Пише: Невен Цветићанин
Психологија је одавно утврдила постојање психолошког механизма познатог као „нарцизам малих разлика” сходно којем се по правилу најчешће јављају антагонизми управо између оних који су слични, и то управо због тих сличности. Тим механизмом се веома лако може делимично објаснити све оно што се дешавало између народа бивше Југославије претходних деценија, а поготово све оно што се дешавало између Срба, Хрвата и Муслимана/Бошњака, фактички, народа који говоре истим језиком, потпадајући заједнички под Цвијићеву динарску расу, која очас плане управо на оне који су јој најсличнији.
Срби, Хрвати и Муслимани/Бошњаци (да не помињемо и Црногорце) су у претходним деценијама учинили у политичком и институционалном смислу практично све како би се разликовали једни од других, а да у културолошком смислу нису одмакли у тој накани ни за јоту, па се данас и једни и други и трећи и даље бацакају на исту музику, плачу на исте филмове и навијају истим једнако сочним псовкама. И једни и други и трећи су, уместо да воле једни друге, одлучили да воле управо оне који су им различити, потврђујући постојање још једног механизма – „нарцизма великих разлика”, који опет делује и у обичном животу и у политици, а по коме се супротности привлаче, односно привлаче баш они који су међусобно веома различити. Тако су Срби уместо Хрвата и Муслимана/Бошњака одлучили да воле Кинезе, иако на читавом свету вероватно не постоје два тако различита народа као што су стрпљиви Кинези и нестрпљиви Срби.
Хрвати су уместо Срба одлучили да воле Немце иако су ту опет значајне менталитетске разлике које се тичу дисциплине и радне етике, јер у Хрватској, као и у Србији и у Босни и Херцеговини (Црну Гору и да не помињемо) већина људи од радног процеса највише воли паузу у којој смо сви на Балкану шампиони, уместо да то будемо у некој конкретној производњи као што су то управо Кинези или Немци.
Муслимани/Бошњаци су опет одлучили да воле Турке и Палестинце, делећи са њима можда неке културолошке аспекте, али опет бивајући укупно значајно ближи онима са којима деле заједнички језик (како год га звали – српски, хрватски, бошњачки, црногорски, материњи итд.), што се опет лепо види када Брега и екипа мало засвирају, па једнако плачу и Београд и Загреб и Сарајево.
Црни тријумвират у једном човјеку: Нарцизам, макијавелизам, садизам
Али да пустимо ми Хрвате и Муслимане/Бошњаке и да се сконцентришемо мало на нас Србе, да не испадне да све ово пишемо са Марса и као Марсовци, гледајући са висока ове клете особине које описујемо, као да их сами немамо и не носимо их на кожи и у гену. Социјална психологија српске политике се већ вековима врти у оквиру описана два механизма – „нарцизма малих” и „нарцизма великих разлика”, где пре могу једни са другима они који су различити него они који су слични. Крхки тродеценијски вишепартизам у Србији је то само потврдио будући да је из истих странака настајала гомила још „истијих” које се по правилу међусобно не подносе, а односи унутар опозиције и власти у Србији могу да уђу у епску песму. Свако свакоме спочитава управо оно што и сам ради, што је највидљивије управо ових дана на стани–крени локалним изборима. Није да тога нема и другде јер власт је свугде сласт и маст, али ми то радимо најчешће баш сирово и без рукавица и увек изнова кољемо вола за кило меса. У таквом друштву је минимални национални консензус тешко остварив и он се по клетом правилу остварује само пред спољашњом опасношћу, у коју по правилу забасавамо увек изнова управо зато што не умемо да слушамо једни друге, да не помињемо колико тек не слушамо онај паметнији и образованији део друштва, који нам најчешће служи за украс.
Управо због описаног механизма „нарцизма малих” и „нарцизма великих разлика” никако да оформимо функционалну друштвену елиту, јер ако се до неке власти случајно пробије неки припадник стварне елите знања, што се код нас пак не дешава често, они припадници елите изван власти ће га нужно оптужити да се продао, једнако као што ће припрости плебс оптужити сваког свог на власти да му лук вири из задњице, будући да нико не воли, поготово код нас, да види неког сличног да је доспео више и даље. У таквом народу и друштву није лако ни државотворно мислити – не у смислу неке хињене државотворности ударања у јуначке груди, већ у смислу целисходних државотворних планова, а камоли државотворно радити да се они остваре, па је зато најчешће код нас импровизација, а не план, начин решавања проблема.
Кинези који су нам нови-стари најбољи пријатељи планирају деценијама, а понекад чак и вековима унапред, док ми правимо планове од изборног до изборног циклуса, тешко успевајући да се са нивоа свакодневне политике винемо до нивоа далековидог конструктивног државништва. Ипак, и ми, као и други народи, имамо инстинкт преживљавања, јер народи су уопште инстинктивни ентитети, што је веома лепо описао онај виспрени Гистав ле Бон у својој „Психологији маса”, па се ипак када загусти сетимо да кормило поверимо неком истински способном човеку као што је то Коџа Милош или му синовац Михајло, препредени Пашић или мрски нам Тито, који је био редак тип који је успео да сузбије деловање балканских нарцизама малих разлика, баш зато што је био толико различит од свих нас, физички и ментално делујући попут неког бечког или пољског грофа.
Закључак овог малог огледа из социјалне психологије нашег и осталих балканских народа је да су наши потенцијали и виталност велики, што је утврдио и раније поменути Јован Цвијић, али су наши нарцизми великих и малих разлика трагикомични о чему су писали и говорили други наши великани – од Андрића који се томе изругивао у низу романа, преко Црњанског који је због тога опет плакао у својим поетикама, све до архетипских Вука, Доситеја и осталих практичних просветитеља разбарушене раје који су подносећи разне жртве и недаће практично радили да се народ просветли, а држава изгради, творећи понекад са пре поменутим способним и јаким људима једну коалицију жезла и знања, која је код нас увек била колико ретка, толико и преко потребна.
Јер у нашој прошлој колумни, управо овде, написали смо да, без обзира о коме је народу или држави реч, паметни момци решавају све, једнако као што глупи све деструишу, а овај бурни 21. век са свим својим геополитичким ветровима који немилице дувају ће тек свима показати колико је то истина.
Научни саветник на Институту друштвених наука
Извор: Политика
