Пише: Момо Копривица
Право не настаје увијек само у скупштинама или другим институцијама, нити своју снагу црпи искључиво из државне принуде. Неријетко оно извире из много дубљих слојева друштвеног живота: из обичаја, колективног памћења, вјерских увјерења и историјских предања која обликују заједнички осјећај правде и дужности. Управо из те перспективе вриједи поставити питање, на данашњи дан који носи снажну симболику: да ли је и видовдански завјет, осим своје духовне и културне димензије, оставио препознатљив траг и у спонтано израслој правној традицији Црне Горе?
У том смислу издвојићемо два значајна правна акта. Први је Стега црногорска и брдска, чији је јубилеј 230 година од доношења управо ове године. Стега, иако са свега 6 чланова, један је од централних аката, од значаја за развој модерне државности Црне Горе, њоме је створена одбрамбена и политичка заједница, са централном влашћу Митрополита Петра И Петровића Његоша, и са основом је наш познати историчар и правник Чедомир Лучић означава као акт конституционалног карактера.
Видовдански завјет и предање о издаји Вука Бранковића служи као вриједносни и легитимацијски извор норме у члану 3 Стеге црногорске и брдске, а која треба да обезбиједи чврстину успостављене одбрамбене, али и политичке заједнице.
Момо Копривица: Ћирилица као благо Црне Горе заслужује реафирмацију без политизације
Та норма гласи: „Од дневи данашњега и унапријед ако би се наша који Црногорац, оли које село, али племе, или која нахија, да буде издајник јавнијем или потајнијем начином, таквога сви јединосгласно предајемо вјечноме проклетству како Јуду предатеља Господња и како злочестиваго Вука Бранковића, који издаде Србље на Косово и вјечну мрзост и проклетство от народа на себе привуче и от милости божје отпаде, и таквога брацкога и христијанскога крвника и издајника, који би се наша, не само што вјечноме проклетству предасмо и рекосмо да га буде анатема и да јест пред Богом сиго свијета и будушчаго одговорник за све што би зла и пријеваром и издајом учинио, него и крв наша на њега и на чада његова от земљи на небо, јако же Авала да во пијет и да останет како кров Христа спаситеља нашего народ Јеврејски.“
У конкретном случају, у Стеги норма о забрани издаје није образложена само практичним разлозима очувања заједнице, већ се њен ауторитет појачава позивањем на два снажна културна и религијска симбола: Јуда Искариотски као универзални симбол издаје Христа и Вук Бранковић као симбол издаје у српском епском и косовском, односно видовданском предању.
Без обзира на то што савремена историографија углавном сматра да историјски Вук Бранковић није издао српску војску у боју на Косову, у колективној свијести и епској традицији његово име је вијековима представљало персонификацију издаје. Због тога је законописац могао рачунати да ће сама пријетња да неко буде поистовјећен с Вуком Бранковићем имати снажан морални и друштвени ефекат.
У том смислу може се тврдити да је овдје видовдански завјет, односно косовско предање, представљао вриједносни извор права, јер је обликовао систем друштвених вриједности на којем се норма заснива, а истовремено је представљао легитимацијски извор ауторитета норме, будући да се правна заповијест ослања на већ прихваћене моралне обрасце у заједници.
Законописац ауторитет правне норме не гради искључиво на правној принуди, која је у оно доба више него оскудна јер и нема успостављеног суда, већ и на колективном моралном памћењу заједнице, призивајући лик Вука Бранковића као архетип издаје. Тиме се друштвена осуда издаје преноси у правну норму, чиме се повећава њена легитимност и очекивана дјелотворност.
Момо Копривица: Патријарх Гаврило Дожић симбол отпора највећем злу човјечанства
Норма извире и из система вриједности, тако што из истог црпи свој садржај и ауторитет. У овом случају тај систем чине православна религијска етика, обичајно право и видовданско, односно косовско предање.
И данас, а нарочито у периоду неразвијеног правног система, правна норма не дјелује само пријетњом санкције него и унутрашњом легитимацијом. У теорији права често се истиче да се норме лакше поштују када су у складу с вриједностима које заједница већ прихвата.
Зато Петар I не каже само да ће издајник бити кажњен, него га поистовјећује с Јудом Искариотским и Вуком Бранковићем. Тиме се правна норма „наслања“ на већ постојећи морални ауторитет. Другим ријечима, законописац не ствара вриједност забране издаје ни из чега, већ је преузима из колективне свијести и претвара у правну обавезу.
Свако друштво ће лакше прихватити правну норму ако је она усклађена с већ усвојеним моралним увјерењима. Страх од казне није једини мотив послушности, једнако важан је страх од друштвене осуде и моралне дисквалификације. У Стеги је управо то видљиво: издајник није само правни преступник него и носилац најтеже могуће моралне стигме.
Норма своју снагу не црпи само из ауторитета доносиоца него и из наратива који заједница сматра истинитим или светим. Видовдански завјет и лик Вука Бранковића представљају дио колективног памћења, па позивање на њих омогућава да правна заповијест буде доживљена као наставак већ постојећег моралног поретка, а не као произвољна наредба власти.
Посматрано из перспективе теорије права, видовданско предање у Стеги представља вриједносни извор права. Његова функција није стварање формалне правне норме, већ обезбјеђивање њеног вриједносног утемељења и друштвене легитимације. Позивањем на Вука Бранковића као архетипски симбол издаје, која се десила на Видовдан 1389.године, законописац користи колективно историјско памћење ради интернализације правне заповијести. Тако правна норма добија ауторитет који не произлази само из принуде, већ и из идентитетски и морално прихваћеног система вриједности заједнице.
Други правни акт, свакако мањег државноправног значаја од првог, а на који указујемо јесте Закон о парохијском свештенству, из 1909 године, који у члану 21 прописује дужност свештеника да без накнаде, поред осталог, „врше парастос изгинулијема за вјеру и отаџбину на Спасов-дан и Видов-дан сваке године.“
Правнотеоријски, ова законска норма је значајна зато што показује да право не регулише само понашање живих, већ и колективно памћење и вриједносни идентитет заједнице, увијек кроз историју спремне за жртву, у име идеала слободе и правде.
Можемо извести два закључка. Прво, овдје се детектује вриједносни извор права. Обавеза свештеника да бесплатно служе парастос није усмјерена на заштиту имовине, јавног реда или неког индивидуалног права, већ на очување заједничког сјећања на жртву за вјеру и отаџбину. Тиме правна норма институционализује одређену вриједност, у овом случају култ жртве за заједницу. Не треба изгубити из вида, да је према тада важећем Уставу, у складу са којим је и донијет овај закон, Божја воља извориште и исходиште земаљске власти, да су обичаји утицали на стварање права, а њихово кршење је било уједно и преступ и гријех. Стога, наш угледни правни историчар и цивилиста Петар Стојановић изводи снажан закључак: „Народно обичајно право је консакрирано божанским правом“.
Друго, ова норма из Закона о парохијском свештенству, примјер је норме са израженом симболичком функцијом права. Избор управо Спасовдана и Видовдана тешко да је случајан. Видовдан је већ у XIX вијеку представљао централни датум косовског завјета, док се на Спасовдан у Црној Гори 1858. године десила битка на Граховцу, са импозантним последицама на ослободилачки дух, али и међународну афирмацију Црне Горе. Видимо јасно да законодавац кроз календар успоставља континуитет између косовске жртве и савремене црногорске ослободилачке борбе
У овом случају правна норма не прописује само обавезу вршења парастоса, већ одређује и вријеме његовог вршења, чиме правни поредак на специфичан начин уређује колективни ритам историјског памћења. Избор Видовдана и Спасовдана показује да закон користи вјерски календар као начин да се чува идентитет, историјско памћење и историјски континуитет.
Момо Копривица: Српство у Црној Гори није увоз из Србије него историјски и аутохтон идентитет
Није могуће са сигурношћу тврдити да је законодавац имао намјеру да нормативно изрази идеју садржану у народној изреци, веома заступљеној у предању, па и причи генерација: „Грахово за Косово“. Но, како каже Волтер, не постоји случај, већ само непознати узрок познате последице. Овдје и није толико непознат узрок. Истовремено нормирање парастоса управо на Спасовдан и Видовдан допушта закључак да је овај законски текст био обликован у оквиру истог вриједносног обрасца који је у народној свијести повезивао величанствену, и са великом жртвом скопчану, побједу на Граховцу с бојем на Косову 1389 године. У том смислу, јасно је имајући у виду ратио прописане дужности, „помен палима за вјеру и отаџбину“, норма не повезује само два црквена празника, већ два историјска наратива: жртву у боју на Косову и црногорску побједу у времену када се чине преломни кораци ка учвршћењу и међународном признању Црне Горе, као државе, стварајући јединствен симболички оквир.
На основу озбиљних и дубоких научних истраживања, која додуше и нажалост наше заједнице нијесу довољно ишчитана, ваљда због конкуренције лаких и демагошких штива, Петар Стојановић има налаз:“ Црква у Црној Гори чувар је и преносник средњевјековног српско-византијског културно-законодавног наслеђа, једина синтетичка морално-политичка снага која је могла постати инспиратор јачања државе и писаног законодавства.“
Посматрано из угла теорије права, цитирана норма Закона о парохијском свештенству превазилази своју регулаторну функцију и поприма меморијалну и идентитетску димензију. Прописујући обавезно вршење парастоса на Видовдан и Спасовдан, законодавац правно институционализује култ сјећања на пале за вјеру и отаџбину. Тиме се вриједности садржане у видовданском завјету и црногорској ослободилачкој традицији уводе у правни поредак, односно добијају правни облик и правну снагу, па видовдански завјет дјелује као својеврсан вриједносни извор права, и то не зато што непосредно ствара правне норме, већ зато што обликује вриједносни садржај и симболички ауторитет норми које законодавац доноси.
Осим оног значења, које протојереј-ставрофор Гојко Перовић ефектно синтетизује:“ Видовдан је дан сјећања на велику жртву љубави, жртвовања самих себе, да би се одбранили ближњи, цркве, светиње“, овај скроман текст, чији аутор тешко може и дјелић значења открити, има за циљ да укаже и на значај Видовдана у правној традицији Црне Горе, која је самоникла и спонтано, ендогено израсла, из моралне и витешке традиције, народних обичаја и свеукупне друштвене праксе Црне Горе.
Нити се смијемо мита и завјета одрицати, нити их политички злоупотребљавати. Одрицање би значило као да се стидимо трошне куће свога прађеда, у којој се писала историја, браниле вриједности и доносиле важне одлуке. Злоупотреба би значила да у ту свету кућу, гдје су били људи и јунаци, данас пустимо разбојнике и шићарџије, да у њој диване и размећу се.
Зато је однос према видовданском завјету прије свега питање културног и правног насљеђа. Његово значење не треба ни негирати ни инструментализовати, већ разумјети у историјском и вриједносном контексту у којем је обликовао, поред осталог, и правну традицију Црне Горе.
