Свима које већ пречесто смарају извештаји о распламсавању страсти за очување и освајање власти, добродошло освежење нуди појединац који је светску славу стекао – кад је отишао с власти. А то умирујуће освежење представља умировљеник, давнашњи амерички председник (1977-1981) Џими Kартер, јер његова активна пензија видно допринела смањивању међународних тензија.
Управо је загазио у стоту годину живљења и саопштио да остварује последњи миротворни план. Притиснут неизлечивом болештином, извештава се, учествује у припремама за спокојни одлазак са овог, такође неизлечиво, онеспокојеног света.
Одавно слови за „најбољег бившег председника“ у историји САД. У том комплименту, садржана је и доза критике, јер се његов мандат махом сматра прилично неуспешним, на чијем крају му је Роналд Реган нанео један од најубедљивијих изборних пораза.
Замерке произлазе из претераних очекивања и занемаривања околности. Иако је испунио наде да ће опрати образ Америци после афере Вотергејт и Вијетнамског рата, реизбор му је изостао због високе инфлације произишле из поскупљења нафте и раширеног утиска да се није показао довољно чврстим у хладноратовском надметању са СССР.
Рекло би се да га је, притом, највише коштао Иран. Исламска револуција у тој земљи дигла је цену горива, и потом довела до заробљавања америчких дипломата. Операција за њихово ослобађање била је крајње неуспешна, а пуштени су на слободу тек после избора, при чему су обе те околности битно допринеле победи ривала.
Уочи тих избора, свет се драматично ускомешао. СССР је извршио инвазију на Авганистан, Вијетнам на Kамбоџу, а онда је и Kина накратко ударила по Вијетнаму. Дипломатија ондашње СФРЈ је прецизно констатовала да су виновници тадашњих највећих ратова искључиво социјалистичке земље.
Kартер је дотад унапређивао миротворну политику и био практично први шеф Беле куће који није ни повео нити се директно упуштао у неки рат. Претходно је забележио успоне у спољној политици. Са саветником за националну безбедност, Збигњевом Бжежинским, уздигао је значај поштовања људских права у глобалним односима, чиме је подривен совјетски ауторитет, а што је било и увод у потоње растакање и комунистичке федерације и Источног блока. Упоредо с тим, Kартер је озваничио нормализацију односа с реформишућом Kином и у њој добио савезника против Москве.
Совјетска агресија на Авганистан, која је међу Американцима доживљена као последица председникове попустљивости, нагнала га је да се одрекне детанта, заведе санкције Москви (уз бојкот тамошње Олимпијаде) и крене да јој парира повећањем војне приправности. Прекасно за реизбор, јер је изазивач Реган већ исконструисао причу о Kартеровој „губитничкој политици“, да би по преузимању власти, почео да примењује накнадно заоштрену спољнополитичку доктрину претходника.
У међувремену је Kартер успео да постигне дотад незамисливо. Испословао је помирење Египта и Израела, због чега су њихови лидери Анвар ел Садат и Менахем Бегин 1978. добили Нобелову награду за мир.
Требало је да исто признање тада припадне и Kартеру али је изостало због „кашњења“ његове кандидатуре. С приличним закашњењем, добио га је 2002. када је већ поодмакао у свом постпредседничком миротворном узлету, и био виђен као „најбољи бивши председник“ САД, а вероватно и знатно шире.
То звање је заслужио двоструко. Прво, као посредник у међународним споровима, од Kорејског полуострва, Хаитија и Судана до БиХ, где је издејствовао и једно примирје. И друго, као практикант скромног и посвећеног породичног живота, а уједно и хуманитарни активиста.
Важи за лидера на кога држава најмање троши, јер са супругом Розалин, живи у малом месту у Џорџији, у скромној кући, какву себи „нису смели да дозволе“ његови претходници, склони луксузу па и разметљивости. Од осталих се разликује и по животним максимализацијама. Са недавно прослављеним 99. рођенданом, најдуговечнији је бивши председник, а 77-годишњим браком са Розалин (96) надмашио је дужину супружништва осталих шефова Беле куће.
Дуговечност му се највише приписује спортским и активностима на фарми кикирикија, по којој се такође прочуо. Али, можда му је век продужила и посвећеност правим политичким вредностима. Волео бих да будем упамћен по борби за мир, грађанска права и социјалну правичност, говорио је.
По врлинама које је поседовао, могао би да послужи као модел другим државницима, истичу хроничари. Али, за већину особина које су њега красиле, садашњи лидери махом не хају.
Махом би остали на власти или се за њу борили, по сваку цену и до последњег даха, за шта изразиту склоност показује и овдашњи вођа. Можда би се и он и њему слични променили набоље кад би им била гарантована дуговечност испуњена похвалама какве је убрао Kартер.
Таква гаранција се не назире, али треба да је измаме. А први корак је, као у његовом случају, мирна предаја власти.
Извор: novimagazin.rs
