Руско-украјинска непријатељства понављају се већ неколико векова, а у већини њих узимале су учешћа и поједине суседне земље, било политичким, било војним начинима. Ова сукобљавања била су тема историјских проучавања, а представљала су и инспирацију за теме значајних уметничких дела, пре свега књижевних, али и музичких и ликовних. О међусобној нетрпељивости између Украјинаца и Руса, у шаљивом тону, писао је у својим приповеткама Николај Гогољ, велики руски писац, иначе родом Украјинац. Он описује украјинска села кроз које пролазе запреге руских трговаца у повратку с вашара, кад Украјинци заједљиво довикују Русима „Москаљи” док им Руси одвраћају „Хохоли”, погрдним именом за Украјинце.
Жеља Украјинаца за самосталношћу од Русије испољавала се притајеним, али и отвореним отпором централној власти из Москве. Извесно време руски цареви су управљање Украјином поверавали тзв. хетманима, војним командантима украјинске народности. Иако именовани од цара, практично сви хетмани, пре или касније, у почетку тајно, а затим јавно отпадили су се од московске власти и склапали антируске савезе с Пољацима, а касније и са Швеђанима.
Руско-шведска непријатељства посебно су нарасла кад је цар Петар Велики освојио део шведске обале, где је на ушћу реке Неве подигао своју нову престоницу Санкт Петербург, чиме је Русија добила излаз на Балтичко море и Атлантски океан. Последњи хетман био је Мазепа, који је са Швеђанима и Пољацима склопио савез против Москве. Године 1709. године Мазепа и његови савезници изгубили су битку против цара Петра Великог на реци Полтави. Ове драматичне историјске догађаје уметнички је обрадио песник Александар Пушкин у својој поеми „Полтава”. У историјска догађања која су претходила бици, велики песник уплиће и узбудљиве љубавне и драматичне међуљудске односе. Лукави времешни хетман Мазепа заводи младу кћи свога пријатеља, којој је иначе био и крштени кум. Озлојеђени пријатељ свети се оптужбом за Мазепину заверу против цара, у шта овај не поверује. Мазепа затим хапси и убија оца своје жене, што доводи до њеног нервног слома. Ова Пушкинова поема инспирисала је Петра Чајковског за познату оперу „Мазепа”, где је руска победа у Полтавској бици описана оркестарском увертиром пре последњег чина опере.
Руско освајање Крима од Турака крајем 18. века, за време царице Катарине Велике, представљало је поморским силама Европе трн у оку. У жељи да Русију удаље од Црног мора, а тиме и од Средоземног, европске државе Енглеска, Француска, Италија (Сардинија) и Турска први пут у историји удружују се у војни савез. После трогодишњег Кримског рата (1853–1856) савезници побеђују Русију и приморавају је да потопи своју Црноморску флоту, којој је у знак сећања подигнут споменик.
Двадесетпетогодишњи руски официр гроф Лав Толстој, учесник Кримског рата, описао је ово војевање у својим „Севастопољским причама”. Осим Толстоја, Кримски рат помиње и француски књижевник Алфонс Доде у својој збирци приповедака „Писма из моје ветрењаче”, која спада у лектиру за седми разред наших основних школа. У приповеци „Пропаст Семијанте” описује се катастрофа француске војне фрегате упућене ка Криму, у којој је било око 600 војника. Услед невремена фрегата се разбија о стене Корзике, целокупно људство с брода гине и затим бива сахрањено на острву. Историчари Кримског рата наводе да је пут француских бродова од војне луке Тулона до Крима трајао краће него пут руских запрежних кола разрованим путевима од Москве до Крима.
Догађај описан у Додеовој књизи говори о Кримском рату виђеном са стране западних учесника. Догађај који је ожалостио француске читаоце био је свакако на корист руској војсци која је бранила Крим.
Данашњи сукоб у Украјини други пут је војнички ујединио Европу, али сада у целости, изузев Србије и Босне и Херцеговине. Међутим, најзначајнији учесник је Америка, која представља једног од два диригената догађања. У сукобу чији смо сведоци нико никога не жали, већ се све управља у складу с интересима најјачих. Да ли ће и овај рат представљати инспирацију уметничких дела, видеће генерације чије време долази.
Драган Станковић
Извор: Политика
