Педесетих година првог века после Христа, Свети Апостол Павле је својој вољеној цркви у Коринту упутио посланицу у којој се налазе ове речи: „Јер ако имате и хиљаде учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас у Христу Исусу ја родих еванђељем. Молим вас, дакле, угледајте се на мене“ (1Кор 4,15-16).
Иако је Српска Црква имала и има хиљаде учитеља у Христу који су је вековима градили и чинили да буде светлост свету, она има једног оца који је родио у Христу Исусу родио еванђељем. Као што је отац цркве у Коринту био апостол Павле, тако је отац српске Цркве равноапостолни Свети Сава. И као што су Коринћани позвани да се угледају на свога оца, апостола Павла, тако су хришћани српске Цркве позвани да се угледају на свога оца, Светога Саву који их вековима позива: „Приђите, чеда, и послушајте мене, страху Господњем научићу вас“. Зато се и ми данас, чеда и потомци Светога Саве који нас је родио еванђељем, питамо: Шта значи данас угледати се на Светог Саву или које су то компоненте светосавског идентитета које нас чине препознатљивим свету и доследном духовном децом Светога Саве? Покушајмо да наведемо неке одлике светосавског идентитета.
Иако му је као младићу дата световна власт у хумској области и иако га је чекао живот пун привилегија, Свети Сава се свега тога одрекао зарад духовних добара. Његова смо деца када смо спремни да у сваком моменту откажемо послушност потрошачким искушењима наше епохе. Када одбијемо да будемо пуки конзументи и корисници овог света. Када дајемо предност духовном добрима над материјалним, постајемо мудри управитељи творевине који је освештавају, благодарећи Творцу на њој као дару. Пошто и она заједно са нама уздише и чека непропадљиви живот будућег века (Рим 8,22).
Иако изложен многим световним и црквеним задацима, срце Светог Саве је непрекинуто жудело за часовима самоће, подвига и молитве. Најдража места су му била испоснице (Кареја, Студеница), а реформу богослужења, уз помоћ интеграције цариградских, светогорских и јерусалимских богослужбених елемената, видео је као један од својих кључних задатака. Тешко је описати Савину љубав према Светој гори, Светој земљи и Синају, стубовима православне вере и њеним извориштима, јер је знао Сава да наше истинско биће, наш аутентични идентитет долази управо оданде, јер су нам тамо духовни корени. Стога је за начин богоугодног живота призваних Сава установио место у Богородичином врту где je засадио цвет духовности за свој род, манастир Хиландар. Деца смо Светога Саве онда када научимо да и у самоћи кујемо своје срце на наковању подвига и молитве и када богослужења постану саставни део нашег живота, место и време које откидамо од колотечине и рутине свакодневнице и посвећујемо Христу.
Свети Сава је разумео да су писменост и образовање жила куцавица једног народа. Сам је писао (Житије Светог Симеона) и преводио са грчког (Доментијан сведочи да је у манастиру Филокал „преписао многе књиге закона, потребне његовој саборној цркви, које се односе на усавршавање праве вере“. Тако нас је Сава као притоку увео у реку културе тога доба. Деца смо Светог Саве када чувамо писмо, образовање и науку, када схватимо да су то носећи стубове нашег црквеног идентитета у овоме веку.
Свети Сава је разумео да без реда, поретка и прописа ни народ, ни црква не могу опстати. Зато нам дарује Хиландарски и Студенички типик, као и Законоправило на које су се касније ослањали и Устави Руске и Бугарске цркве. Управо између Никеје и Жиче, Свети Сава се потрудио да својој цркви обезбеди поредак и правила по коме се уређују међуљудски односи. Његови смо следбеници и његовог имена достојни када поштујемо ред и поредак, јер у цркви све бива, како је још апостол Павле писао, пристојно и уредно (1Кор 14,40).
Иако је по призиву и потреби Свети Сава често био актер политичких превирања свога доба, једини његов „политички“ програм је био мир. Помирио браћу чији је у сукоб разједињавао народ, уравнотежено се односио и према Владиславу и према Радославу у време државног удара 1233., извео најмање две дипломатске мисије 1212 и 1222, у Бугарској (Добромир Стрез) и Угарској (Андрија II), мудрим сагледавањем тадашње геополитичке реалности издејствовао самосталност у Никеји 2019. Та сналажљивост у компликованој политичкој ситуацији доба треба да краси и оне који га следе: градити пријатељства и савезништва на добробит свога народа где је год то могуће, избегавати непотребна непријатељства и сукобе, позивати на мир колико год до нас стоји (Рим 12,18).
Хагиографи и народно предање памте Саву као човека милосрдног и посвећеног старању о најслабијим члановима народа. Теодосије каже да је био „ништих храњење, сирочадима милост“. Памти се као заштитник сиромашних и потребитих. Црква је та која у нашем народу предњачи у овом богоугодном делу, као што смо сведоци и у наше дане, на трагу Светога Саве бивајући тако узор свету.
Бројне су, дакле, компоненте светосавског идентитета које смо позвани да усвојимо: одрицање, скромност, молитва, подвиг, богослужење, посвећеност образовању, залагање за мир, брига за најугроженије чланове друштва.
Етос Светога Саве позива нас данас да не будемо искључиви, самољубиви и самодовољни, већ да будемо отворени за неизвесности овога света, свестрани, мудри у процени свега што се догађа, али Божијим, а не људским мерилима. Сложена и тешка политичка ситуација и тражење равнотеже у ватромету интереса разних центара моћи, не заобилази наш народ ни данас, као што није ни тада. У вртлогу историје и бурама овога света Свети Сава остаје трајни оријентир и узор, јер нам његова личност и његово дело показује пут еванђеља, пут служења Богу који сигурно води циљу коме идемо у сусрет, Божјем царству. Сва његова добра дела за нас остају трајни залог и узор, наслеђе које треба да задобијемо да бисмо га поседовали.
Проф. др Предраг Драгутиновић
Извор: Православни богословски факултет у Београду
