Piše: Rade Dragojević
U Minhenu, prije finala s Makabijem, na svim su nas aktivnostima stavljali na četvrto mesto, četvrti smo bili na prijemu kod gradonačelnika, četvrti imamo trening, svuda smo četvrti. Onda ja, onako, u autobusu, pomalo sotto voce, kažem: “Šta je ovo, ovi ovde nam uz program dali i plasman.” Rekoh, ajde malo da im pokvarimo veselje. I pokvarili smo im ga, govori košarkaški trener koji je s tri kluba bio prvak Evrope.
Za razgovor s Božidarom Maljkovićem, jednim od najvećih košarkaških stručnjaka u povijesti, poseban povod nije potreban. S čovjekom koji je s tri različita kluba trijumfirao u Evropi uvijek je pravo vrijeme za pretresanje prošlosti i sadašnjosti.
Prilikom dogovora za ovaj intervju Maljković je odmah, bez oklijevanja, poručio: “Kako ne bih dao intervju za novine u kojima pišu Viktor Ivančić i Boro Dežulović? Volim i Antu Tomića, a neizmjerno mi je žao što Predrag Lucić više nije s nama.”
Rođen u Otočcu 1952. godine, Maljković je u povijest ušao kao tvorac mitske splitske Jugoplastike (prvak Evrope 1989. i 1990.), a evropski je tron osvojio i na klupama Limogesa (1993.) i Panatenajkosa (1996.). Razgovor započinjemo pričom o djetinjstvu obilježenom selidbama, ličkim korijenima i jednom školskom dramom s pismima.
Kao dijete vojnog lica dosta se selili. Počelo je u Otočcu.
U Otočcu sam završio prvo polugodište prvog razreda na latinici, a onda sam otišao u Kraljevo, kamo mi je otac dobio premeštaj, pa sam skoro pao razred jer nisam znao ćirilicu. Moj se otac naljuti, dođe u školu i pobuni se kako se to u Jugoslaviji može pasti razred zbog znanja različitog pisma.
Stvar je spasila učiteljica Radmila koja je rekla “dajte ga meni, pa ću ga ja naučiti ćirilicu kroz vanškolske aktivnosti”. Nakon toga začas sam postao najbolji đak. Kad sam u drugom razredu počeli učiti latinicu, e tu je onda stvar došla na moje.
Vi ste gotovo kao drug Tito, koji je pao prvi razred jer nije u početku znao hrvatski, nego slovenski.
Pa da. Nije mi bilo lako kad vidim reč “školski”, ja nikako da pogodim ono, za mene, novo slovo “š” na ćirilici. Mojim drugarima je bilo žao koliko se mučim, ali brzo sam ih stigao.
Inače, uz Liku me vežu samo lepe uspomene. Svi su moji iz Like, moji su roditelji od Brinja, a ja sam rođen u Otočcu 20. aprila 1952, kad je u istom danu bio i katolički i pravoslavni Uskrs, što se retko dešava. Živeo sam sto metara od Gacke, tamo smo lovili ribu, vadili oružje koje je ostalo iz rata. Pamtim gaženje kupusa u velikim kacama.
Naime, porodica Bodlović me je čuvala, jer mi je majka bila bolešljiva, i često na Šalati. Sećam se, ubace me kao klinca u veliku bačvu i ja skupa s Ankicom Bodlović gazim kupus sve dok se ne pretvori u sok. Nevolja je što je posoljen, pa nas sol grize za noge. Imam i drukčijih uspomena.
Moj otac je bio predsednik stambene komisije i da bi ostavio dobar dojam i dao dobar primer, svima je stanove podelio osim sebi. Tako da smo mi u Otočcu stalno bili podstanari, jednom čak i u stanu koji je bio prilično vlažan, vlaga se doslovno slivala sa zida.
Jednog dana poskok nam dođe na vrata. Majka me uzme i popne se na stol i čekamo oca da se vrati sa službe. Od tada rađe bih se tukao sa medvedom ili vukom nego sa zmijom. Uvek kažem i to da je neobično da se na kuću familije Bodlović naslanjala košarkaška dvorana.
Noćne šetnje splitskom rivom
Vas je Jugoplastici preporučio Zoran Slavnić?
Uprava se Jugoplastike oko novog trenera podelila. Jedna grupa je zvala Ranka Žeravicu, a druga je bila za Aleksandra Acu Nikolića. S profesorom su bili dobri Petar Skansi i Damir Šolman, a Rato Tvrdić je zvao Ranka. Onda su obojica nahvalila mene, Ranko je čak rekao “on će biti bolji trener od mene”.
Moka Slavnić je pre toga bio trener, pa je bilo logično da i njega pitaju za mišljenje. Pitali su takođe i Dragana Kićanovića oko mog angažmana, jer je on služio vojsku u Čačku sa Željkom Jerkovom, pa su se znali. Najmanje se u svemu tome pitalo mene, ha-ha.
Jednom ste rekli da je tadašnja jugoslavenska liga bila jača od evropske.
To je stopostotno tačno. To ne mislim samo ja, to je unisono mišljenje svih ljudi koji su se u to vreme na bilo koji način bavili košarkom. U Jugoslaviji, ako ste kadri, ako ste imali kapaciteta da pobedite jednog Borca iz Čačka i Rabotničkog iz Skoplja, onda postajete ozbiljan kandidat za prvaka, ne samo tadašnje zemlje nego i za prvaka Evrope.
Teže mi je bilo dobiti jednu veliku ekipu Partizana koja je u vreme moje druge godine u Splitu (1987/88) bila igrački mnogo jača od nas. To je sledeća ekipa: Paspalj, Divac, Obradović, Đorđević, Danilović, Pecarski, Grbović, Savović, nažalost sada pokojni, i drugi.
Jače generacije od te nije bilo. Iako ne volim previše govoriti na taj način, tko je najbolji, tako se na neki način skida pozlata s jedne ekipe i sa druge. Možda se pre može govoriti o najboljima u jednoj dekadi.
Prvi put me nakon osvajanja Kupa šampiona Mišo Kovač sretne i viče: “A di si, Božo, a jesi dite sriće!” Ja rek’o, pa jeste, ne može se ništa bez sreće, šta da se radi. I ništa. Godinu dana kasnije opet se sretnemo, sad sam osvojio Kup i drugi put, ja pitam: “Kako stvari sad stoje, mora da nešto i znam?” A Mišo odgovori: “Znaš ti, znaš!”
Ipak ću vas pitati još jedno pitanje tog tipa. Je li jugoslavenska reprezentacija iz Manile 1978. u sastavu Kićanović, Ćosić, Slavnić, Delibašić i Dalipagić bila naša najbolja reprezentativna vrsta?
Sastav koji u sebi ima Ćosića, Kićanovića i Slavnića mora biti najbolji. Asistenti su tada Aci Nikoliću bili Boško Tanjević i Pero Skansi, dva velika čoveka, dva moja prijatelja. Pero nije više sa nama. Velika mi je čast bila da mu u Ljubljani držim zadnje slovo.
Imao sam tu nesreću da govorim Ranku Žeravici, profesoru Nikoliću i Skansiju na oproštajima. Ali da se vratim na spomenuti tim. U ekipi sa svim ovim igračima koje ste nabrojili taman da igraju i dva pekara, ta bi ekipa bila opasna.
Je li teško bilo protiv Cibone i braće Petrović?
Mi smo Rabotnički Laze Lečića u Splitu jedva dobili, kamoli da problem nije bio igrati s jednom onakvom Cibonom s braćom Petrović. Olimpija je, recimo, u to vreme bila veliki tim. Na polufinalu plej ofa gledam kako se Olimpija zagreva, trener im je moj prijatelj Vinko Jelovac.
To je stravična ekipa, ravna nama, ali moramo da ih dobijemo, kao što smo ih na kraju i dobili. Oni tada imaju Peru Vilfana, Hauptmana, Zdovca, Bobana Petrovića, centra Ćurčića, Todorovića. Druga karakteristika te naše lige bila je da smo svi bili podjednako siromašni ili, ako hoćete, podjednako bogati. Ima jedna stvar koja se zaboravlja – jesu igrači napolju imali veće novce, ali se našim igračima rešavalo stambeno pitanje, a to nije bilo malo.
Koliko smo bili skromni govori i ova priča. Leto bih provodio u Vodicama, i kad smo osvojili Minhen (prvi Kup prvaka protiv Makabija 1989), odem kod jednog Albanca na piće. Kažem: “Radnja ti dobro radi.” A on meni: “Pa ti si prvak Evrope.” Ja mu kažem: “Ajd da menjamo pazar, pa da vidimo ko koliko zarađuje.” Ja sam tada dobio, sećam se, 3.250 tadašnjih maraka, a on to zaradi kao od šale.
Svraćali ste i u obližnji Tribunj?
Kako ne, svraćao sam u Tribunj kod Mije Aleksića i Miše Kovača. Sreo sam Mišu i posle Minhena i posle Zaragoze (drugo osvajanje Kupa prvaka) i išli smo u restoran “Brunac” u Vodicama kod Šime Pelajića. Prvi put me nakon osvajanja Kupa šampiona Mišo tamo sretne i viče: “A di si, Božo, a jesi dite sriće!”
Ja rek’o, pa jeste, ne može se ništa bez sreće, šta da se radi. I ništa. Godinu dana kasnije opet se tamo sretnemo, sad sam osvojio Kup i drugi put, ja pitam: “Kako stvari sad stoje, mora da nešto i znam?” A Mišo odgovori: “Znaš ti, znaš!”
Konkretnu ponudu iz NBA nisam dobio, ali me nije ni nešto vuklo, iako to jeste izazov. Jednom su me zvali Dino i Toni iz Amerike i rekli: “Vi ne biste ovde mogli da budete trener, jer se ovde niko ne sekira, nema tenzija.” Ako mi to kažu moja deca, onda im treba verovati
Jesu li vas zvali iz Cibone?
Nisu. Ali su me zvali iz Cedevite, zvao me Emil Tedeski s idejom da radimo novu Jugoplastiku. Ja rekoh, ajde, ali ne može to da se uradi bez drugih ljudi. Ja ni u Splitu nikad nisam bio sam. Imao sam čitav niz ljudi iza sebe, od Zorana Milasa, Ante Sabolića, Ante Njegovana, Igora Katunarića, Željka Jerkova, Branka Macure i tajnika Bilića.
Nisam ja Jugoplastiku napravio sam, taman da sam imao božju snagu ne bi se to moglo napraviti. Tako da od Cedevite i mene na kraju nije bilo ništa. Mislim da bih bolje sarađivao sa Svetozarom, ocem od Emila, nego sa sinom, čini mi se da bismo mi bili bliži.
Svetislav Pešić: Profesionalna Superliga je budućnost srpske košarke
Ali su vas zvali iz NBA?
Džeri Krojs u mojoj kući u Atini mi je rekao da ako mi ikad padne na pamet da radim tamo, da mu samo javim. Don Nelson je to isto rekao javno u Sports Ilustrejtedu ili nekim sličnim novinama, da će Panatenajkos, iako je loše krenuo, na kraju te sezone ipak biti prvi jer ga vodi jedan Maljković.
Samu konkretnu ponudu iz NBA nisam dobio, ali me nije ni nešto vuklo, iako to jeste izazov. Jednom su me zvali Dino i Toni (Rađa i Kukoč, op. a.) iz Amerike i rekli: “Vi ne biste ovde mogli da budete trener, jer se ovde niko ne sekira, nema tenzija.” Ako mi to kažu moja deca, onda im treba verovati.
Jeste li se jako sekirali?
Bogami jesam. To valjda proizlazi iz naravi. Sećam se kad smo osnivali KK Ušće na Novom Beogradu u “Šest kaplara”, preko puta je sad tamo hotel Hajat, ja ne bih spavao. Onda su mi rekli da kad zaradim prvi milion, biću mnogo mirniji.
Ja sam ga zaradio, ali mirniji postao nisam. Noću bih šetao po splitskoj rivi, palio cigarete, razmišljao čime me ne mogu iznenaditi protivnici, pravio sam plan utakmice, uvek sam to sam radio, tražio sam potpuni mir, imao sam neke svoje rituale.
S Plenkovićevim stricem
Jesu li se igrači bojali uoči finala s Makabijem?
Nisu, jer niko nije računao na nas, pa ni mi sami. Uvek sam vodio klub na razne turnire, da ekipa očvrsne. Uz to, na takvim bismo turnirima videli da možemo da dobijemo svakog od njih, da smo uz bok s najvećim imenima evropske košarke. Otišli smo u Minhen kao na nekakav turnir.
Ja sam, recimo, jedini dozvolio ulazak NBA skauta da gledaju Dina i Tonija, radili smo pred njima jedan intenzivan trening, čudili su se kako to da radimo jedan tako jak trening samo noć prije utakmice. A mi smo dan kasnije imali još i šuterski trening. Kad smo osvojili kup, uopšte nismo bili svesni šta smo uradili, jer nismo ni pošli s takvom namerom i nismo bili favoriti.
Druge godine u Zaragozi, kažem, e, sad smo mi glavni favoriti. Ima još jedna interesantna priča. U Minhenu su nas na svim aktivnostima stavljali uvek na četvrto mesto, četvrti smo bili na prijemu kod gradonačelnika, četvrti imamo trening, od četiri momčadi mi smo svuda četvrti.
Onda ja, onako, u autobusu, pomalo sotto voce, kažem: “Šta je ovo, ovi ovde nam uz program dali i plasman.” Rekoh, ajde malo da im pokvarimo veselje. I pokvarili smo im ga. Jedini ko je bio sretan s našim uspehom bio je trener Arisa Gianis Joanidis koji se kladio na nas, uložio velike novce i dobio.
Kako je izgledalo samo finale?
Doron Jamči, kapiten Makabija, u prvom nam je poluvremenu sam dao jedno 18 poena. Rekoh, biće gadno, jer u drugom poluvremenu stiže umor, moram to nekako zaustaviti, jer ako ga ne zaustavimo, daće do kraja 30 poena i mi ćemo izgubiti. Onda sam se setio, javilo mi se nekako, da bi Zoran Sretenović mogao dobro da ga čuva, zbog svog niskog težišta, i lucidan je.
I tako je i bilo, Sreta ga je na kraju sveo na, mislim, dva poena. Kad smo izlazili s terena, Aca Nikolić me ljubi, u ruci drži nitroglicerin jer već ima problema sa srcem, i pita me: “Pa de si se onoga setio?!” I smeje se.
Poznati ste bili po jakim treninzima. Jel’ se netko bunio?
Uvek ima neko kome to ne štima. Pogotovo na početku. Recimo, Luka Pavićević je na samom početku povraćao dva puta tokom treninga, od napora. Ali kad je krenulo, svi su postali vredni.
Bilo je i onih koji su, poput Velimira Perasovića i Duška Ivanovića, bili super radni. Kad imate nekoga da nosi barjak, onda im se i drugi lakše priključe. Druge, treće i četvrte moje godine u Splitu tamo nisu bili igrači, tamo su bili moji komandosi.
Kako je došlo do promjene imena u Pop 84?
Tajnik Josip Bilić i ja rano bismo počinjali posao. On bi dolazio u šest i po, a ja u sedam i kvarat. Jedno jutro dođe neki čovek, okrene se prema meni i kaže sad ćete se smijati, ali i ja sam Maljković i ispriča nam sledeću priču: poznaje čoveka koji bi dao veliki novac klubu, Hajduk neće o tome ni da razgovara, pa je došao do nas.
Vlasnik Pop 84, milijarder iz Italije, plovio je po Jadranu, pokvario mu se brod i ovaj što nam priča pomogne mu oko popravka. Talijan zavoli Split – a ko ga ne bi voleo tako lepog – i dogovorimo se da se nađemo s tim ulagačem u hotelu Esplanade u Zagrebu, koji je bio naša redovita baza pred putovanja.
Domaćin nam je bio stric sadašnjeg premijera Plenkovića, Antun Plenković, zvali smo ga Plenko. U svakom slučaju, dođe čovek, ja poveo sa sobom ove što znaju talijanski – Skansija, Šolmana i Jerkova – ulagač se oduševio jer ih je sve znao s terena i brzo smo postigli sporazum.
Tako smo dobili puno opreme, pun ekonomat i svega drugoga. Moram reći i ovo. Moj sin Nebojša i ja napravili smo nacrte za nove dresove, one crno-žute, koji su po meni bili najbolji dresovi u tadašnjoj jugoslavenskoj ligi. Igrači su ih voleli. Nakon mene je došao Željko Pavličević i osvojio treću titulu u nizu.
Slobodan Vladušić: Košarka i identitet – Put Srbije ili Evrolige
Kad ste odlazili iz Splita, tko vas je sve zvao, osim Barselone?
Dobio sam dosta ponuda iz Italije. Prešao sam u Barselonu, šta ja znam, voleo sam uvek Španiju, i sad sam zaljubljen u Španiju. Jednom kad se zaljubim, teško se odljubim, i sa ženom sam 55 godina u braku.
Kad smo dobili Barselonu u finalu u Zaragozi izađem van da zapalim cigaru, jer Goran Sobin je još uvek na doping testu, nije mogao da piški (tad je prvi put uvedena dopnig kontrola), a ja sam čekao i neću da idem u hotel bez svih igrača. Prišli mi Španci i počeli me nagovarati da pređem kod njih. Jugoplastika mi je takođe nudila doživotni ugovor i da budem direktor kluba, ali odbio sam, jer sam se, kao i moji treneri, moji prethodnici, hteo dokazati napolju.
Neven Bertičević jednom je prilikom napisao: “Bili su to dani koji se više nikad neće ponoviti jer su košarkaša vremena drukčija, ali za sve one koji ih se sjećaju i koji su imali sreću barem na trenutak biti u blizini te velike momčadi, koju je briljantno vodio čovjek u kojeg su neki sumnjali, priča s Gripa se dogodila da bi tu i ostala za sva vremena.” Dakle, pitanje je jeste li vodili najbolji klub Evrope?
Jesam. Znam za taj Nevenov tekst, on je moj drug. Krivo mi je da nismo ostali na okupu još pet godina, uzeli bismo još pet titula. I drugi misle tako. Pa ja sam u tom trenutku na klupi u rezervi imao jednog Petra Naumoskog, koji je posle toga deset godina bio najbolji plej Evrope. Imao sam plan da on uđe kad jedan od ove dvojice standardnih ode u vojsku. Eto, takvu sam ekipu imao
Izvor: Portal Novosti
