Када је платформа око Капеле била завршена, дошао је дан да – буде срушена ова светиња. Управник радилишта Мирко Живковић окупио је раднике пред Планинарским домом на Ивановим коритима.
– Сјутра, вели, скидамо Капелу. Јесу ли, питам, спремни клинови, ћускије, крампови и остали алат?
– Јесу, одговара магационер Момо Секулић.
Међу радницима – тајац. Шта им је, питам се. Одједном иступи Исо Махмутовић, мислим да је био из Бистрице код Бијелог Поља. Добро сам га знао: био је по свему човјек. С брцима с рамена на раме, обратио се управнику.
– Ја нећу да рушим Капелу.
– Зашто?
– То је влашки храм, а ја не желим и не могу да рушим било чију светињу.
– То није светиња, покушава да му објасни управник, то је споменик. А ми подижемо много већи и љепши споменик од овога.
– Ја сам реко: Исо неће рушити влашку светињу.
– А ако је то наређење? – покушава управник.
– Такво наређење за мене не важи.
– Због овога можеш да добијеш отказ.
– Не морате ми га давати. Отићи ћу сам.
– Да није ово каква организована акција?, пита управник.
– Не, одговара Исо. Свако нека поступи како хоће, а ја сам одлучио.
– Шта кажете ви остали?, пита Живковић.
Неће рушити Капелу, одговарају му радници, као један.
Сјутрадан ујутро, наставља Чавор, ево милицијских кола. Излазе два милиционера са машинкама и два цивила. Неки радници тек устају, умивају се…
– Да рашчистимо оно од јуче, вели управник, дођите сви пред Планинарски дом.
Дођоше радници. Ћуте и чекају. Обрати им се један од оне двојице цивила:
– Који је то друг рекао да неће да руши Капелу?
– Ја сам рекао, вели мирним и чврстим гласом Исо Махмутовић.
– Зашто?
– Рекао сам већ: зато што је то влашки храм и светиња.
– Да то није нешто организовано? – пита цивил.
– Није, питајте остале.
– Шта ви кажете? – обраћа се цивил радницима.
– Исто што и Исо: нећемо рушити Капелу.
А Исо додаје: „Да сте дошли у моје мјесто да рушите џамију, ја бих погинуо, али не бих дозволио да се то уради.
Прође пет-шест дана, а рушење Капеле се не помиње. Био је то, међутим, само привидан мир. Чује се, наиме, како чланови Одбора за изградњу маузолеја и остали обилазе Цетиње, Титоград, Бар и још нека мјеста и траже добровољце који ће пијуцима ударити на ловћенску светињу…
Одломак из књиге „Седам Његошевих сахрана“, аутора Слободана Кљакића и Ратка Пековића.
