Мало је примjера који потврђују филозофску тезу да је “историја вjечно враћање истог”, као што о томе свjедочи примjер друштвене и економске збиље у Србији.
Фасцинира количина енергије која се улаже на свим позицијама власти како би стварност која привилегује све владајуће слојеве остала иста, а представа о њеном ангажовању за добробит народа у јавности представљена као лична жртва плаћених чиновника. Све што нам се данас догађа већ се раније догодило. Медијска стварност потпуно је потиснула реалне чињенице, уводећи грађане у стање колективне несвијести.
Наша политичка “елита”очигледно не разумије или неће да разумије дубину агоније у којој се друштво налази. Наивно се вјерује да ће неки месијански спасиоци надокнадити одсуство институционалног управљања државом. Развлашћивање власти и утицаја појединаца у корист владавине Устава, закона, прописа и процедура потпуно је заустављено. Идолатрија и лични интереси сада стварају новог Месију, који је “свемоћан” и који ће ријешити све наше проблеме. Ниједан аутократа нема свијест о томе да се погрешно понаша.
Све досадашње политике на друштвеној сцени Србије морају доживјети свој потпуни крах скупа са актерима који су их проводили. У Србији је успостављено политичко начело да је онај ко је једном подлегао политичком проституисању општих интереса политички потрошен заувек и да нестаје с политичке сцене. Отуда веће чуђење изазива некаква квазиопозиција, која поново настоји да васкрсне и освоји власт коју је максимално злоупотребљавала када је за то имала прилику.
Чиновници у јавним службама организују се на принципима акционарских друштва и свако настоји да у оквирима својих надлежности оствари што већи лични интерес. У равни личних интереса, нажалост, дјеловали су представници свих досадашњих власти. Општи интереси друштва уопште не постоје, као што не постоји ни намјера да се о њима јавно полемише. На сваки динар прихода који привреда и друштво остваре устреми се десетине хиљада политичких пирана које ту новостворену друштвену вриједност прогутају.
Шта нас је то осудило на лошу бесконачност и приковало за дно живота? Које мрачне силе на политичку сцену упорно доводе најгоре међу нама? Шта нас је утамничило у “лошу” бесконачност у којој смо провели неколико вјекова? Добрих рјешења скоро да нема, а и када се укажу, ми их не желимо примијенити.
На сликању успјешне економске слике ангажована је огромна енергија, а механизми прикривања мрске стварности постају својеврсне гротеске. Тако су “плате и пензије никада веће у историји”, циљ који је најједноставније постићи тако што би плате и пензије сваког мјесеца увећали за једну пару. Друга маскирна чињеница је сјвесна замјена формулација у којој се просјечна нето исплаћена зарада за одређени временски период представља као просјечна зарада. Ако би се статистичкој бази на основу које се израчунава просјечна плата умјесто неисплаћених зарада за тај период додале нуле, тада бисмо добили реални износ просјечне плате, а он би био драматично мањи од оног који се у јавности представља.
Скоро да се и не помињу подаци који најпоузданије одсликавају стандард грађана; БДП по становнику и задуженост грађана по домаћинству. Поређење са бољима од себе трајно је забрањено. Пожељна је компарација с лошијима или са самим собом. Основна економска догма почива на чињеници да се ми све више задужујемо, а да то представљамо као нешто нормално. Као да се тај дуг неће морати враћати или ће га у наше име вратити неко други. Са кредитима је као са алкохолом, што их више повлачите све се боље осјећате, али кад дође време мамурлука, тј. враћања кредита, мучнина не престаје. Ето, од наше болести ће умирати само други.
Тако смо “добро” прошли и за вријеме пандемије јер смо се задуживали и дијелили различите облике помоћи привреди и грађанима, чиме смо повећали дефицит буџета на 8-9 одсто. То изгледа као кад двије породице уђу у кризни период, па једна проблеме ријеши задуживањем, а друга се суочи са кризом и плати цијену тако што у кризном периоду сведе трошкове на минимум и одбије да се задужи. Није се проблем задужити, проблем ће бити када дугови приспију на наплату.
Можда ће се на нашим привредним и друштвеним развалинама родити потреба за градњом најсложенијег друштвеног производа – уређене и функционалне мале, демократске државе. Морамо живјети са мишљу да је то могуће и ићи у сусрет том циљу, ма колико се он сваким даном све више удаљавао.
Милан Кнежевић
Извор: Нови магазин
