Пише: Сара Хубач
Први новембар 2024. године, 11 часова и 52 минута, железничка станица у Новом Саду. На земљи на којој су пре један минут стајали људи сада лежи једна цела надстрешница. Животе тих људи је угасило 48 метара бетона. Деку и унуке, људе који су кренули од куће или јој се враћају, тамо негде неко узалуд очекује.
Грађани Србије потом путем медија добијају обавештење да та надстрешница није била предмет реконструкције, а да Хитна помоћ није имала пуно посла јер је било много више мртвих него повређених. На стотине људи сазнаје да им се вољена особа не јавља на телефон јер је била на тој железничкој станици на којој је „било више мртвих него повређених“.
Нико не жели да се упусти у проверу стање Железничке станице у Новом Саду
Још више људи се престравило мислећи да је неко њима близак један од погинулих на железничкој станици у Новом Саду. До краја дана сазнајемо да су нас из врха државе лагали да надстрешница није била реновирана и полако схватамо да су немар, незнање и коруптивност убили четрнаест, а ранили троје људи. У данима који следе сазнали смо да је нажалост један од повређених преминуо.
Схватила сам те ноћи да депресију народа која је проузрокована осећајем беспомоћи која влада у држави Србији неко најзад мора да почне да лечи.
Прво то успешно чини организација Свиће. Десетине хиљада људи шетају улицама Новог Сада и одају почаст мртвима и траже одговорност. Затим Факултет драмских уметности блокира своју зграду због напада који се догодио испред исте током мирног протеста пуног свећа, белих ружа и говора охрабрења. Након тога се још много факултета широм земље придружило блокади тражећи одговоре на питања ко је убио те људе.
Шести децембар, 8 часова и 54 минута, Београд, једна од продавница близу Технолошко-металуршког факултета. Првог дана блокаде, касирка с којом се већ знам питала ме је колико ме опозиција плаћа?
Одговарам јој контрапитањима. Какве везе имају разни политичари опозиције са студентима који протестују с истим захтевима? Како се више десетина факултета придружило блокади под условима да их батинаши не нападају испред њихове зграде, да одговарају они који су криви за смрт људи падом надстрешнице коју је власт реконструисала? И да нас полиција не хапси када се мирно окупимо са суграђанима да поделимо емоције беде и туге са којима више не знамо шта ћемо?
Шести децембар, 11 часова и 52 минута, Београд. Раскрсница улица Рузвелтове и Краљице Марије. Са својим колегама са техничких факултета стојим поред аутомобила који је једна дивна жена паркирала на улици како нас неко, коме је председник ове земље рекао да је то његово право, не би прегазио или повезао на хауби као што се догодило у Пожаревцу. На скретању видим празан трамвај који је стао на семафору да би заштитио студенте од потенцијалних „случајних пролазника“ који баш ту и баш сада журе.
Мук одзвања међу мојим колегама, а изнад нас се чују гаврани како гракћу. Први пут у животу их чујем у центру града. Језа ме хвата. Мисли ми врлудају док размишљам о томе зашто смо се окупили тачно у 11 часова и 52 минута. Суздржавам се да не заплачем. У тој тишини су се осећали заједничка туга и поштовање студената, професора и обичних грађана, који су обузимали ваздух око нас.
Дневник са блокада – ФПН: Сви смо заједно, али волели бисмо да нисмо сами
Од рођења живим у Београду и први пут схватам да мој страх од могућности да ме неко нападне док одајем почаст погинулима у Новом Саду није нормалан. Није нормално да се човек навикне да сваки протест који се изводи на миран начин прекидају батинаши. Није нормално да човек толико буде навикнут на корупцију да не може ни да замисли систем у којем се кроз градњу и реконструкцију грађевина не перу паре.
Како је у држави Србији тоталитарни систем власти успео да испере мозак свих грађана, па и младих којима је због тога од првог додира са едукативним системом на уму да беже што даље од зла које расипа ова власт? Није нормално да не желим да останем овде где сам рођена. Ова земља је моја колико и њихова, колико и сваког човека овде поред мене. Власт тврди да се бори „за нашу децу“. Па, чија смо ми деца?
Шести децембар, 12 часова и 7 минута, раскрсница улица Рузвелтове и Краљице Марије. „Слава им!“, рече један студент путем мегафона. „Слава им“, рекох и ја углас са свима, надајући се да они због којих смо стајали осећају барем неко врсту правде.
Војислав Дурмановић: Ђачка клупа као најопаснија институција
Крећући се ка факултету схватам да са овим храбрим и дивним људима могу да замислим државу у којој власт жели да ми омогући да што безбедније путујем. Са њима могу да замислим да радим у фирми која не покушава да загади воду коју пијем, у којој се купам, ваздух који удишем. Са њима могу да замислим да живим у зградама које нису изграђене на украденом земљишту, које се зидају тако да трају вековима и да деца могу да наставе да живе у истим тим становима.
Са овим људима могу да замислим како славим празнике пред трпезом која је пуна не зато што сам се тог месеца одрекла нечега, већ зато што то могу себи то да приуштим и што то исто може сваки поштени грађанин. Са њима могу да замислим систем у којем ме неће бити страх полиције, суда и осталих државних институција. Могу чак и да замислим да се успешно лечим без веза и подмићивања. Могу да замислим љубав, срећу и породицу тамо где сам их први пут и упознала као дете, а то је у држави Србији.
Први пут у свом животу схватам да је све ово, ако смо сложни, могуће и гладна сам правде! И понављам у себи док ходам ка мом факултету:
„Слава им!“
Извор: Радар
