Piše. Filip Grbić
Evropa je, posle decenija tokom kojih su publika i kritika uzdizali trivijalne „storitelere“ ili visokoparne i dosadne eksperimentatore, napokon ponovo dobila pisca. Može biti da je Mišel Uelbek takođe poslednji pisac Evrope
U eseju Ostati živ – Metoda iz 1991. godine, Mišel Uelbek piše: „Učiti kako se postaje pesnik znači odučavati se od življenja”. [1] U sumi ličnih poraza koji su nas pretvorili u neslavne otpadnike nalazimo poslednji predmet koji još uvek može da pobudi onu naročitu napetost čiji je krajnji izraz književno delo.
Ako je život, kako to kaže Sioran, parodija na pakao, onda najdragoceniji dar za življenje poseduju najsposobniji za trpljenje. Elokventno pozivanje na ugledna etička načela ne znači mnogo ako se bolovi loše podnose. Nije isključeno da smo ovde prepušteni stihiji neurotransmitera, a da su naše vrline i nedostaci samo hirovi fiziologije presvučeni u ruho moralne fikcije.
Pa ipak, mi iz dana u dan nosimo teret vlastitih raspoloženja i deluje nam kao da je dar za življenje poveren onima koji ne gube nadu. Uelbek je genije beznađa. Poslednji istinski religiozni pisac Zapada koji ume da otima istine od „presvetog osećanja krivice”.
Usred permisivne, hedonističke, ateističke epohe, Mišel Uelbek, iz romana u roman, istrajava na pitanju: Kako je moguć život bez nade? Na ovaj ili onaj način odgovor je do sada uvek bio negativan – telesne i duševne tegobe višestruko nadmašuju retke bleskove euforičnih užitaka, a oni varljivi, kratkotrajni ljubavni zanosi brzo se rastvaraju u mučnim razočaranjima.
Društvo je surovo, vreme je zlo, a pojedinac je osuđen na usamljenost, patnju i smrt. Poslednji roman Uništiti (Anéantir, 2022) koji se kod nas pojavio dve godine kasnije pod naslovom Poništeno doneo je konačan raskid s nadom, čime je otvoren vidik prema onome zbog čega možda još uvek vredi živeti.
„Dnevnik brodoloma“
Prvi Uelbekov roman, Proširenje područja borbe iz 1994. godine, može da se čita kao svojevrsni „dnevnik brodoloma”. Tridesetogodišnji softverski inženjer, Uelbekov alter ego, počinje da piše knjigu u kojoj ipak ne preovlađuje ispovedni ton, već više izvesna žudnja za sagovornikom koji je u stanju da sluša, a možda čak i da razume:
„Ali ništa neće zaista sprečiti sve češće nailaženje trenutaka kada vas vaša apsolutna samoća, osećanje univerzalne praznine i bolno predosećanje da vam se život približava konačnoj propasti, udruženim snagama dovedu u stanje istinske patnje.” [2]
Dan-dva posle jedne nevesele pijanke, pripovedač ne može da se seti gde je parkirao svoj automobil. Prilikom uzaludne potrage primećuje da u njemu raste „gađenje prema automobilima, i uopšte stvarima od ovoga sveta”. [3] Raskid s bivstvujućim označava početak duševnog sunovrata i društvenog odrona usamljenog analitičara-programera.
Gubitak automobila usled krađe je već nešto što može da izazove saosećanje kod drugoga, ali priznanje da ste automobil izgubili i da ste prema toj činjenici ravnodušni smesta vas proteruje iz poretka racionalnih subjekata. Ako ne marite za svoja kola i za svoju imovinu uopšte, vi ste digli ruke od sebe, a samim tim i od života.
„Lepa perspektiva za treći milenijum” nije ona koja predviđa oblike postojanja koji ne bi bili skopčani sa posedovanjem. Stvarnost individue srazmerna je obimu stvari nad kojima se proteže njena volja. I zato se nad onim ko je prezreo unutarsvetsko bivstvujuće nadvija totalno ništavilo.
Uelbek uviđa estetički problem u koji ova situacija dovodi pisca: „Romaneskna forma nije stvorena da naslika ravnodušnost, ili ništavilo; trebalo bi izmisliti neku ravniju, koncizniju i sumorniju artikulaciju”. [4]
Može biti da je Mišel Uelbek poslednji pisac Evrope
Proširenje područja borbe nastalo je pod egzistencijalnim pritiskom da se pronađe odgovarajući oblik za brodolom življenja koji oslobađa mogućnost za pisanje kao svedočenje o raskidu s bivstvujućim. Uelbek je uspeo da zaroni u svoju melanholiju i da u njoj, pored svega ličnog i slučajnog, ujedno otkrije i određujuće elemente onog epohalnog danas.
Jer što dublje kopamo po sebi, to nam se jasnije otkrivaju suštinske crte vremena u koje smo urasli kao nokti u meso. Evropa je, posle decenija tokom kojih su publika i kritika uzdizali trivijalne storitelere ili visokoparne i dosadne eksperimentatore, napokon ponovo dobila pisca. Može biti da je Mišel Uelbek takođe poslednji pisac Evrope.
Ateizam kao nevolja
U pismu Bernaru Anri-Leviju od 10. aprila 2008. godine, Uelbek opisuje, na sebi svojstven način, što znači bez samoinscenacije i bez viška emocija, svoj put koji vodi od adolescentske prosečnosti, preko duhovnog šoka koji su u njemu izazvale Paskalove Misli, zatim redovnih odlazaka na nedeljnu misu, angažmana u jednoj studentskoj hrišćanskoj organizaciji, hodočašća, a sve te aktivnosti protežu se na period od „deset, dvadeset godina”. [5]
Pogled unazad se završava gorkim priznanjem: „Samo, evo, nevolja je u tome što ja više ne verujem u Boga”. [6] Naglasak ovde treba da stoji na reči nevolja. Ateizam ne donosi nikako olakšanje, nikakvu slobodu, nema ni tračka onog pobedonosnog, mladalačkog samopouzdanja koje bi, u duhu naučnog optimizma, trebalo da prati (koliko znamo) jedino racionalno biće u svemiru.
Naprotiv, reč je o pravoj nevolji egzistencije koja drhti prestravljena pred večnom tišinom Paskalovih beskrajnih prostranstava: „U jednom svetu bez Boga, bez duhovnosti, bez ičega – čovek može jedino užasno da skrene”. [7]
Uelbekovi romani mogu se čitati kao morfologija ovog strašnog ludila, detaljna hronika propasti koja se u najvećoj meri vraća na Paskalovu „bedu čovekovu bez Boga”. Dalji tok Uelbekove prepiske s Anri-Levijem obelodanjuje tegobni karakter ateizma u koji dospeva pisac koji je iskusio najreligiozniji doživljaj – raskid s bivstvujućim.
„Na tom stupnju ateizma nema više ničeg veselog, herojskog ni osloboditeljskog; tom ateizmu dalek je i svaki antiklerikalizam, a nema u njemu ni primese militantnog. To je nešto hladno, beznadno, nešto čisto, lišeno svojstava, što se tako i proživljava; prazan, taman prostor kroz koji se s naporom napreduje, zima bez proleća.
A onda i to osećanje, nesnosno, da si kao neka neodređena organska mašina, čije će komande uskoro otkazati. I nikakvog tu dionizijskog smeha nema da ulepša celu stvar; Ničeova filozofija danas mi liči na jednu bespotrebnu provokaciju, neukusnu šalu.” [8]
Nema potrebe da se Platon okreće naglavačke. Ideja kovanja novih vrednosti deluje nam nepristojno, ratoborno i pretenciozno. Nakon raskida s bivstvujućim obreli smo se usred ontološke pustoši koja ne daje povod za bilo kakav filozofski trijumfalizam.
Što dublje kopamo po sebi, to nam se jasnije otkrivaju suštinske crte vremena u koje smo urasli kao nokti u meso
Štaviše, iskusili smo ono „Ništa koje ništi”, da se poslužimo Hajdegerovom formulacijom, i od sada je strepnja naš stalni pratilac, jer jedino kada strepimo mi boravimo u istini. Sve ostale strasti lažu, a mi se uzdržavamo čak i od smeha.
Nemamo ni prijatelje ni neprijatelje, jaučemo zajedno s životinjima, koje su naši jednako nesrećni rođaci u porodici ogranskih mašina, a ono što imamo da kažemo nikome neće zvučati kao radosna vest. Dobrodošli u romaneskni svet Mišela Uelbeka.
Sumorna vizija
Pošto kršteni razum nije osigurao vezu s transcendencijom, Uelbek, kao pravi hrišćanin, a to znači kao biće koje stalno živi u iskušenju neverovanja, kreće jedinim mogućim putem ka Bogu – zaobilaznim. Uelbekovi junaci ropću u nesnosnoj ljubavnoj oskudici, oni nisu voljeni i ne umeju da vole, a kad jednom zavole najčešće im nije uzvraćeno.
Elementarne čestice (1998) zaoštravaju ovaj problem i postavljaju tematski okvir za gotovo sve buduće romane čija se radnja od tada neprestano odvija u zloslutnom tonalitetu jedne apokaliptičke dramaturgije. Roman se završava sumornom vizijom konačnog osamostaljivanja prokreacije od seksualnosti.
Molekularna biologija definitivno osigurava mogućnost beskontaktne reprodukcije što označava temeljnu promenu istorijske paradigme. Ljubavne veze između muškaraca i žena najzad gube svoj poslednji razlog. Neverovatan komercijalni uspeh ovog romana govori da je pisac pogodio pravo u upaljeni nerv najneodgovornije generacije u ljudskoj istoriji.
Nema ničeg slučajnog u faktu da je život zapadnog čoveka postao nemoguć baš u vreme uspona i neprikosnovene dominacije šezdesetosmaške ideologije i njenih ključnih komponenti – njuejdž spiritualizma i seksualne revolucije. Nasilje je zakoniti pratilac svake revolucije i ona ne može a da ne proizvodi gubitnike. Po tome se ova, naizgled miroljubiva, revolucija nije razlikovala od prethodnih.
„Svet sitne buržoazije, svet službenika i srednjih kadrova je bio tolerantniji, gostoljubiviji i otvoreniji od sveta marginalaca koje su u to doba predstavljali hipici.” [9] Uelbek uvek pripoveda iz ugla luzera, usamljenika, po pravilu intelektualaca kojima nije ostalo ništa osim tog zajedljivog intelekta koji se okreće protiv njih samih. Idol mladosti i telesne lepote ubrzo se na surov način okrenuo protiv svog licemernog sveštenstva.
„Privilegovano mesto za seksualnu slobodu i izražavanje želje, ’Mesto Promene’ je prirodno trebalo, više nego bilo koje drugo, da postane mesto depresije i gorčine. Zbogom ljudski rode koji se grliš na proplancima, pod punim mesecom! Zbogom dionizijskim svetkovinama tela namazanih mirišljavim uljima, na suncu u podne! Tako su brbljali četrdesetogodišnjaci posmatrajući svoj umlitaveli ud i svoje masne naslage.” [10]
Međunarodni uspeh Elementarnih čestica doneo je njihovom autoru pogodnost na kojoj jedan pisac može samo da mu zavidi – Uelbek je najzad mogao da napusti glupi, bezlični posao i da se odseli iz Pariza u irsku zabit gde je živeo povučeno, sve dok mu nije uginuo voljeni pas, Klemen.
Islam u Evropi
Odnos između muškarca i žene je oblast u kojoj Uelbek pronalazi sve istine o svetu do kojih mu je stalo. Dovoljno je samo pažljivo pratiti istorijsku transformaciju muško-ženskih odnosa da biste razumeli šta se to dogodilo sa brakom, društvom, ekonomijom, politikom i religijom.
Uelbek je sposoban za prezir i ponekad zvuči ratoborno, kao kad u Proširenju… govori o ženama kao samoživim, arogantnim i glupim psihoanaliziranim krpama (Uelbek, 2006: 80–81), a više puta je pokazao i da je sposoban za čudovišnost kojom je na sebe navukao ne samo prezir levoliberalne kritike, nego je u isti mah postao meta radikalnih islamista zbog kojih mu je od tada život neprestano ugrožen.
Odnos između muškarca i žene je oblast u kojoj Uelbek pronalazi sve istine o svetu do kojih mu je stalo
U Platformi (2001), istraumirani Mišel očajava posle bombaškog napada islamskih terorista u kom je stradala Valeri s kojom je podelio intenzivne trenutke erotskog sladostrašća. Očajnog pripovedača sada obuzima paklena mržnja prema muslimanima: „Svaki put kad bih čuo da su neki palestinski teroristi, ili neko palestinsko dete, ili trudna palestinska žena, ubijeni metkom u Pojasu Gaze, osećao sam kako drhtim od oduševljenja što je, eto, jedan musliman manje na svetu.” [11]
Ironična je i žalosna činjenica da se pokolj redakcije satiričnog lista Šarli Ebdo dogodio na dan objavljivanja Pokoravanja (2015), romana u kom Uelbek s neočekivanim odobravanjem slika budućnost u kojoj politički islam stupa na pobedonosni put koji će umrtvljenim evropskim nacijama udahnuti novi život.
A Uelbek kaže: „Uništiti!“ – Najbolji roman dvadeset i prvog vijeka
Za razliku od Platforme u kojoj se u jednom nekontrolisanom napadu besa tvrdi da „na muslimanskoj zemlji, inteligencija i talenat nikad neće naći svoje mesto” i da je „već pri prvom čitanju Kurana nemoguće ne biti zatečen bednim okvirom tautologije koja karakteriše ovo delo: ’Nema drugog Boga do samog Boga’, itd”, [12] Uelbek u Pokoravanju o Kuranu govori kao o „bezmernoj mističnoj poemi u slavu Boga” [13] i u islamizaciji Evrope vidi možda poslednju šansu za izbavljenje od levoliberalnih boleština poput individualizma, ateizma i feminizma.
Pred kraj romana nailazimo na prilično ubedljivo poređenje savremene Evrope sa poznim Rimom:
„Trebalo je suočiti se sa stvarnim stanjem: dospevši u onaj odvratan stadijum raspadanja, Zapadna Evropa više nije bila u stanju sama sebe da spase – ne više nego što je to u stanju bio stari Rim u petom veku naše ere.
Masovni priliv stanovništva koje je sa sobom donelo tradicionalnu kulturu koja je i dalje čuvala prirodno uspostavljene hijerarhije, pokorenost žene i dužno poštovanje prema starima, predstavljao je istorijsku šansu za moralni i porodični preporod Evrope, otvarajući perspektivu jednog novog zlatnog doba za Stari kontinent.
To pristiglo stanovništvo delom jeste hrišćansko; ali najčešće je, to se mora priznati, muslimanske veroispovesti.” [14]
Ono što spretna upotreba citata nužno falsifikuje jeste duh umetničkog dela koji se otvara isključivo onom pogledu koji posmatra celinu, a ne samo delove. Preobraćenje glavnog protagoniste, profesora književnosti Fransoa, u islamsku veru ne događa se pod uticajem mističnog iskustva, već iz čisto kalkulantskih pobuda.
Uelbekov smisao za humor svoju duhovnu raskoš ponajviše otkriva u trenucima najdubljeg očajanja. Konvertit će zadržati katedru s još većom platom i novim privilegijama, kao što je, recimo, mogućnost da ima tri žene. Imaće jednu da mu pravi kolače u kuhinji ali, važnije od toga, moći će da izabere jednu lepu devojku za erotske užitke koja „koliko god lepa bila, radovaće se i biti ponosna ako izaberem upravo nju, i biće joj čast da sa mnom deli postelju.
One će biti dostojne ljubavi, a ja ću, sa svoje strane, uspeti ljubav da im pružim”. [15] Tako islamizacija Zapada postaje ultimativna fantazija jednog incela, kako se to danas kaže. Vredi pristati na sve, na sramotu i blasfemiju, samo ako će se time vratiti nežnost, zadovoljstvo i toplina u odnos između muškaraca i žena. Sve ostalo na ovom svetu je bezvredno i bljutavo.
„Neću imati za čim da žalim,” [16] poslednje je što ima da kaže Fransoa. Tako smo došli do suštinske crte Uelbekovog stvaralaštva.
Izvor: Novi Standard
