Пише: Ранко Рајковић
Прије неки дан Црној Гори је представљена економска стратегија “Европа сад 2”. По њој ће расти просјечне зараде, смањивати се доприноси за запослене, послодавци ће бити растерећени обавеза према држави, долазиће нам инвеститори, вршиће се преливања из нето у бруто и из брута у нето. Све те сложене финансијске операције покриће, на нови начин структуриран, буџет Црне Горе који тек треба да се изгласа.
Што рећи о структури наших досадашњих буџета? Сваки трећи запослени у Црној Гори укрцан је на државни буџет, односно прима плату из буџета. Придодамо ли им и око 115.000 црногорских пензионера који су такође укрцани на буџет односно примају пензије из државног буџета постаје нам јасно да укупна носивост црногорског буџета (економије) надилази највеће свјетске контејнерске бродове знатно веће и од чувеног “Титаника” који је потонуо на свом првом путовању.
Надајмо се да је програм “Европа сад 2” добро прорачунао депласман државног брода (буџета) који ће на јесен испловити из луке. Прије него што му пожелимо срећну и дугу пловидбу и мирно финансијско море подсјетимо се од чега зависи сигурност државног брода то јест буџета. Буџет зависи од гласова политичких странки, а наше политичке странке опасније су и од подводних хриди и од изненадних олуја и од плутајућих санти леда.
Свака политичка странка с једне стране тежи да на државни брод (буџет) укрца што више својих чланова и присталица, а с друге стране када се нађе у политички губитничким водама труди се да државни брод (буџет) на коме је до јуче пловила што прије потопи. Странка тражи пукотине, шири рупе омогућујићи води да што брже продре у брод с надом да ће изазвати његову хаварију која ће довести до нових избора.
Може ли ико у Црној Гори пловити слободно а да директно или индиректно није повезан са политичким странкама и преко њих на директан или посредан начин зависи од обавеза и повластица које долазе од стране државног буџета?
Може ли обичан човјек остати независан од страначких идеологија, политичких програма, економских стратегија, страних инвеститора, стратешких партнера, продаје државних обавезница, подизања кредита код ММФ-а. и слично.
Мислим да је макар у мислима могуће исконструисати пословни пројекат за таквог појединца. Покушајмо да осмислимо такав посао без испитивања тржишта, односа понуде, потражње, ризика. Трагајући за огледним примјером пошао сам од следећих чињеница.
Црна Гора има 250 километара жељезничке пруге и 12 жељезничких станица. По прузи саобраћа не више од десетак возова који се често кваре и касне. Возови су дотрајали. Спори су и неуредни. Путници су стрпљиви и упорни у одабиру воза као превозног средства ваљда зато што воз и поред свих мана остаје најјефтинији превоз у Црној Гори. Када се деси одрон, поквари локомотива или контактна мрежа воз сатима стоји у мјесту. Путници не знају како да прекрате вријеме. Љути су, негодују, псују с разлогом или се умусе, ћуте и буље у мобилне телефоне. Има ли начина да им се помогне. Има.
Размишљајући о томе како им помоћи на памет ми није пала ни смјена партијских кадрова на жељезници, ни именовање новог борда директора, ни лагана смирујућа музика са поправљених звучника у возу, ни реконструкција пруге и набавка нових локомотива кредитом Европске Уније. На памет су ми пали беспослени тинејџери који би могли по возовима продавати новине, папирне марамице, освежавајућа пића, сендвиче, слаткише, књиге, срећке гребалице и оно што би било најважније и најуносније, оно што представља срж замишљеног пројекта. Могли би продавати или изнајмљивати екстерне батерије за пуњење мобилних телефона.
Скоро да нема путника у возу било да је незапослен, запослен, пензионер или школарац а да не посједује мобилни телефон. Што воз дуже стоји у мјесту због квара, поремећеног реда вожње, чекања на укрштања, то се путницима у возу брже празне мобилни телефони. А како и неће када путници играју игрице, претражују гугл, прате дјеловање својих политичара, пишу поруке и коментаре, прелиставају фејзбук профиле.
Чим се упали црвено свијетло на иконици која приказује стање батерије мобилног телефона путници постају нервозни. Осјећају се као да им је нападнут и идентитет и интегритет. Као да им је ускраћена слобода говора и избор теме којој се као слободни грађани сходно својим политичким увјерењима здушно посвећују. Што ли ће тек путници радити када батерија дође на 1% и телефон потом кврцне и искључи се. Ништа. Путници ће се искључити из текућег живота. Неки ће ћутати, неки псовати државу и власт. Мала је вјероватноћа да ће отпочети смисаоне разговоре јер су мобилни телефони уништили умијеће разговора.
Причу нећу наставити у правцу дехуманизације и отуђења којима доприносе мобилни телефони већ у правцу сналажљивости онога који посматра доконе људе који не умију да разговарају и из те њихове особине покушава извући материјалну корист.
Сада замислите ситуацију када у општој тишини ходником воза пролази човјек и виче “Пуним мобилне телефон. За само 10 минута ваша батерија скаче на 30%.”
Људи устају. Ријешили су своје проблеме. Из џепова ваде новчанике и мобилне телефоне. Позивају пуњача телефона. Креће бизнис. Мали али сигуран. Ето лијепе прилике за лаку зараду. Једном дјечаку који је живио много прије изума повезаних са електриком и електроником срећа се осмјехнула баш у возовима. Звао се Томас Едисон. Са својих 13 година дјечак Томас, који ће касније израсти у славног свјетског проналазача, по возовима је продавао разне ситнице. Зарађивао је за живот и стицао животно искуство комуницирајући са путницима по возовима. То су били први послићи голобрадог тринаестогодишњака вриједни тек неколико десетина центи а у срећнијим данима и по пар долара. Управо тај ситни новац представљао је први корак ка оснивању “Џенерал Електрика” једног од највећих свјетских финансијских гиганата. “Џенерал Електрик” је заоставштина дјечака из воза по имену Томас Едисон. Данас та мултинационална компанија запошљава преко 300.000 људи широм свијета. Из њених службеничких редова неколико људи је стигло до Нобелове награде за науку.
Помислите на дјетињство проналазача Томаса Едисона. Пронађите посао за себе. Посао се налази свуда око вас. И посао и животна искуства могу се стицати не одлазећи од куће у далеки бијели свијет. Можда вас срећан почетак чека у возу на релацији Бар-Бијело Поље или Подгорица-Никшић. Онамо гдје врви од проблема, као у жељезничкој инфраструктури Црне Горе, ту лежи и шанса за посао независан од политике и буџета. Сугуран сам да би овај понуђени рецепт или неки њему сличан нашао своју примјену на жељезничким пругама и у Босни, Македонији, Србији, Хрватској…
С празним (глувим) телефонима нема нам ни споразумијевања, ни збуњивања, ни превара, ни расправа, ни свађа. Без порука с мобилних телефона и објава на фејзбук, твитер, X, телеграм и иним платформама нема ни наших политика, ни путем њих изгласаних и неизгласаних буџета од којих зависе наше развојне стратегије које ће нам повећавати стандард и смањивати незапосленост.
