Piše: Mića Vujičić
Dok ste đak gimnazije koja nosi ime Dušana Vasiljeva – to ime može da vam zvuči tako daleko, kao kada se izgubite u nepoznatom kraju, svejedno što je ulica nazvana po nekom poznatom čoveku. No, jedna fotografija iz arhive profesora Dragoljuba P. Badrljice, načinjena u Mokrinu tridesetih godina prošlog veka, brzo vas približi naizgled davno prošlom dobu. Na njoj je pesnikov brat, Spasoje Vasiljev, s društvom, na bazenu, to jest u fontani, u Ferčikinom (Hegedišovom) mlinu.
Preplanuli mladići i devojke, u dobrom raspoloženju, poziraju za budućnost, za prošlost, stojeći u vodi do kolena. Ali deceniju-dve posle toga, gotovo da niko od njih više nije živ.
Spasoje je poginuo 1944. prilikom borbi za oslobođenje Beograda. Ostali? Bolest, posledice rata, misteriozne, neistražene smrti. Dečak u vodi do vrata: njemu su po oslobođenju prerezali grkljan i docnije ga rehabilitovali.
Teško je na pomen tog prezimena ne pomisliti na Dušana Vasiljeva. Živeo je nepuna dvadeset četiri leta – preciznije bi bilo reći: jeseni, od 1900. do 1924, ne objavivši knjigu za života. Napisao je oko tri stotine pesama, desetak proza, nekoliko drama, ali je u svom delu naslutio sudbinu generacije ljudi sa fotografije, dajući ujedno sliku čitavog dvadesetog veka.
Oni u stvari „gaze u krvi do kolena“!
Vraćali smo u mislima taj foto-snimak, ulazeći na izložbu pod nazivom Čitanje Vasiljeva, otvorenu u kikindskom Narodnom muzeju. Tu je istorija živa još u dvorištu, nekadašnjem zatvorskom krugu, gde stoje cigle izbušene mecima; deo zida pred kojim su okupatori streljali meštane tokom Drugog svetskog rata.
Pored je kikindski, stepski mamut, Mammuthus Trogontherii, čija je starost procenjena na oko pola miliona godina. Čim su 1996. u glinokopu izronile njegove kosti, pustili su nas iz gimnazije da što pre vidimo čudo.
Ni sada nije lako pojmiti takav protok vremena.
Čim otvorite vrata galerije „Nova“, čujete snimak – glumac govori stihove. Premda nastala iz poraza, povlačenja i bolesti, poezija Dušana Vasiljeva najčešće se deklamuje glasno, gromko, pobednički; deluje da poziva na juriš. Na školskim priredbama, u pozorištu…
Glasovi đaka i dramskih umetnika samo potvrđuju da je snagom svog jezika uspeo da provuče čitaoca kroz bolno lično iskustvo. Zato je lako odgovoriti na ključno pitanje izložbe.
Kako ga danas čitamo?
Kao savremenika!
Čak i da preskočimo pesme sa 86. i 87. stranice prvog toma sabranih dela, objavljenih u Partizanskoj knjizi, recimo, onu sa naslovom Molba na berzu rada, sa početkom: „Pokorno Vas molimo, Gospodo sa zlatnim zubima, / da saslušate molbe / nas, što smo se skamenili pred vratima.“ Ili Bila jednom: „Bila je jednom jedna zemlja, / koja je za skupe novce kupila / sva puknuta zvona profanisanog Kremlja…“
Pesnik nije dovršio opus, ali jeste razrešio ključnu zagonetku, otkrivši ko je i šta je čovek. U najslavnijim stihovima Čovek peva posle rata: „Oh, ta ja sam Čovek! Čovek / Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena / i preživeo godine Klanja, / radi ovog svetog Saznanja / što mi je donelo propast“. Jednako u onim manje poznatim: „Čovek se u meni, stidi, stidi…“
Ne treba zanemariti reči mati, bič, jutro, rosa, krv, mladost, zrak, noć, smrt, međutim, zahvaljujući najvažnijem saznanju, postao je „glasnik gomile sramnih dana / što nam u susret hita“. Nagovestio da „ćemo svi pasti u ljutom okršaju“.
Na više panoa, u muzeju, stao je čitav životopis. Otac Kosta mobilisan je u austrougarsku armiju i poslat na front u Galiciju. Deci je ostavio pismo za slučaj da se ne vrati; zbog promrzlina izgubio je prste na levoj nozi. Sa četrnaest, Dušan se brinuo o pomajci, braći, sestrama; trebalo je obezbedeti osnovne uslove za preživljavanje.
Tada je počeo da stvara, na srpskom, na mađarskom; da prevodi; umesto oca radi kao pisar u eparhijskoj kancelariji i u jednom malom temišvarskom mlinu.
Sâm je 1918. završio na italijanskom frontu, u rovovima kod reke Pijave, tu gde je ranjen Ernest Hemingvej, borac sa druge zaraćene strane. Mobilisaće ga ponovo u februaru 1921, otpustiti u julu; neće uspeti pokušaj da ode na lečenje u slovenački sanatorijum za tuberkulozu. U Zagrebu će položiti ispit na Višoj pedagoškoj školi, dobiti zvanje nastavnika, predavati u građanskoj školi u Kovinu, a u avgustu 1922. moraće na vojnu vežbu, što će mu dodatno narušiti zdravlje.
Dušan Vasiljev – srpski Rembo koji je rasturio vrijednosti bez vizije budućnosti
Ostaće rane: iscrpljenost, malarija, bronhitis. Vratiće se sa glavom na ramenima.
Ipak, u predgovoru novom izdanju, urađenom prema onom koje je priredio Živan Milisavac za Maticu srpsku 1950, Srđan Srdić piše da Vasiljev iz rata „nije izašao živ; ne onako kako živi ljudi žive. Vratio se kao s onog sveta, da pribeleži i zapiše ono što drugi neće“.
Dodaće pronicljivu opasku da se njegov ekspresionizam zasniva „na čistom kolebanju“.
Ne znam da li laureta nagrade s imenom Dušana Vasiljeva i dalje prvo odvedu na groblje. Bez sumnje, poučna praksa; minut književne slave – minut ćutanja. Nekoliko se književnika, ljubitelja opusa, žalilo da ne može da pronađe pesnikov grob. Govorili su da je grobnica nezamislivo mala.
Sićušno, veliko – s dimenzijama nije lako.
Akademski vajar Milan Perić Drakula pravio je replike zagubljenih delova lopatice mamuta Mammuthus Trogontherii od žice debljine 10 milimetara – ovo već liči na sumatraizam…
Vodič za posetioce mogle bi pre da budu pesme sa 168. i 169. strane, Pod nebom, U groblju.
Namerno izbegavam da izgovorim: „Ja“. Tom zamenicom on počinje toliko stihova da je pitanje ima li pisca koji se usudio da češće pomenutom rečju počne red. U Svetlosti kaže: „Naše nas ja olovnim teretom ganja / prugama dalekih postojbina“.
Na starim grobljima ponekad imate utisak da se počivališta vremenom spajaju; kao da se sudbine naslanjaju jedna na drugu.
Uz olovno ja, u sabranim pesama treba pratiti trag prvog lica množine. „Mi smo svi Prometeji / mi, Neshvaćeni, Ismejani, / mi, Bolni, Gorki, Goli, / mi, Strašni, Prezreni, Izgnani.“
Podvući: „Mi srećni nismo bili“ ispod naslova Smrt pokolenja.
Rođen na početku dvadesetog stoleća, iako tragično kratkog života, Vasiljev poručuje da nam je „put u bolu svima isti“, uspevajući da dođe do univerzalnih istina o ljudskoj sudbini; da „pod bičem krvi“ dostigne nebesa.
Izvor: Radar
