Пише: Анто Нобило
Већ смо рекли да повијесно и правно није коректно данашње схваћање међународног права примјењивати на неке далеке повијесне догађаје, јер би добили неприхватљиве резултате, по којима су сви шефови држава савезничких држава ратни злочинци.
Међутим, сматрам да се догађаји из 1945. требају расвијетлити и утврдити хладне главе што се десило од свибња на даље 1945. г. и зашто. Ми то морамо учинити. Кад кажем ми, мислим ми антифашисти. Ако то не учинимо, онда ће и даље неофашисти стварати митове и инструментализирати повијест у циљу остваривања сасвим приземних политичких циљева.
У том настојању можемо се као алатом служити и опће прихваћеним анализама међународног казненог права, које нас могу довести до закључка о томе да ли је злочин заповијеђен или је до њега дошло спонтано. Ако је заповјеђен, из којих структура је дошла заповијед за злочин.
Да би добили дефинитивне и квалитетне одговоре, било би потребно провести квалитетна и циљана истраживања професионалних повјесничара и правника.
За потребе ове наше расправе ја сам направио једну скицу, грубу анализу одговорности за злочине. Понављам, то није опис казнене одговорности и та скица је груби рад, провизориј и више назнака праваца које би даље требало чињенично анализирати.
Нобило о Додику: Кад некога стјерате у кут игра на све или ништа
У Зборнику се поставља неколико теза. По једној Тито је издавао заповиједи о заштити ратних заробљеника, али га подређени нису слушали. Поготово га није слушала стаљинистичка линија у ЈА. Није га слушао ни Ранковић, али Тито се касније с њим обрачунао. У прилог тим тезама цитирају се Титове заповиједи и заповједи Генералштаба. По овој тези, маршал Тито је чист, а криви мангупи у нашим редовима. Да ли је то баш тако?
Да би дали правну оцјену дјела, а поготово утврдили линије војничке одговорности потребно је утврдити које јединице су учествовале у ликвидацијама, број ликвидација, простор на којем су се вршиле ликвидације, вријеме њихова трајања.
Већ смо утврдили да су масовне ликвидације уврштене на великом броју мјеста у Словенији, континенталној Хрватској. Само нека стратишта: Кочевски рог, Марибор, Тезно, Шент Вид, Мацељска шума, Загреб-Максимир, Сисак, Чемерница код Топуског, Дубовац и Турањ у Карловцу, Велика Писаница поред Бјеловара, Н. Градишка, шума између Иванић града и Чазме. Шума код Клоштара Подравског.
Које јединици су учествовале у ликвидацијама?
Кључну улогу у заробљавању војске НДХ имала је трећа армија генерала Косте Нађа, у оквиру које су биле двије дивизије из Хрватска 12. и 40. Славонска. Моторизирани одред ИВ. армије, I. и II. армија су вршили прихват заробљеника НДХ и Њемаца те осталих сурадника окупатора. У I. армији из Хрватске су били 6. личка, 32. загорска и 33. мословачка дивизија. У II. армији је била 28. славонска и 34. хрватска дивизија. (проф.др.сц. Бранко Дубравица).
Значајну улогу у одређивању судбине заробљеника имала је 1. хрватска дивизија КНОЈ-а. Они су у правилу чували и спроводили ратне заробљенике а давали су руководећи кадар за управу логора.
Премда нисам имао на увид податке које масовне гробнице су биле у зони одговорности које јединице, чини ми се да су разне јединице из III. армије, уз у најмању руку уз асистиненцију И. и II. армије, те јединице главног штаба Словеније и хрватског КНОЈ-а, биле умијешане у злочине.
Ако су јединице разних армија, позадинске јединице и КНОЈ биле укључене у злочине, онда је велика вјеројатност да је заповијед за злочин дошла од заповједништва које је надређено свим тим јединицама које поступају на исти начин, по истом обрасцу и уз исте критерије. Једини који су били надређени свим набројаним јединицама су били врховни комадант Ј. Б. Тито и његов главни штаб (генералштаб). Очито се није радило о ексцесима и индивидуалним злочинима, већ о поступању по заповједи.
Потребно је утврдити у којем простору и у којем времену су се десили масовне ликвидације. Простор смо скицирали. Вријеме можемо означити почетак 16. свибањ 1945. г. па до прве амнестије коловоза 1945. г. – неких 100 дана.
Кад се злочин деси на једној изолираној локацији и кратком временском периоду уз учествовање мањег броја војника, онда је одговорност обично на ниже рангираним јединицама и заповједницима. Али, кад се ликвидације ратних заробљеника одвијају на изванредно великом броју мјеста у Словенији и сјеверозападној Хрватској тијеком 100 дана, а онда злочини одједанпут и свугдје престану, онда опет морамо закључити да су заповиједи морале доћи са позиције која обједињује простор и Словеније и сјеверозападне Хрватске а то је опет Врховни штаб (генералштаб) и врховни комадант Ј. Б. Тито.
Оваквим закључцима протурјече заповједи маршала Тита, Косте Нађа, генерала Терзића и генералштаба. Многима ове заповједи служе за потпуну ескулпацију Тита од одговорности за ликвидације. 29.04.1945.г. комадант III. армије Коста Нађ шаље штабу XII. дивизије депешу и истиче да је примјећено да се у јединицама у потпуности не спроводи у дјело наређење врховног штаба везано за поступак са заробљеницима: поновно заповједа поступање са заробљеницима по међународном праву.
3. маја 1945. Генералштаб ЈА наређује хумано и законито поступање са ратним заробљеницима.
Генерал Терзић 3. марта 1945. издаје наредбу о устроју логора ратних заробљеника у складу са међународним правом. У повјесном и симболичком смислу, кључно питање да ли је Тито заповиједио злочине, дозволио да се десе или је до тих злочина дошло мимо његова знања и против његове воље. Мислим да можемо кренути од тезе да је у свибњу 1945. маршал Тито био и формално и стварно врховни командант НОВ и да су му све јединице НОВ биле апсолутно лојалне.
У оправдање маршала Тита најчешће се наводе његове заповиједи које су биле у складу са хуманитарним правом. Најпознатије су: Наређење врховног команданта НОВ и ПОЈ маршала Југославије Ј. Б. Тита од 13. свибња 1944. г. штабу 26. дивизије да се нити један заробљеник не смије стрељати и, нарочито важно, 14. мај 1945.г. депеша штабовима 1, 2, 3 и 4 армије гдје тражи да се подузму најенергичније мјере и да се под сваку цијену спријечи убијање ратних заробљеника. Анализирајући све издате заповиједи маршала Тита, генерала Терзића и заповједника армија, можемо закључити да су те заповиједи јасно налагале понашања подређених у складу са хуманитарним правом.
Из потребе за понављањем заповиједи произлази закључак да су врховни командант, Генералштаб и команданти армија били свјесни да се њихове заповиједи не извршавају. Ми немамо доказа да су Тито и остали највиши војни заповједници дали директне заповједи за ликвидацију одређених категорија заробљеника без суда. Из чињенице да је до масовних ликвидација дошло на већем броју мјеста у Словенији, сјеверозападној Хрватској и касније у Славонији у првих 100 дана од ослобођења, да су у томе учествовале јединице из више армија те главних штабова Словеније и Хрватске, а поступало се више-мање по истом обрасцу, уз исте критерије ликвидације, а онда су ликвидације нагло обустављене, закључујемо да је заповијед за ликвидације дошла из врха или да је бар врх дозволио да ниже јединице саме искажу своју иницијативу. У увјетима претходно извршених масовних злочина од стране усташа, четника и осталих фашиста, осветнички гњев побједника био је очекиван. Није требало специјално потицати. Било је довољно допустити.
Кад кажем врх, онда ту мислим не само на војни врх, већ и на политбиро ЦКЈ-а, ЦКХ. Овдје није најбитније да ли је одлука о ликвидацији изворно била предвиђена за ноторније злочинце, па је све ескалирало, или се изворно ишло на ликвидацију виталне снаге непријатеља. У повијесним документима нисам нашао на Титове реакције на информације о ликвидацијама. Милован Ђилас (стр. 37 Зборника) свједочи да Тито није одобравао што се догодило, а поготово што се све отело контроли и прерасло у анархију, али да је и имао разумијевање и оправдање за ”праведан осветнички гњев”. Премда постоји могућност да су ликвидације ескалирале преко Титових очекивања и обухватиле не само ноторне злочинце, убијање усташа очито у то доба није био неки велики гријех.
Да је постојала заповијед за ликвидацијом непријатељских војника у првих 10 дана након ослобођења, потпуно јасно произлази из дописа Ранковића од 15. свибња 1945 .г. упућен Хрватској ОЗН-и:
”за 10 дана у ослобођеном Загребу стрељано је само 200 бандита… Радите супротно наших наређења, јер смо рекли да радите брзо и енергично и да све свршите у првим данима послије рата”. Ову ситуацију требало би додатно истражити ако анализирамо Маршалову заповијед од 13. свибња 1944. г., онда уочавамо слиједеће: У тој заповиједи Тито наводи:
”…С обзиром да Савезници стално протестирају што стрељамо војне заробљенике који су открити као ратни злочинци, наређујем да се сви ратни злочинци које ће заробити наше јединице, чим прије пребаце овамо са спроводним листама за Врховни Штаб…”
И: ”никога не смијете стрељати, јер сте нам због тога начинили много неприлика. Ја сам дао обавезу Савезницима у том погледу…” (проф. др. сц. Иво Голдстеин). Из ове заповједи је видљив мотив зашто Маршал издаје заповједи којима забрањује убијање заробљеника. Зато што то од њега траже Савезници и што је под њиховим притиском. Он свакако жели оставити добар дојам код Савезника. Он није против ликвидација без суда зато што је то противно ратном праву, зато што није хумано, што би сматрао да то није праведно. Он то ради зато да удовољи Савезницима и да са њима нема више неприлика.
У том контексту можемо заузету радну тезу да су 1945. г. Тито, Терзић, Коста Нађ и др. издавали значајне заповиједи за поштивање међународног права, како би, прије свега западним Савезницима показали своју добру намјеру, а ликвидације показивали као ексцесе. То им је у политичком смислу одговарало.
Сву ту освету сабили су у првих 100 дана. Уосталом, након ликвидације у каосу првих 100 дана нисмо ни забиљежили неке велике протесте западних Савезника. Иначе у пракси смо знали наћи да заповједници деклараторно издају легалне заповиједи, а да илегалне заповједи остају прикривене и обично усмене.
Зато и треба анализирати појавне облике и из тога извући закључке. Имамо једино познату јавну реакцију Тита са митинга у Љубљани 27. маја 1945.г. Ликвидације се врше већ 11 дана и то је могуће период најинтензивнијих ликвидација. Након што је све почињено Тито каже: ”Што се тиче ових издајника… то је ствар прошлости. Рука правде, рука осветница нашег народа достигла их је.”
На описани начин потпуно јасно је изнио став оправдања и прихваћања злочина. Да злочини нису били израз самовоље заповједника армија, дивизија и бригада, видљиво је што нитко због злочина није казнено одговарао. Из НОБ-а је позната партизанска правда, кад се драстично кажњавао свако казнено дјело партизана према цивилима. Одсутност кажњавања подчињених заповједника, након што су злочини почињени и то супротно изричитим заповиједима указује да није било кршења линије заповиједања.
Да би видјели да ли је до ликвидација дошло као акт непослуха подчињених према Титу или по заповједи, ваља видјети каријере кључних команданта НОВ који су учествовали у завршним операцијама и чије јединице су на овај или онај начин биле у дотицају са ликвидацијама.
Прва армија: заповједник Пеко Дапчевић. Након рата школује се у Москви од 1946-1948. г. кад постаје најприје замјеник, а онда 1953. г. и начелник генералштаба ЈНА. Прва армија: политички комесар Мијалко Тодоровић – члан предсједништва АВНОЈ-а. Помоћник министра обране и начелник војно – индустријског одјела до 1948. г., министар пољопривреде, предсједник савезне владе, предсједник савезне скупштине. Трећа армија: заповједник Коста Нађ, послије рата постаје начелник персоналне управе ЈНА, помоћник савезног секретара за народну обрану итд.
Начелник ОЗНЕ за Хрватску заповиједа хрватским дивизијом КНОЈ-а. Начелник ОЗНЕ за Хрватску 1945.г. је био Стево Крајачић. Стево Крајачић остаје начелником ОЗН-е за Хрватску све до 1946. г., кад је постао министар унутрашњих послова Хрватске све до 1953. г. Након тога постаје потпредсједник ИВ. Сабора и члан Савезног И. В. итд. Друга армија: командант Коча Поповић. Након рата постаје начелник генералштаба ЈНА, промовиран у генерал пуковника 1947. г., касније министар вањских послова.
Дакле, из повијесних извора није нам познато да би итко био изведен на суд због заповједи за ликвидацијом ратних заробљеника. Није познат нити један случај стеговне казне или деградације због таковог поступања. За сада сматрамо да таквих случаја није ни било.
Из каријере кључних заповједника видимо да нитко од њих није нечасно отпуштен, деградиран. Управо обрнуто, сви су они наставили са узлазном путањом у својим војним или политичким каријерама. Радило се о најважнијим војним заповједницима потпуно оданим маршалу Титу. Очигледно ликвидације заробљеника нису им узете ни као пропуст у држању стеге над подређеним.
Из тих чињеница закључујемо да они засигурно нису поступали супротно Титовим стварним заповиједима, нити су пропустили контролирати почињење и пропустили осигурати извршење заповједи маршала Тита и генералштаба.
Извор: Аутограф.хр
