Русија је светски лидер у производњи наоружања, електроенергије, пољопривредних производа, у добијању разних руда, авио и ракетном инжењерингу…
Економија је првенствено друштвена наука, која се служи математичким инструментима из домена природних наука. То значи да економија у својој бити представља ништа друго до структуру материјалних односа међу људима, почевши од најосновнијих односа тог типа – робне размене или трампе, па све до финансијских малверзација мешетара са Волстрита.
Оно што се може назвати националним менталитетом – а што је само производ религије, обичаја и уверења на националном нивоу – и те како детерминише економске факторе као што су продуктивност рада, структура запослености или степен корупције. У том погледу, када причамо о руској економији ми заиста уједно анализирамо и руско друштво, као и руску историју, јер чак и када различите културе улазе у систем глобалне економије са једнообразним правилима игре долази се до различитих резултата.
Руски економски модел
У периоду од 1917. до 1992. године Русија је покушавала да изгради алтернативни економски модел који би не само представљао конкуренцију капиталистичком моделу, већ га у једном тренутку и заменио. Изузев кратког периода дејства Нове економске политике, познате под скраћеницом НЕП, раних 1920-их година, овај модел био је стриктно командни, што значи да је индивидуално предузетништво било замењено централним планирањем.
Иако је командна привреда многоструко оснаживала државне привредне капацитете и њен апарат принуде, она није донела благостање просечном грађанину. Руско друштво је традиционално било обележено високом стопом колективизма – заједница изнад појединца – и аскезом, тј. одрицањем од материјалног блага зарад достизања вишег нивоа духовности. У предреволуционарној Русији, а у очима православног сељаштва, готово је било срамота бити богат. У складу са тим индустријализација је спровођена кроз привлачење страног капитала – немачког, британског, француског и шведског. Пред Први светски рат темпо индустријског развоја у царској Русији био је висок, али је власничка структура капитала била таква да су страни држављани фактички поседовали њене производне капацитете.
Руска револуција преокренула је овај тренд, преневши сву привреду у власништво државе. Иако је комунистички модел економије делимично импоновао руским масама – које су вапиле за социјалном једнакошћу и презирале богате буржује – тотално лишавање читавог становништва било каквог вида власништва, па самим тим и одговорности, додатно је пасивизирао, ионако не претерано предузимљиво, огромно руско море. Пошто је држава одлучивала о свему, њени грађани изгубили су сваку врсту интереса да буду продуктивни на свом послу, али и осећај да управљају сопственим животом. Утолико је шок од наглог преласка на капиталистички модел био већи, колико су совјетски грађани били пасивнији.
Истовремено је и структура прозиводног система наликовала овој друштвеној – совјетска предузећа никада нису фунцкионисала као издвојене, аутономне фирме, већ су биле део комплементарног свеукупног привредног система. Совјетско предузеће је, као и совјетски грађанин, било део огромног централизованог ланца, док самостално није могло да постоји. Зато је приватизација поменутих предузећа углавном значила њихову ликвидацију. До 1999. године стопа незапослености у Русији износила је рекордних 13,04 одсто. Поређења ради, чак и усред корона кризе стопа незапослености у Русији креће се испод шест одсто, и то по проценама мултинационалне компаније за процењивање кредитног рејтина Мудис.
Сменом режима у Русији почетком новог миленијума прошло је време радикалног неолибералног модела у коме је апсолутна предност давана приватном капиталу и индивидуалној иницијативи. Руска држава полако је вратила већински власнички удео у нафтној индустрији и направила незванични договор са власницима крупног капитала по коме су они могли да задрже своје богатство, али и да га ставе на располагање држави тамо где је то неопходно. Они тајкуни који се са тим нису сложили изгубили су моћ – Ходорковски је можда најбољи пример тога. Као што можемо видети, у Русији је држава добила реванш, али није поновно склизнула у тоталитарни командни модел, већ се зауставила на нивоу државног капитализма.
Економски партнери Русије
Иако је спољнополитички дискурс Сједињених Америчких Држава усмерен против Русије, па и Кине, увелико достигао хладноратовски ниво, немогуће је говорити о правом Хладном рату докле год глобална економија функционише. Може се константовати тенденција погоршања билатералних односа Русије и САД, као и Русије и Европске уније у целини, али Хладни рат подразумева борбу двају политекономских концепата, а не међудржавну конкуренцију у сфери међународних односа.
Оно што подаци о руском извозу и увозу експлицитно показују јесте да је у току стратешки заокрет Русије према азијском континенту, а нарочито према Кини. Ако је у предсанкционом периоду, до 2014. године, Русија била примарно заинтересована за европско тржиште, данас је у њеном фокусу кинеско. Подаци о извозу руских производа до корона кризе предочавају следећу слику: 13,4 одсто целокупног руског извоза отпада на Кину, затим следи Холандија са 10,4 одсто, Немачка са 6,57 одсто, Белорусија са 5,08 одсто, Турска са 4,95 одсто, Јужна Кореја са 3,83 одсто, Италија са 3,36 одсто, Казахстан са 3,34 одсто, Велика Британија са 3,11 одсто и САД са 3,09 одсто.
Примера ради, 2008. године пре грузинско-руског рата и првог таласа захлађења односа Русије са колективним Западом, Русија је извозила више добара у Немачку или Холандију, него у Кину. С једне стране, Русија се приближава Кини јер сама кинеска економија непрестано јача и за то су јој потребни руски енергенти, али, са друге стране, то је производ и геополитичких промена које нам јасно поручују да је медениц месец Русије и Запада одавно завршен.
Структура увоза робе у Русиију за пред-корона период је сличан извозној схеми: Кина је на првом месту са 21 одсто, Немачка на другом са 10,1 одсто, на трећем је Белорусија са 5,52 одсто, затим САД са 5,43 одсто, Италија са 4,41 одсто, Јапан са 3,62 одсто, Француска са 3,47 одсто, Јужна Кореја са 3,23 одсто, следи Казахстан са 2,31 одсто и на крају Пољска са 2,05 одсто. Видимо да Кина предњачи, али и да, упркос санкцијама, трговина између земаља ЕУ са Русијом, као и РФ са Сједињеним Државама, наставља да тече.
Ако замислимо сценарио где на Западу постоји консензус о увођењу тоталних санкција против Русије, то би задало велики ударац најпре економији најразвијенијих земаља ЕУ, а затим и Русији која би постала потпуно зависна од Кине. Не чуди да тај сценарио још увек није реализован, без обзира што се из САД-а често чују позиви да до тога дође, јер то није у интересу Русије и Немачке, а и убрзало би развој Кине, која би била у позицији да уцењује Русију и снижава цену увоза енергената.
Сукоби на спољном плану нису зауставили прилив страног капитала у Русију, чак ни оног који долази са Запада, док многе транснационалне корпорације настављају да послују и производе робу у Русији. Списак највећих иностраних корпорација у Русији поређаних по годишњем профиту састоји се из следећих компанија: Рено, Филип Морис, Фолксваген, Леруа Мерлен, Ашан, Тојота, Џапен тобако интернешнел, Пепсико, КИА, ИКЕА, Самсунг, Метро, Хјундаи, Епл, Мерцедес, Бритиш американ тобако, Нестле, БМВ, Хуавеј и Марс.
Стање кроз индексе
Статистички приказ неке економије не пружа увек јасан увид у стандард живота грађана у датој држави. Ипак, не постоји бољи метод поређења разних светских економија од посматрања општих показатеља.
Први индекс који ће бити узет у обзир јесте бруто друштвени производ. БДП представља укупну вредност произведених финалних добара и пружених услуга у једној држави у одређеном временском периоду и ради поређења међу државама изражава се у америчким доларима. БДП се обично користи као показатељ економског развоја једне државе.
Други индекс јесте бруто друштвени производ са корективом паритета куповне моћи. БДП се углавном користи када се мери економски развој држава, али да би се стекао утисак о националном тржишту неке државе потребно је унети коректив у виду паритета куповне моћи (ПКМ), који узима у обзир разлику у валутном курсу у односу на долар, као и варијативне цене услуга и стопу инфлације. Примера ради, САД су прва економија света по номиналном БДП-у, али када се у рачуницу унесе и ПКМ, онда Кина избија на прво место.
Трећи је индекс хуманог развоја. Што се тиче квалитета живота добар показатељ је Индекс хуманог развоја (ИХМ) који разрађују Уједињене нације. Ту се не мери само економски раст, већ и такви фактори као што су очекивано трајање живота, квалитет образовања и примања по глави становника.
Четврти индекс тиче се кретања бруто националног дохотка са корективом паритета куповне моћи. Добар показатељ стандарда живота је и индекс бруто националног дохотка (БНД), опет са корекцијом паритета куповне моћи (ПКМ). Овај индекс је саставни део Индекса хуманог развоја, и представља укупну вредност свих произведених добара и услуга у једној држави, у току једне године, укључујући и порезе и извоз, па се томе додају приходи грађана из иностранства, а одузме се доходак који су страни држављани из земље изнели.
Пети и финални јесте Џини индекс, који показује степен социјалног раслојавања или јаз између богатих и сиромашних у датој држави.
По индексу бруто друштвеног производа Русија је једанаеста економија света, по проценама Светске банке, Међународног монетарног фонда и Уједињених нација за 2019. и 2020. годину. За време највећег развоја савремене Русије, у свим погледима, у периоду од 2000. до 2008. године (прва два мандата председника РФ, Владимира Путина), остварен је укупни раст БДП-а од невероватних 539.5 одсто. Јасно се види потонуће Русије 90-их и њена обнова до економске кризе 2009. године. За Русију је 2008. година прекретница не само због светске кризе која ће уследити, него и због тога што тада по први пут Русија отворено иступа против западних интереса у источној Европи. Затим ће уследити санкциони рат 2014. године, што ће резултирати значајним смањењем економског раста Русије. Тако ће у периоду од 2009. до 2020. године укупан раст БДП-а руске економије износити скромнијих 24,1 одсто.
Опште стање изгледа другачије ако усмеримо пажњу ка бруто друштвеном производу са корективом паритета куповне моћи. Руска економија је по том индексу шеста на свету, по проценама Светске банке, Међународног монетарног фонда и Уједињених нација за 2019. и 2020. годину. Разлике између ова два индекса не сведоче о исправности или неисправности једног од њих, већ БДП узима у озбир укупну вредност свих произведених добара и пружених услуга у једној држави, док паритет куповне моћи тежи да контекстуализује први индекс.
Индекс хуманог развоја тиче се укупног квалитета живота у једној држави. Правилније је узети у обзир овај индекс него, рецимо, просечна примања, јер висока плата не говори ништа о доступности здравствених услуга или образовања. По ИХМ-у Русија је на 52. месту. Ради поређења, Норвешка је на првом месту, Немачка на шестом, Сједињене Државе су на 17. месту, Француска на 26, Мађарска на 40, а Србија на 64. месту.
Ако упоредимо овај индекс са претходна два, стиче се утисак да је руска економија развијена, али да је квалитет живота њених грађана низак. Усто се Русија 1990. године котирала на вишем 33. месту. Разлози за овај пад су смањено улагање у здравствени и образовни сектор у унутрашњости Русије, неравномеран регионални развој, концентрација капитала и благостања у мањем делу становништва.
Ако не посматрамо Русију у целини, већ се фокусирамо на градове попут Москве, тешко можемо рећи да се квалитет живота снизио у поређењу са совјетским периодом, али када у рачуницу уђу запуштени градови централне Русије, све стаје на своја места. Доказ тога је и Џини индекс, по коме се Русија котира горе од свих европских земаља, искључујући Црну Гору и Бугарску. Велика количина богатства која се производи у Русији завршава код малог броја људи и у милионским градовима, што негативно утиче на економски и демографски развој Русије.
Недостаци руске економије
Многи неолиберални економисти у Русији саветују да се заустави рестриктивна финансијска политика руске Централне банке, која води рачуна само о макрофинансијској стабилности, али дестимулише економски развој и потрошњу. Русија је једна од најмање задужених држава на свету. По подацима ММФ-а, чак у корона години, РФ је задужена само у обиму од 18,98 одсто свог БДП-а. Примера ради САД су задужене у мери од 133,64 одсто свог БДП-а, Француска 118,57 одсто БДП-а, Велика Британија 111,52 одсто БДП-а, а Немачка 72,21 одсто свог БДП-а. То значи да је Русији доступан обимни капитал који би могла да уложи у развој економије, међутим то није тако једноставно реализовати због високог степена корупције унутар државних структура.
Можемо претпоставити да управо због тога врх руских власти даје предност рестриктивној политици Централне банке, јер је боље држати ниску инфлацију и ликвидни банкарски и финансијски сектор, него протраћити капитал на бесперспективне пројекте које би појела корупција. Руске власти се засад зато усуђују само да врше стратешке инфраструктурне инвестиције, попут изградње масивног лучког комплекса на Балтичком мору у месту Уст-Луга, или модернизацију путне и железничке инфраструктуре. Чак је и на том плану било озбиљних пропуста, као при изградњи космодрома Восточни, који би требало да замени Бајконур, који је при распаду СССР-а остао у Казахстану. Портпарол Владимира Путина, Дмитриј Песков, изјавио је 2019. године да је свака десета рубља уложена у изградњу овог космодрома проневерена.
Председник Русије трасира одговорну политику, он не жели да у наследство неким новим руским председницима остави задужену државу. О томе сведоче и позамашне резерве злата, које се из године у годину, без обзира на санкције, увећавају и данас износе 554 милијарде долара.
Поред високог степена корупције, главни структурни недостатак руске економије јесте њена зависност од трговине енергентима, то јест нафтом и гасом. Отприлике трећина руског буџета пуни се од прихода зарађених на овој трговини, а она чини 53 одсто руског извоза. Не треба мислити да је Русија способна само да произведе енергенте. Она је један од светских лидера у производњи наоружања, електроенергије (нарочито атомске), пољопривредних производа, у добијању разних руда, авио и ракетном инжењерингу. Али све ове привредне гране не могу се мерити са профитабилношћу производње нафте и гаса, што је истовремено и благослов и проклетство.
Амерички економисти развили су теорију по којој свака држава која у свом поседу има велика налазишта драгоцених добара аутоматски мора да постане зависна од њих, јер ће сами капиталисти улагати средстава у ону сферу где се може најлакше зарадити. Другим речима, сама чињеница да Русија располаже огромним количинама енергената, дестимулише њену капиталистичку класу да улаже и развија друге привредне гране где је ризик већи, а зарада мања. Не постоји чаробно решење које би преусмерило капитал у друге сфере руске економије, као што је високотехнолошки сектор, иако Русија већ сада располаже озбиљном кадровском базом у IT сектору.
Светски експерти прогнозирају да ће врх потражње за гасом наступити негде око 2040. године. Дотад ће Русија учествовати у трци за што већу производњу овог енергента и освајање нових тржишта. Врхунац потражње за нафтом је предмет дебата, али се сматра да ће наступити пре врхунца повезаног с гасом. Ово може звучати поражавајуће за Русију, али то не мора да буде тако. У следећих неколико деценија у Русији ће бити произведен озбиљан капитал захваљујући нафти и гасу, а када се достигне врхунац потражње ових енергената, то ће омогућити руским нафтним компанијама да коначно преусмере своја улагања у перспективније секторе економије и проблем зависности од енергената ће бити решен. Кључни тест за руске капиталисте ће доћи кроз двадесетак година, а дотле ће Русија рачунати на финансијску стабилност своје економије и на увећавање златних резерви.
Судећи по објективним показатељима немамо разлога да мислимо да ће очекивана позитивна реакција изостати, мада нико не може прогнозирати политичку ситуацију у свету, па и у Русији, за следећих двадесет година. Испада да је кључна максима за даљи развој Русије америчка фраза – „не дрмај чамац“ (don’t rock the boat).
Александар Ђокић
Извор: Печат
