Осамдесет одсто одбрамбених расхода НАТО-а потиче од држава које нису чланице Европске уније. Шта нам то говори о судбини НАТО пакта и његове прокламоване мисије да буде „заштитник Европе“?
Пре две године снимио сам епизоду за емисију „NWC Talks“ на Јутјуб каналу Морнаричког колеџа САД у Њупорту. Изгагање је било засновано на чланку који сам написао за Нешнел интерест поводом прославе седамдесетогодишњице Северноатлантског споразума. Чланак је носио провокативни насло „Хоће ли НАТО доживети 75. годишњицу?“. Иако је мој одговор и тада и данас био потврдан, вероватноћа да ће НАТО нестати се повећала у односу на тај тренутак. Тврдње да се проблеми унутар Северноатлантског савеза (у наставку текста савеза, прим. прев) могу приписати администрацији Доналда Трампа, и да ће са доласком Џоа Бајдена у Белу кућу отпочети процес трансатлантског подмлађивања, показале су се наивним. Проблеми који погађају НАТО вуку корен из саме структуре савеза.
Генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг отворено сумира кључни проблем: „Погледајте само бројке: осамдесет одсто одбрамбених расхода НАТО-а потиче од савезника изван ЕУ“. Дакле, стратешка перспектива и приоритети три главне НАТО чланице које се налазе изван ЕУ – Турске, Велике Британије и Сједињених Држава – супротстављени су концепту повезивања НАТО мисије са одбраном „Европе“.
Врење на Медитерану
Размотримо прво питање Турске. Пре две године многи су се надали да ће одлука Реџепа Тајипа Ердогана да настави са куповином руског ПВО система С-400 бити једнократна криза и, али не и рак-рана у оквиру НАТО-а. Међутим, не само да је Турска преузела испоруку првих делова система, већ се сада разговара о другој партији и истражује могућност сарадње са руском одбрамбеном индустријом у вези развоја млазних авиона и подморница. Ердоганова одлука да се окрене Русији због куповине наоружања које његови НАТО партнери нису вољни да продају (или да врше трансфер релевантне технологије) произилази из његове процене да се Турска налази у опасном и нестабилном суседству (Сирија, Иран и Русија).
Ипак, Ердоган не верује да ће његови НАТО партнери пружити Турској подршку какву он тражи или да неће пронаћи начине да избегну преузимање обавеза према Анкари. Заузврат, Ердоган је раздвојио однос Турске са Русијом од шире НАТО перспективе, показујући да Анкара неће жртвовати виталне интересе у знак солидарности са другим НАТО чланицама и партнерима. Анкара је веома свесна да је недавна критика мађарско-руског гасног договора – који у потпуности искључује Украјину из било какве улоге у транзиту – индиректна критика Турске због њене жеље да игра већу улогу у помагању да извоз руских енергената допре до западних тржишта.
Ердоган је својом спремношћу да прода технологију беспилотних летелица Украјини или да се супротстави руском утицају на Кавказу показао да Турска неће у сваком погледу удовољавати преференцијама Москве, али да истовремено он неће бити водоноша НАТО савезницима који у оквиру Европске уније нису склони да Турској учине било какву услугу.
А сада имамо закључење значајног грчко-француског одбрамбеног пакта, који је грчки премијер Киријакос Мицотакис упечатљиво описао као кључни корак за одбрану „европских интереса“ на Медитерану, и који, написан жустријим језиком од оног коришћеног у члану 5 Северноатлантског споразума, обавезује обе стране да одговоре „свим средствима која им стоје на располагању, у случају да је потребна употреба оружане силе, ако обе утврде да се врши напад на територију било које од њих“ (члан 2). Оно што није речено јесте да ће се овај пакт активирати чак и против Турске, савезнице унутар НАТО-а.
Французи, с друге стране, ово виде као почетак процеса стварања засебног европског одбрамбеног и безбедносног пакта, делом и због тога што и Атина и Париз мање верују у посвећеност Вашингтона европској безбедности, али оној дефиницији европске безбедности која допушта веће слагање са Русијом и Кином него што би Сједињене Државе могле да прихвате.
Измењени НАТО
Председник Емануел Макрон јасно је ставио до знања да улогу НАТО-а посматра у ограниченим географским оквирима, да је омеђен атлантским басеном, што доводи у питање колико би источно преко евроазијске равнице требало да допре делокруг Алијансе – посебно у погледу односа са Русијом – као и идеју да би НАТО требало да има активнију улогу у партнерству са америчким пријатељима у ширем индо-пацифичком басену. Ипак, и Лондон и Вашингтон виде успон Кине као глобални, а не само регионални изазов, и желе да виде западне државе у ближој безбедносној сарадњи са пацифичким партнерима. Међутим, закључење одбрамбеног пакта између Аустралије, САД и Велике Британије такође сигнализира да ни Лондон ни Вашингтон не желе да овај процес буде подложан европском вету.
Али већи фокус на Кину такође има импликације на релативни значај Русије као претње различитим европским савезницима. Једна од карактеристика Бајденове администрације је давање приоритета развоју коалиција против Кине у односу на сва друга питања. Чак се и односи са Русијом сада посматрају у овом оквиру. Одбијање да се настави са санкцијама за гасовод Северни ток 2, што би се негативно одразило на немачке компаније (да би се Немачка придобила да не саботира означавање Кине као изазова у оквиру НАТО-а) и мања спремност да се оспоре европски, индијски, јапански и корејски ангажман са Русијом (да би се спречило руско приближавање Кини, односно да се Москва одржи више као независан балансер него као млађи савезник Пекинга) уклапа се у поглед на свет да је руски изазов од мање егзистенцијалне важности за Сједињене Државе. Међутим, за неке од НАТО савезника на истоку, кораци који се предузимају како би спречило приближавање Русије Кини је проблематично јер јача способности Москве, чинећи је способнијим изазивачем у непосредном суседству.
Столтенберг има свој посао. За оне чланице НАТО-а које не желе да буду увучене у америчко-кинески сукоб – свакако не око питања као што је Тајван – генерални секретар наглашава да Кина није ни противник ни непријатељ савеза, док истовремено обећава да ће НАТО тежити продубљивању односа са својим стратешким партнерима у Азији (као што су Јапан, Кореја и Аустралија). За неке НАТО савезнике, њихова безбедност зависи од проширења евроатлантске безбедносне зоне на постсовјетску територију; други верују да Европа има довољан одбрамбени периметар са Русијом. Савезници на папиру можда не гледају једни на друге као на праве безбедносне партнере.
Ништа од овога не најављује распад НАТО-а, а не треба олако занемарити ни инфраструкутуру коју је Алијанса изградила током свог седамдесетдвогодишњег постојања. Ниједна НАТО чланица није вољна да оде, а не постоји ни механизам за избацивање истих. Ипак, AUKUS пакт и француско-грчки пакт указују на оно што ће вероватно бити кључна карактеристика Савеза средином 2020-их година: не моћна коалиција тридесет држава, већ коришћење праксе и интероперабилности савеза за формирање мањих група или добровољних привремених коалиција, где ће неке државе учествовати у заједничким активностима, док ће друге избегавати да то чине.
Столтенберг примећује да се НАТО „стално прилагођава“ на измењене светске услове. НАТО ће преживети до обележавања 75. годишњице постојања, али почиње да изгледа другачије.
Николас Гвоздев је уредник часописа Нешнел интерест
Николас Гвоздев
Превео: Радомир Јовановић
Извор: Нешнел Интерест
