Јуче се на мети патолошке мржње нашао градоначелник Никшића Марко Ковачевић.
Овим поводом огласио се и сам Ковачевић на свом Фејсбук профилу:
Директни производ дугогодишње ДПС владавине јесу и овакве појаве када мржња руководи све поступке и када се не преза од тога да се због политичких или каквих других разлика псују моја покојна мајка и моје дијете. Јасно је дакле да непријатељи овог друштва нису људи који имају различито мишљење већ људи који на овакав начин размишљају.
Извјесна особа која је овако наступила према мојој породици мораће да сноси све правне и друге последице за овакво понашање.
Баш сам јуче читао текст оца Дарка Ђога у ком је рекао да се готово по правилу на самом почетку поста десе нека посебна искушења. Ово заиста јесте велико искушење али оно служи да покаже одређене цивилизацијске и сваке друге разлике које међу нама постоје.
Надам се да ће удружења за заштиту жена и дјеце наћи за сходно да на ово реагују и да ће дјеловати у правцу превенције оваквих понашања.
Осуда срамних порука упућених Ковачевићу стигла је с бројних страна. Овдје износимо саопштење Пленума 083:
Данас смо били у прилици да свједочимо нечасном гесту једног овдашњег јуришника: дотични је, очигледно оптерећен патолошком мржњом, извријеђао породицу предсједника Општине Никшић. Да ли је ово први пут да сродници јавних функционера представљају мету вербалних напада, уз подразумијевајуће пријетње физичким насиљем? Нажалост, није.
Зашто је, онда, баш сада важно јавно осудити овакве испаде? Чин осуде је важан зато што овај напад није плод искључиво личних слабости оног који вријеђа, него представља претпосљедњи стадијум једног злокобног процеса дехуманизације цијеле националне и вјерске заједнице – управо оне чијим се чланом доживљава и Марко Ковачевић. Посљедњи стадијум – остварење пријетњи у виду физичког насиља – јесте нешто од чега нас дијели искључиво одсуство законске санкције.
Ко може гарантовати то одсуство, односно несметану реализацију посљедњег чина? Само онај који безмало двије деценије сатанизује једну заједницу и чека повољан тренутак да се, под изговором геополитичке нужности, са истом и обрачуна.
Оно што је, у постсоцијалистичком контексту, започето памфлетима у негдашњем Црногорском књижевном листу, настављено је спорадичним иступима државних званичника током претходне двије деценије, а оснаживано је културно-просветном политиком саме државе.
До чега нас је то довело? Резултати су, уистину, поражавајући, али сасвим очекивани: у дијелу јавности је посве нормализовано становиште према коме је саморазумљиво уколико посланица СДП-а овдашње Србе назове посрбицама, бивши премијер православцима имплицитно обећа олујно исељење, посланица УРА-е наведе да избјеглице неприкладне националности не треба да добију држављанство, а актуелни градоначелник Подгорице јавно ламентира над чињеницом да национално питање у Црној Гори није ријешено по узору на Хрватску. Шта је сљедеће? Радна акција на егзотичном острву за све оне који попију руски чај, у књижари затраже Свето писмо или пусте неку пјесму на екавици?
Управо из овакве политике се, одозго наниже, ствара амбијент у коме јавно испољавање мржње не само што бива некажњиво, него је, зависно од учинковитости, подложно награђивању.
Разлог више да се на огавне нападе из добро познате кухиње одговори увијек, јасно и гласно. Јер, данас су нападнути Марко Ковачевић и његова породица, а већ сјутра то може бити било који грађанин чија се политичка, национална и вјерска припадност, мјерено узусима шовинистичко-криминалног картела, не сматра прикладном.
