Osamdeset odsto odbrambenih rashoda NATO-a potiče od država koje nisu članice Evropske unije. Šta nam to govori o sudbini NATO pakta i njegove proklamovane misije da bude „zaštitnik Evrope“?
Pre dve godine snimio sam epizodu za emisiju „NWC Talks“ na Jutjub kanalu Mornaričkog koledža SAD u Njuportu. Izgaganje je bilo zasnovano na članku koji sam napisao za Nešnel interest povodom proslave sedamdesetogodišnjice Severnoatlantskog sporazuma. Članak je nosio provokativni naslo „Hoće li NATO doživeti 75. godišnjicu?“. Iako je moj odgovor i tada i danas bio potvrdan, verovatnoća da će NATO nestati se povećala u odnosu na taj trenutak. Tvrdnje da se problemi unutar Severnoatlantskog saveza (u nastavku teksta saveza, prim. prev) mogu pripisati administraciji Donalda Trampa, i da će sa dolaskom Džoa Bajdena u Belu kuću otpočeti proces transatlantskog podmlađivanja, pokazale su se naivnim. Problemi koji pogađaju NATO vuku koren iz same strukture saveza.
Generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg otvoreno sumira ključni problem: „Pogledajte samo brojke: osamdeset odsto odbrambenih rashoda NATO-a potiče od saveznika izvan EU“. Dakle, strateška perspektiva i prioriteti tri glavne NATO članice koje se nalaze izvan EU – Turske, Velike Britanije i Sjedinjenih Država – suprotstavljeni su konceptu povezivanja NATO misije sa odbranom „Evrope“.
Vrenje na Mediteranu
Razmotrimo prvo pitanje Turske. Pre dve godine mnogi su se nadali da će odluka Redžepa Tajipa Erdogana da nastavi sa kupovinom ruskog PVO sistema S-400 biti jednokratna kriza i, ali ne i rak-rana u okviru NATO-a. Međutim, ne samo da je Turska preuzela isporuku prvih delova sistema, već se sada razgovara o drugoj partiji i istražuje mogućnost saradnje sa ruskom odbrambenom industrijom u vezi razvoja mlaznih aviona i podmornica. Erdoganova odluka da se okrene Rusiji zbog kupovine naoružanja koje njegovi NATO partneri nisu voljni da prodaju (ili da vrše transfer relevantne tehnologije) proizilazi iz njegove procene da se Turska nalazi u opasnom i nestabilnom susedstvu (Sirija, Iran i Rusija).
Ipak, Erdogan ne veruje da će njegovi NATO partneri pružiti Turskoj podršku kakvu on traži ili da neće pronaći načine da izbegnu preuzimanje obaveza prema Ankari. Zauzvrat, Erdogan je razdvojio odnos Turske sa Rusijom od šire NATO perspektive, pokazujući da Ankara neće žrtvovati vitalne interese u znak solidarnosti sa drugim NATO članicama i partnerima. Ankara je veoma svesna da je nedavna kritika mađarsko-ruskog gasnog dogovora – koji u potpunosti isključuje Ukrajinu iz bilo kakve uloge u tranzitu – indirektna kritika Turske zbog njene želje da igra veću ulogu u pomaganju da izvoz ruskih energenata dopre do zapadnih tržišta.
Erdogan je svojom spremnošću da proda tehnologiju bespilotnih letelica Ukrajini ili da se suprotstavi ruskom uticaju na Kavkazu pokazao da Turska neće u svakom pogledu udovoljavati preferencijama Moskve, ali da istovremeno on neće biti vodonoša NATO saveznicima koji u okviru Evropske unije nisu skloni da Turskoj učine bilo kakvu uslugu.
A sada imamo zaključenje značajnog grčko-francuskog odbrambenog pakta, koji je grčki premijer Kirijakos Micotakis upečatljivo opisao kao ključni korak za odbranu „evropskih interesa“ na Mediteranu, i koji, napisan žustrijim jezikom od onog korišćenog u članu 5 Severnoatlantskog sporazuma, obavezuje obe strane da odgovore „svim sredstvima koja im stoje na raspolaganju, u slučaju da je potrebna upotreba oružane sile, ako obe utvrde da se vrši napad na teritoriju bilo koje od njih“ (član 2). Ono što nije rečeno jeste da će se ovaj pakt aktivirati čak i protiv Turske, saveznice unutar NATO-a.
Francuzi, s druge strane, ovo vide kao početak procesa stvaranja zasebnog evropskog odbrambenog i bezbednosnog pakta, delom i zbog toga što i Atina i Pariz manje veruju u posvećenost Vašingtona evropskoj bezbednosti, ali onoj definiciji evropske bezbednosti koja dopušta veće slaganje sa Rusijom i Kinom nego što bi Sjedinjene Države mogle da prihvate.
Izmenjeni NATO
Predsednik Emanuel Makron jasno je stavio do znanja da ulogu NATO-a posmatra u ograničenim geografskim okvirima, da je omeđen atlantskim basenom, što dovodi u pitanje koliko bi istočno preko evroazijske ravnice trebalo da dopre delokrug Alijanse – posebno u pogledu odnosa sa Rusijom – kao i ideju da bi NATO trebalo da ima aktivniju ulogu u partnerstvu sa američkim prijateljima u širem indo-pacifičkom basenu. Ipak, i London i Vašington vide uspon Kine kao globalni, a ne samo regionalni izazov, i žele da vide zapadne države u bližoj bezbednosnoj saradnji sa pacifičkim partnerima. Međutim, zaključenje odbrambenog pakta između Australije, SAD i Velike Britanije takođe signalizira da ni London ni Vašington ne žele da ovaj proces bude podložan evropskom vetu.
Ali veći fokus na Kinu takođe ima implikacije na relativni značaj Rusije kao pretnje različitim evropskim saveznicima. Jedna od karakteristika Bajdenove administracije je davanje prioriteta razvoju koalicija protiv Kine u odnosu na sva druga pitanja. Čak se i odnosi sa Rusijom sada posmatraju u ovom okviru. Odbijanje da se nastavi sa sankcijama za gasovod Severni tok 2, što bi se negativno odrazilo na nemačke kompanije (da bi se Nemačka pridobila da ne sabotira označavanje Kine kao izazova u okviru NATO-a) i manja spremnost da se ospore evropski, indijski, japanski i korejski angažman sa Rusijom (da bi se sprečilo rusko približavanje Kini, odnosno da se Moskva održi više kao nezavisan balanser nego kao mlađi saveznik Pekinga) uklapa se u pogled na svet da je ruski izazov od manje egzistencijalne važnosti za Sjedinjene Države. Međutim, za neke od NATO saveznika na istoku, koraci koji se preduzimaju kako bi sprečilo približavanje Rusije Kini je problematično jer jača sposobnosti Moskve, čineći je sposobnijim izazivačem u neposrednom susedstvu.
Stoltenberg ima svoj posao. Za one članice NATO-a koje ne žele da budu uvučene u američko-kineski sukob – svakako ne oko pitanja kao što je Tajvan – generalni sekretar naglašava da Kina nije ni protivnik ni neprijatelj saveza, dok istovremeno obećava da će NATO težiti produbljivanju odnosa sa svojim strateškim partnerima u Aziji (kao što su Japan, Koreja i Australija). Za neke NATO saveznike, njihova bezbednost zavisi od proširenja evroatlantske bezbednosne zone na postsovjetsku teritoriju; drugi veruju da Evropa ima dovoljan odbrambeni perimetar sa Rusijom. Saveznici na papiru možda ne gledaju jedni na druge kao na prave bezbednosne partnere.
Ništa od ovoga ne najavljuje raspad NATO-a, a ne treba olako zanemariti ni infrastrukuturu koju je Alijansa izgradila tokom svog sedamdesetdvogodišnjeg postojanja. Nijedna NATO članica nije voljna da ode, a ne postoji ni mehanizam za izbacivanje istih. Ipak, AUKUS pakt i francusko-grčki pakt ukazuju na ono što će verovatno biti ključna karakteristika Saveza sredinom 2020-ih godina: ne moćna koalicija trideset država, već korišćenje prakse i interoperabilnosti saveza za formiranje manjih grupa ili dobrovoljnih privremenih koalicija, gde će neke države učestvovati u zajedničkim aktivnostima, dok će druge izbegavati da to čine.
Stoltenberg primećuje da se NATO „stalno prilagođava“ na izmenjene svetske uslove. NATO će preživeti do obeležavanja 75. godišnjice postojanja, ali počinje da izgleda drugačije.
Nikolas Gvozdev je urednik časopisa Nešnel interest
Nikolas Gvozdev
Preveo: Radomir Jovanović
Izvor: Nešnel Interest
