Све личи на некакав идентитетски рат, на идеолошку подвојеност, па чак и на сукоб имеђу двије концепције патриотизма. Као… једна група грађана више воли самосталну Црну Гору, док је другој на срцу Велика Србија…и тако то, и томе слично. Све сами посвећеници историје и културе. Па тако: једни не воле четнике и свештенике СПЦ као сараднике окупатора, а не сметају им Крсто Поповић и Секула Дрљевић као сарадници истих тих окупатора. Други воле четнике и величају њихове симболе, а гнушају се западних демократских држава које су четнике до дан данас примиле под своје окриље и дижу им споменике….

Али… можда се просто ради о нечем другом? Можда ово није масовни покрет ревизора далеке историје? Можда ове народне масе потресају неке емотивне кризе и опсесивне зависности које су генетски урођене у црногорску душу… Које на примјер?
Хајде да се на трен, измјестимо из патриотско-родољубивих шема и дилема, и да црногорске дубиозе посматрамо на један другачији, а опет – врло егзактан начин. Наиме: и учесници и покретачи и мотивационе теме ових груписања јесу црногорски владари и народне вође, њихови ликови и њихове – бивше или садашње – моћи да окупе људе око себе. Ова непобитна чињеница води нас ка профилацији личности овдашњег политичког активисте, – читај: грађанина. Велика већина се групише и ковитла око вођа, док је, нажалост, мала мањина способна да мисли својом главом. А та зависност од вођа је неминовно условљена 1000 годишњим насљеђем у ком, до прошле године НИЈЕ БИЛО ДЕМОКРАТСКЕ СМЈЕНЕ ВЛАСТИ, СВИХ ИЛИ ВЕЋИНЕ, ОНИХ КОЈИ СУ ДО ТАДА ВЛАДАЛИ. Дакле – миленијум неупитне покорности оном који влада и који, самим тим, креира идеологију и друштвену свијест оних који од његове власти зависе.

Другим ријечима, овако располућена Црна Гора није толико резултат неких ”мишљења и ставова” колико чињенице да сада ПРВИ ПУТ У ЊЕНОЈ ИСТОРИЈИ дугој 10 вјекова, смјењује са власти владар КОЈИ и даље остаје – ту. Ту – међу нама. И неће да иде, иако га је народ надгласао убједљиво таман колико је и он ”убједљиво” надгласао Момира Булатовића или противнике државне самосталности на референдуму 2006.г. Сви претходни црногорски, дукљански и зетски владари – одлазили су са власти истовремено са својом смрћу, или са својим неповратним напуштањем Црне Горе. Онда када је Момир Булатовић ”преживио” пораз на изборима, или кад је краљ Никола, иако у егзилу, још увјек био биолошки жив… у оба та историјска случаја, Црна Гора је била на ивици међусобног братоубиства. Наравно, на овом мјесту, неко је склон да потенцира утицај политичких сила са стране на нашу унутрашњу нестабилност. Ни ја их не би порицао, али је фасцинантан овај моменат ”оданости владаоцу” који у највећој мјери креира профил црногорског политичког актера.
Овакву располућеност нијесмо до сад имали, јер једноставно нијесмо имали овакву располућеност на трону. Господар смијењен – а још је ту! Једноставно – непозната ситуација за Црногорце. Нажалост, њихова представа државе и њеног трајања није вазан за институције ни за неке принципе, – него за голог господара. А тај – може током 20-так година да љуби крст у рукама цетињских митрополита СПЦ, и може те исте митрополите да назива окупаторима Црне Горе, ма небитно. Небитни су појмови и појаве и њихово значење: битно је како те појмове и појаве моментално интерпретира господар!
Одлазећи господар тренутно интерпретира да је све што се противи његовој власти, уједно противно и самој држави. И добар дио народа прихвата тај наратив. Још већи дио народа жели да смјени тог господара, јер им је доста такве накарадне политике. И – имамо проблем. Наши гени и наш менталитет ”не препознају” ову ситуацију. Зато су нам у проблему: и разум, и логика и могућност објективног сагледавања… и зато ће нам требати воље, снаге и стрпљења…више него икад, како бисмо државу извели из ове зоне њеног поистовјећења са господаром.
Милија Тодоровић