Piše: Mitra Reljić
„Saslušaj sada reč o slobodi, neutoljivi viteže krsta časnog i slobode zlatne!“ Tako započinje razgovor o slobodi između vesnika Božijeg i Lazara Kosovskog u Carevom Zavetu Sv. vladike Nikolaja.
Kad je, unapred se privolevši Carstvu nebeskome, pre 637 godina srpski knez s vaskolikom vojskom krenuo u boj na Kosovo, iz kojeg nije hteo izostati ni sluga Golubane, kamoli koji od vojvoda, a šezdesetak godina kasnije zapretila opasnost da neće preteći nijedan dijak koji bi o kneževom izboru svedočio, zapevao je narodni genije glasnije nego ikada dotad. Zapevao je o Krstu časnom i slobodi zlatnoj – slobodi unutrašnjoj, neugasivoj, onoj koja podjednako sija „i u tamnici i u dvoru“, što ne uzmiče pred kocem ni pred mačem. Dovoljno da svakog darovitog (a takvih je Srba svagda bilo) – pesnika, likovnog ili kakvog god stvaraoca nadahne i podseti na Zavet koji će se, uprkos svim pogibijama i seobama, sačuvati do danas. Uprkos Osmanlijama, Nemcima, Englezima, komunistima i autošovinistima, uprkos Vučićevom petnaestogodišnjem „spuštanju Srbije s neba“, kako se ne jednom hvalio.
Kao uzoran „radnik na terenu“, marljivo je izvršavao zahteve „isporučilaca radova“ – vajkadašnjih srpskih neprijatelja, umnogome „premašivao normu“. Svaku eventualnu sumnju u svrsishodnost naručenog, razvejavao je mašući srpskom trobojkom uz parolaško „volim Srbiju više od života“ (koji istinski rodoljub takvo što izgovara?), a čitava vojska podjarmljenih – novinara, političara, analitičara, horski kličući „nezamenljivom vođi“, uveravala je puk da „radovi teku dobro“. U tom zaglušujućem mrakozboru gotovo da se nije čuo poslednji vapaj kosovskometohijskih Srba da im otimaju poslednju vezu s otadžbinom – školsko i zdravstvo, uz nevericu da su se i ove institucije nalazile „u paketu“ poodavno parafiranih odluka kojima se pokrajina izopštava iz države Srbije.
Pòhvali mi se ovih dana jedan ponosni otac kako mu je kćer đak generacije. Pokaza i diplomu s falinkom. Pošto je devojčici uručena, iz škole su zamolili da se diploma vrati, greška se, napomenuli, potkrala i mora se ispraviti. Ispostavilo se da je „greška“ bila u zaglavlju diplome, gde je stajalo Republika Srbija, Ministarstvo prosvete i drugi uobičajeni podaci. Brisanjem zaglavlja „greška“ je ispravljena (požurilo se za svaki slučaj, jer u aktu koji su Vučićevi ovdašnji nameštenici doneli, i stoji molba Prištini da im ostavi malo vremena kako bi se narod privikao na novu pravnu situaciju). Ne mogu da oprostim sebi što im diplomu vratih – kaže otac devojčice, jer dete sad ima diplomu iz koje se ne vidi ko je dodeljuje.
Kad je sve „oposlio“ i uvideo da, već oprobanim mehanizmima, i dalje može manipulisati masom, Vučić se dosetio nečeg što nikom drugom ne bi palo na pamet. Odlučio je da uočividovdansku „svečanost“ priredi u proširenom Ćacilendu, za šta nisu bile dovoljne metalne zapreke; morao je biti ograđen visokom metalnom žicom kako nevoljnici, popusti li pažnja čuvara, ne bi mogli pobeći. Ovde će biti naše Kosovo – slavodobitno je najavio.
Naše Sveto Kosovo na koje su se, uprkos svim pretnjama, maltretiranju i neizostavnim hapšenjima nedužnih, posebno za Vučićeva zemana, i juče sjatili čuvari Zaveta iz Podgorice, Beča i Metohije, iz Beograda i Banje Luke, Subotice i Nikšića… i njegovo ćacilendsko „Kosovo“ imaju jednu, i samo jednu znakovitu sličnost. Oko nas sve žešće stežu gvozdeni obruč na Gazimestanu, pretresaju, terorišu, hapse ljude i znamenja. Ogradiše bogme i Ćacilend. Čemu, ako ih tamo „priziva“ istinska, sloboda zlatna koja zbori onom Njegoševom „Šta god dođe, ja sam mu naredan“? Ta, na Gazimestan se jedino tako i dolazi. Sa punom svešću da se sloboda osvaja ne svaštočinstvom ili ropskom poslušnošću nego žrtvom i verom u smisao Kosovskog zaveta.
Mitra Reljić: „Juče sam se vratio s Kosova“ – Zapis iz Banjske
Vučićevi glasnogovornici ne prestaju da se diče zastavom od pola kilometra. Ubedio je nesrećnike da se rodoljublje meri dužinom zastave. A hrabri mladić, pristižući na Kosovo ravno, sanja kako da svoju trobojku, makar i najmanju, u nedru skrije i oko srca svije, zavara zulumćara i prenese je do spomenika Kosovskim junacima. Da je, po parastosu, onde razvije i o Svetom Lazaru zapeva, jer se o Vidovdanu samo o tome peva. I u Ćacilendu se pevalo o svemu i svačemu, udaralo na Zavet sa svih strana. Uočividovdanski vašar „uveličao“ je i onaj što se fotografisao sa dželatom koji je nožem kopao srpske oči, pa to, bez imalo stida, nehajno i na svoj način prokomentarisao. Kao Vučićevom „fanu“ ovom je sve dozvoljeno. Vrhunac skrnavljenja Vidovdana priređen je u Mitrovićevom razvratištu, gde su se uz zvuke kosovskih pesama oko bazena izvijale gole spodobe oba pola.
Za Vučićeve vladavine sve je naizgled po slobodi izbora. Noć veštica ili, i ako je baš nekom stalo, može i Sveti Luka, na primer. Tako izgleda na prvi pogled. Iza svega je on sam kao bezuslovna i nezamenljiva „prilika“, jedina sposobna da i uz puke parole „Srbija, jedna porodica“ i „Građani mogu biti spokojni“ poništava srpski identitet ili „amortizuje“ teror na Gazimestanu i vrisak devojčice kojoj otimaju nedužnog oca. Da okupi dovoljan broj „preumljenika“ i uveri ih da je njegov izbor i njihov izbor. Pa još da pomisle kako su slobodni ljudi.
Istinska sloboda juče se, uprkos teroru, iznova krepila na Gazimestanu. Njeni odsjaji postali su još dalji, obasjali i srca onih koji će tek doći. Dogodine će nas onde zasigurno biti više.
