Пише: Елис Бекташ
Када је Ђуза иза рата глумио у зеничком позоришту, на представи није било ниједног домаћег глумца. Тиме је по ко зна који пут потврђен поносити дух једног некад узаврелог а тада већ увелико потрошеног и збуњеног града у ком многи тврде да су потомци бегова и да је пола Зенице припадало њиховим прецима, али не умију објаснити шта се збило па је толики беглук од материјалних споменика културе успио оставити само један кућерак и једну чесму. Која се зове коњска јер су се на њој коњи појили. Зато и не треба да чуди што су глумци у том граду игнорисали Ђузино гостовање, сматрајући да од њега немају шта да науче. Али то свакако није тема ове приповијести, већ нешто посве друго.
Ђуза је у Зеницу стигао тако што сам се ја чуо са својим пријатељем Ђорђем па га питао шта ради а он рекао да је управо завршио режију једне камерне представе са Ђузом, Љиљаном Лашић и оним малим Босиљчићем, док је још био симпатичан. Онда сам ја у шали казао
– А што ти њих не би довео овамо?
На то је Ђорђе рекао
– Да знаш да ћу их питати да ли им се долази.
Ја сам мислио да је и он то казао у шали али није и зеничко је позориште ускоро примило прве госте из Београда након дуго и предуго времена.
Велика позоришна сала била је премала да прими све те добре и честите жене у зрелим, па и презрелим годинама, које су дошле видјети маестралног и неуспоредивог Ђузу који се звао још и Родољуб али само у Позоришту у кући. Послије представе отишли смо у кафану да пијемо, једемо и славимо бујајући живот, премда није било прољеће већ јесен али живот је ипак бујао и струјао кроз крхку умјетничку жилицу између Зенице и Београда.
У нека доба Ђорђе ме одведе до Ђузе и представи као човјека који је на неки начин заслужан за то лијепо и угодно вече. Ја сам се мало зацрвенио и погледао у врхове обуће, али нисам поглед спустио довољно брзо те тако уочих да је у Ђузином оку заискрила једна сузица. Мени није било посве јасно шта ће та сузица ту али послије сам сазнао да је Ђуза једном давно глумио у Зеници па се тај дивни човјек и изузетни глумац сјетио младости и свих оних варљивих заноса и предизборних обећања што их она нуди.
Онда је Ђуза устао па ме посјео крај себе и рекао
– Имате ли какву жељу, да вам се одужим за ово дивно вече?
Ја иначе нисам човјек од великих жеља, а оне које имам тешко да ми их неко из умјетничког свијета може испунити, што је посве разумљиво. Та откуд умјетницима артиљеријски Лугер из 1913. године или Ремингтонов СА револвер у калибру .44. Али једну сам жељу ипак имао и те вечери и знао сам да ми је Ђуза може испунити, као што сам знао и да морам побиједити стид по сваку цијену јер друге прилике у животу за њено испуњење нећу имати. Скупио сам храброст и казао Ђузи
– Ја бих, ако је могуће, да ми отпјевате Девојко мала.
Елис Бекташ: Нацистичка естетика Холивуда и Додиково кмечање
Онда ме је Ђуза загрлио и отпјевао ми ту пјесму на ухо.
Та пјесма мени је иначе веома битна јер је то једина мелодија на коју сам икад у животу плесао, са једном прелијепом дјевојком чије име, наравно, нећу открити али она ће знати да је о њој ријеч ако прочита ову приповијест.
А што ја све ово вама причам, драга дјецо? Па из два разлога. Прво, да се мало размећем и курчим, јер ми се вала може. Колико ви чељади знате да им је Ђуза на ухо пјевао Девојко мала? А други је разлог то што вас имам намјеру подучити једној великој и једноставној истини која вели да се никад не смијете предават малодушју и очају јер ће вас онда живот почети снабдијевати тиме чему сте се предали.
Мени се мало прије сусрета са Ђузом десило једно неугодно и досадно искуство у трајању од неколико година али ја се нисам предао малодушју и очају, вјероватно стога што тад још нисам био писац, а сумњам да бих се и данас предао. Ако сам у међувремену и постао писац, барем нисам постао организовани и племенити писац, дакле нисам постао писац од оне врсте која се вазда препушта некаквом кењкању, кмечању и зановијетању.
Нисам се, дакле, предао и ето, дочекао сам да ме живот награди једним прелијепим и чудесним тренутком који се онда прометнуо у једнако прелијепо и чудесно сјећање. Ово што вам га овдје приповиједам.
И да не заборавим, у међувремену сам престао жељети и артиљеријски Лугер и Ремингтонов револвер. Сувише су то расна и префињена оружја за мете које се данас нуде унаоколо. За њих је довољан и сардонични подсмијех или обична шлајмара у лабрњу или презриви и надмени поглед с висине.
А ни ви се, дјецо, немојте предавати малодушју и очају, а ја сам увјерен да ће живот прије или касније опет почети да нуди озбиљније мете. И сигурно ће се нека дјетиња и чиста душа опет радовати жудњи за Лугером или Ремингтоном, а још ће се више радовати испуњењу те жеље. Ако ни због чег другог, а оно да се има за шта ухватити кад јој неко спомене доброту, мудрост и племенитост домаћих организованих умјетника.
