kojeg su četiri stotine godina gnjavile i iztrebljavale inoplemene države, a koji je svoje biće sačuva, samo sa vjerom i češću imena, i koji je doživeo blaženu epohu u kojoj ga se setiše car i majka slavenske veličine.“
Ruska diplomatija u više navrata nije bila po volji Njegoševoj, jer je intervenisala ne samo u spoljašnim nego i unutrašnjim odnosima Crne Gore te druga Njegoševa poseta Petrovgradu 1837. nije bila ugodna kao prva.
Bog će vratiti pravoslavnoj Rusiji
U susretu Njegoša sa carem bilo je, kako navodi Jelačić, nekoliko neprijatnih trenutaka, ali to se ne vidi iz službenog oproštaja vladike sa carem:
„Gospodaru najmilostiviji! Dozvolte, velikodušni Vladaru i milosrdni pokrovitelju naš, da pred odlaskom mojim izjavim i ime Crnogorskog Naroda najživlju zahvalnost našu za sva blagođejanija koja se na nas izlivaju. Mi osećamo svu njihovu važnost. Samo Bog će vratiti pravoslavnoj Rusiji za ono što ne ostavlja jedinovernog i jedinokrvnog njoj naroda. Nama ostaje samo da upotrebimo sve napore naše da očuvamo neokrnjenu čast Slovena, ka lozi kojih, velikoj i blagosiljanoj od Boga, imamo sreću pripadati“.
Uspomena na dva putovanja u Rusiju, pored životnih potreba zemlje, izazivale su želju kod Njegoša da još jednom poseti Rusiju, ali nije uspeo.
Dopisivajući se stalno sa Rusima, posvećujući im svoje pesme, šaljući u Rusiju svoje knjige, dobijajući i sam i marljivo čitajući dela ruske književnosti, vladika je posvetio svoju znamenitu zbirku „Ogledalo Srpsko“ „sijeni Aleksandra Puškina“.
Uz pomoć Rusije, Cetinjski manastir je postao sedište ne samo duhovne već i zakonodavne, sudske i izvršne vlasti.
Zahvaljujući ruskoj pomoći, na Cetinju je 1834. otvorena prva redovna trorazredna osnovna škola i Knjigopečatnja, u kojoj je, 1835. štampan prvi kalendar crnogorski „Grlica” (1835–1839), a potom i Srpski bukvar.
Marija Jakovljević
Izvor: Sputnjik
