Piše: Sanja Perić
Zagonetno delo i neobičan stvaralački profil Momčila Nastasijevića kontinuirano privlače pažnju istraživača. Emilija Popović, darovita mlada naučnica, objavila je knjigu o Nastasijevićevom dramskom stvaralaštvu nekoliko nedelja pre svog preranog i neočekivanog odlaska. Započeti život knjige i prekinuti život autorke sustiču se u tački gde upola sazdani nije samo šifra Nastasijevićevog dela, već tragično obeležje kobi koja natkriljuje krhko ljudsko postojanje. Kobna priroda motiva incesta u dramskom opusu našeg pisca ne dobija više biografistički kontekst kao ranije: autorka je učinila važan pomak odbacivši mistifikacije i opšta mesta. Ona je osvetlila njegov položaj „na međi” u međuratnoj srpskoj književnosti, ističući da nije „anđeoski pesnik” niti „pisac-moralista”, već stvaralac čije drame do danas nisu u potpunosti afirmisane i analizirane. U tumačenju Emilije Popović Momčilo Nastasijević ponovo postaje aktuelan deo naše književne baštine.
Predmet analize su četiri drame: Međuluško blago, Nedozvani, Gospodar-Mladenova kćer i Kod ”Večite slavine”. Uporišne tačke u sagledavanju kompleksnog fenomena incesta, koji ostaje uvek u domenu tabua, jesu njegova mitska podloga, naturalistička motivacija i simbolističko-mistični sloj. Zanimljivo je da autorka ne insistira na psihoanalizi, čime produbljuje svoje tumačenje i čuva ga od zavodljivosti psihoanalitičkih teorija. Muzika kao konstanta Nastasijevićeve poetike dobija važno mesto i u ovoj studiji, u vidu traganja za tananim vezama između maternje melodije i motiva incesta. U Međuluškom blagu, na primer, ovaj motiv služi kao metafora za paradoksalni čovekov položaj u svetu, ali i alegoriju o umetniku koji se maternjom melodijom vraća svojim korenima i svom autentičnom, stvaralačkom biću. Čitanje ove drame je i podsticaj da se incest sagleda kao metafora za obolelu zajednicu, ali i znak „nemogućnosti čoveka da dosegne idealnu celovitost”.
U drami Nedozvani „blagotvorna celovitost” ne može se dosegnuti, primećuje autorka, jer su likovi izolovani u svojoj porodičnoj samodovoljnosti. Oni ostaju nedozvani u svojoj neostvarenosti, ali i narcisoidnosti, što je do sada slabo primećeno u kontekstu Nastasijevićeve drame. Iako vešto prati reflekse usmenog stvaralaštva u Nastasijevićevim dramama, autorka ne ograničava tumačenje samo na mitsko i kolektivno nesvesno, već uvodi pojam tekstualno nesvesnog, posebno značajnog za dramu Gospodar-Mladenova kćer. Zanimljivo je čitati o motivu progonjene devojke/devojke bez ruku u našoj pripovednoj usmenoj književnosti, koji je povezan sa rodoskrvnim grehom između oca i kćeri. Tragajući za tekstualno nesvesnim, Emilija Popović otkriva i dublje slojeve ovog motiva koji se javljaju u drami. Naime, svesno ispaštanje za tuđe grehe prvi put se javlja u Gospodar-Mladenovoj kćeri.
Danka pokušava da iskupi nedela svog oca, ali je svesno žrtvovanje i jedan od osnovnih postulata i vrednosti umetnika u poetici Momčila Nastasijevića. Na taj način autorka pokazuje da je njegovo dramsko delo moderno i homogeno, uz etičko-estetski koncept brižljivo građen u svakoj od drama. Svoj najčistiji vid, međutim, on dobija u poslednjoj, Kod „Večite slavine”.
Dok incestuozni nasluti između brata i sestre tvore „fikcijsku podlogu mita”, ostali junaci lako se mogu uklopiti u žanr natu- ralističke drame koja prikazuje porodičnu degeneraciju. Autorka, međutim, ide korak dalje od prethodnih interpretacija, videći ispaštanje i iskupljenje zbog incestuozne želje kao put ka spasenju i konačnom otvaranju „začaranog kruga”. Zaključkom „U odbranu čoveka”, Emilija Popović pokazuje da motiv incesta u Nasta- sijevićevom delu ne treba posmatrati samo kao razornu silu, već kao mogućnost za sublimaciju u umetnost i ono duhovno i suštinsko u svakom ljudskom biću. Odbranivši Nastasijevićevog čoveka, Emilija je odbranila ono najvrednije u svakom čoveku, koje traje i opstaje i kada se njegovo varljivo kratko ovozemaljsko postojanje završi.
Izvor: Dnevnik.rs
