Svima koje već prečesto smaraju izveštaji o rasplamsavanju strasti za očuvanje i osvajanje vlasti, dobrodošlo osveženje nudi pojedinac koji je svetsku slavu stekao – kad je otišao s vlasti. A to umirujuće osveženje predstavlja umirovljenik, davnašnji američki predsednik (1977-1981) Džimi Karter, jer njegova aktivna penzija vidno doprinela smanjivanju međunarodnih tenzija.
Upravo je zagazio u stotu godinu življenja i saopštio da ostvaruje poslednji mirotvorni plan. Pritisnut neizlečivom boleštinom, izveštava se, učestvuje u pripremama za spokojni odlazak sa ovog, takođe neizlečivo, onespokojenog sveta.
Odavno slovi za „najboljeg bivšeg predsednika“ u istoriji SAD. U tom komplimentu, sadržana je i doza kritike, jer se njegov mandat mahom smatra prilično neuspešnim, na čijem kraju mu je Ronald Regan naneo jedan od najubedljivijih izbornih poraza.
Zamerke proizlaze iz preteranih očekivanja i zanemarivanja okolnosti. Iako je ispunio nade da će oprati obraz Americi posle afere Votergejt i Vijetnamskog rata, reizbor mu je izostao zbog visoke inflacije proizišle iz poskupljenja nafte i raširenog utiska da se nije pokazao dovoljno čvrstim u hladnoratovskom nadmetanju sa SSSR.
Reklo bi se da ga je, pritom, najviše koštao Iran. Islamska revolucija u toj zemlji digla je cenu goriva, i potom dovela do zarobljavanja američkih diplomata. Operacija za njihovo oslobađanje bila je krajnje neuspešna, a pušteni su na slobodu tek posle izbora, pri čemu su obe te okolnosti bitno doprinele pobedi rivala.
Uoči tih izbora, svet se dramatično uskomešao. SSSR je izvršio invaziju na Avganistan, Vijetnam na Kambodžu, a onda je i Kina nakratko udarila po Vijetnamu. Diplomatija ondašnje SFRJ je precizno konstatovala da su vinovnici tadašnjih najvećih ratova isključivo socijalističke zemlje.
Karter je dotad unapređivao mirotvornu politiku i bio praktično prvi šef Bele kuće koji nije ni poveo niti se direktno upuštao u neki rat. Prethodno je zabeležio uspone u spoljnoj politici. Sa savetnikom za nacionalnu bezbednost, Zbignjevom Bžežinskim, uzdigao je značaj poštovanja ljudskih prava u globalnim odnosima, čime je podriven sovjetski autoritet, a što je bilo i uvod u potonje rastakanje i komunističke federacije i Istočnog bloka. Uporedo s tim, Karter je ozvaničio normalizaciju odnosa s reformišućom Kinom i u njoj dobio saveznika protiv Moskve.
Sovjetska agresija na Avganistan, koja je među Amerikancima doživljena kao posledica predsednikove popustljivosti, nagnala ga je da se odrekne detanta, zavede sankcije Moskvi (uz bojkot tamošnje Olimpijade) i krene da joj parira povećanjem vojne pripravnosti. Prekasno za reizbor, jer je izazivač Regan već iskonstruisao priču o Karterovoj „gubitničkoj politici“, da bi po preuzimanju vlasti, počeo da primenjuje naknadno zaoštrenu spoljnopolitičku doktrinu prethodnika.
U međuvremenu je Karter uspeo da postigne dotad nezamislivo. Isposlovao je pomirenje Egipta i Izraela, zbog čega su njihovi lideri Anvar el Sadat i Menahem Begin 1978. dobili Nobelovu nagradu za mir.
Trebalo je da isto priznanje tada pripadne i Karteru ali je izostalo zbog „kašnjenja“ njegove kandidature. S priličnim zakašnjenjem, dobio ga je 2002. kada je već poodmakao u svom postpredsedničkom mirotvornom uzletu, i bio viđen kao „najbolji bivši predsednik“ SAD, a verovatno i znatno šire.
To zvanje je zaslužio dvostruko. Prvo, kao posrednik u međunarodnim sporovima, od Korejskog poluostrva, Haitija i Sudana do BiH, gde je izdejstvovao i jedno primirje. I drugo, kao praktikant skromnog i posvećenog porodičnog života, a ujedno i humanitarni aktivista.
Važi za lidera na koga država najmanje troši, jer sa suprugom Rozalin, živi u malom mestu u Džordžiji, u skromnoj kući, kakvu sebi „nisu smeli da dozvole“ njegovi prethodnici, skloni luksuzu pa i razmetljivosti. Od ostalih se razlikuje i po životnim maksimalizacijama. Sa nedavno proslavljenim 99. rođendanom, najdugovečniji je bivši predsednik, a 77-godišnjim brakom sa Rozalin (96) nadmašio je dužinu supružništva ostalih šefova Bele kuće.
Dugovečnost mu se najviše pripisuje sportskim i aktivnostima na farmi kikirikija, po kojoj se takođe pročuo. Ali, možda mu je vek produžila i posvećenost pravim političkim vrednostima. Voleo bih da budem upamćen po borbi za mir, građanska prava i socijalnu pravičnost, govorio je.
Po vrlinama koje je posedovao, mogao bi da posluži kao model drugim državnicima, ističu hroničari. Ali, za većinu osobina koje su njega krasile, sadašnji lideri mahom ne haju.
Mahom bi ostali na vlasti ili se za nju borili, po svaku cenu i do poslednjeg daha, za šta izrazitu sklonost pokazuje i ovdašnji vođa. Možda bi se i on i njemu slični promenili nabolje kad bi im bila garantovana dugovečnost ispunjena pohvalama kakve je ubrao Karter.
Takva garancija se ne nazire, ali treba da je izmame. A prvi korak je, kao u njegovom slučaju, mirna predaja vlasti.
Izvor: novimagazin.rs
