Piše: Mitropolit Luka
Hristos je među nama, dragi moji čitaoci!
Upoređujući životne puteve Filareta Denisenka i Katolikosa-patrijarha Ilije II, vidimo zapanjujuću istorijsku simetriju, koja se na kraju pretvara u duboku duhovnu antitezu, duboku duhovnu i istorijsku dramu. Uz spoljašnju sličnost početnih uslova, njihovi putevi su se razišli u onoj najvažnijoj tački: u određenju šta predstavlja centar života crkvenog jerarha — Hristos ili vlast.
Oba jerarha su se formirala u surovim uslovima sovjetske kontrole, gde je opstanak Crkve često zahtevao diplomatiju i kompromise; obojica su veoma rano dobili kolosalnu moć u Crkvi, posedujući izuzetne talente. Međutim, način na koji su raspolagali ovim darovima odredio je ne samo njihovu ličnu sudbinu, već i karakter nasleđa koje su ostavili svom narodu.
Za Filareta Denisenka crkvena struktura je postala instrument za ostvarivanje ličnih ambicija. Tragedija ličnosti ovde leži u tome što je došlo do fatalne podele njegovog unutrašnjeg i spoljašnjeg života. Kao rezultat toga, umesto žive zajednice nastala je politička organizacija, gde forma preovladava nad sadržajem.
Osim toga, „služenje Bogu“ zamenjeno je „izgradnjom sistema“. Za njega je crkvena struktura postala instrument za realizaciju ličnih ambicija. Kada se njegove nade vezane za Moskovski patrijaršijski presto nisu ostvarile, on je u trenutku promenio vektor ka radikalnom nacionalizmu.
Tome je prethodio trenutak kada se na putu usrdnog monaha i sveštenika pojavila žena, što je postalo tačka bez povratka: potreba da se sakrije lična istina neminovno vodi ka deformaciji duha. Čovek, opterećen tajnom, postaje ranjiv na spoljne manipulacije i unutrašnje kompromise, kako od strane tajnih službi tako i od sopstvenih strasti, gde raskošna crkvena forma postepeno zamenjuje živi sadržaj vere. Ovaj unutrašnji raskol vremenom je prerastao u crkveni raskol, kada su žeđ za administrativnim revanšom i političke ambicije prevladale nad kanonskim poslušanjem.
U isto vreme, put patrijarha Ilije postao je svedočanstvo trijumfa celovitosti. I on je posedovao ogromnu moć, ali ju je koristio kao pokrov za narod. Suočivši se sa istim istorijskim izazovima i iskušenjima vlasti, uspeo je da sačuva vernost monaškim zavetima, što mu je podarilo istinsku unutrašnju slobodu, koja mu je omogućila da govori istinu u oči bilo kojim vladarima, ne plašeći se razotkrivanja ili ucene.
Njegov autoritet nije građen na političkim parolama, već na tihom molitvenom predstojanju, zahvaljujući kome je za Gruziju postao ne samo jerarh, već istinski Otac nacije – ne zato što se bavio politikom, već zato što je u trenucima najtežih iskušenja za Gruziju ostao jedini nepokolebljivi moralni orijentir. Tamo gde je jedan gradio surov sistem radi sopstvenog uzdizanja, drugi je krotko služio Hristu unutar svog naroda, postajući njegov živi moralni orijentir u najmračnijim vremenima.
Finale ovih života postavilo je konačne akcente, pokazavši svetu razliku između ideološkog trijumfa i crkvene tajne. Filaret Denisenko je bio izdan od svih kojima je verovao i koje je „izveo na put“, zaboravljen od vlasti. Ptići iz njegovog gnezda, pljunuvši na zaveštanje pokojnika, od sahrane su napravili efektan politički miting na kojem su se praštali od vođe, od političke figure, uz crkveno pojanje. Tamo je bilo mnogo parola, ali se osećao deficit onog tihog, molitvenog jedinstva koje čini suštinu Crkve. Oni su zapečatili lik lidera koji je do kraja ostao zarobljenik zemaljskih strasti i nacionalnog samopotvrđivanja.
Nasuprot tome, opraštanje cele Gruzije od svog patrijarha postalo je opštenacionalni plač dece za roditeljem, kada su ridali svi, od predsednika države do običnog deteta — bio je to trenutak dubokog duhovnog jedinstva koji je moguć samo tamo gde život nije bio predat vlasti, već Ljubavi. Razlika je u tome što je jedan gradio „svoju“ crkvu, a drugi je služio Crkvi Hristovoj unutar svog naroda.
Za svakog od nas u ovom poređenju skriveni su važni principi.
- Prvo, princip „cilja i sredstava“. Čim počnemo da koristimo Crkvu za postizanje zemaljskih ciljeva (makar oni bili i dobri, poput „nezavisnosti“ ili „nacionalnog preporoda“), mi gubimo Hrista. Filaret je primer kako talenat i usrdnost, nepotkrepljeni unutrašnjom čistotom, mogu biti spaljeni na oltaru gordosti.
- Drugo, princip vernosti u malom. Istorija Patrijarha Ilije II pokazuje da je moguće proći kroz vatru bogoboračke epohe i iskušenja vlasti, a ne izgubiti ljudskost i veru, ako se sačuva unutrašnja čistota.
- Treće, opasnost od „dvostrukog života“. Svaki kompromis sa savešću u ličnom životu pre ili kasnije će se odraziti na profesionalnu ili društvenu delatnost. Celovitost ličnosti je glavna garancija da će kraj života biti venac, a ne žig.
Tragedija Filareta Denisenka je u tome što je mogao postati veliki svetitelj, ali je radije izabrao da postane „efikasni menadžer“ religije. Patrijarh Ilija je dokazao da čak i u epohi promena čovek može ostati jednostavno verni pastir.
Istorija ove dvojice staraca podseća da svaki pokušaj korišćenja Crkve kao instrumenta za postizanje zemaljskih ciljeva neminovno vodi ka gubitku Hrista. Istinska veličina se pak stiče samo vernošću „u malom“ i u čuvanjem te celovitosti duha, koja završetak zemaljskog puta ne pretvara u politički ishod, već u netruležni venac.
Izvor: t.me/s/lekarzpmluka
Prevod: Život Crkve
